Aleksandar Mezjajev: ZAŠTITA KARADŽIĆA – NOVI SVEDOCI

Sredinom januara nastavljeno je iznošenje odbrane u procesu protiv bivšeg Predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića. Među prvim svedocima u 2013. godini, treba izdvojiti svedoke iz zemalja agresora, koje su narodima u republikama bivše Jugoslavije naneli teška stradanja i koje su bile direktni učesnici oružanog konflikta. Takvi svedoci su glavni i najpoželjniji za optužbu, ali su uvek neprijatni za Haško tužilaštvo, kada oni nastupaju u svojstvu odbrane optuženih Srba. Među novim svedocima Radovana Karađića koji su se pojavili u 2013. godini, nalaze se američki profesor Ronald Hatčet (Ronald Hatchet) i jedan broj bivših saradnika UNPROFORA iz V. Britanije i Kanade.

Profesor R. Hatčet je svedočio o mirovnim incijativama R. Karadžića iz 1994. godine. Između ostalog, on je svedočio da je predao mirovni plan R. Karadžića tadašnjem predsedniku SAD Bilu Klintonu. Bez obzira na to što je Klinton odobrio ideju, kasnije je Državni department tu ideju odbacio. Interesantno je da je u novembru 1995. godine, bio potpisan čuveni Dejtonski mirovni sporazum, koji se praktično u potpunosti podudarao sa onim što je godinu dana ranije predlagao R. Karadžić. Bivši komandant UNPROFORA, britanski general Ver Hajes (Vere Hayes) svedočio je o predaji oružja u Srebrenici i o tome kako je Naser Orić prekršio taj sporazum. Kanadski saradnik u sedištu UNPROFORA u Zagrebu (koji je svedočio pod pseudonimom KW-554), svedočio ja da odgovornost za eksploziju na pijaci Merkale, ne može biti pripisana Srbima. Štaviše, on je svedočio da je imao pristup dokumentu kanadske obaveštajne službe, u kome se izveštava da Radovan Karadžić nije znao za masovne zločine u Srebrenici u julu 1995. godine. Bivši saradnik britanskog bataljona UNPROFORA (koji je svedočio pod pseudonimom KW-570), svedočio je da je napad na Merkale u februaru 1994. godine, bio izvršen sa pozicije koja je u direktnom dodiru sa pijacom.

Činjenica da zapadni svedoci svedoče pod pseudonimom, kao da predstavlja neobičan fenomen. Ali samo na prvi pogled. U stvari ta činjenica govori o tome da onim predstavnicima koji su se osmelili da svedoče u korist Srba, preti realna opasnost. I histerija i progon u medijima od strane raznih udruženja (videti npr. izrugivačke reportaže o svedočenjima svedoka na sajtu Sense-agency) i još ozbiljnije pretnje. Treba reći da Tribunal ne omogućava takvu zaštitu svim svedocima koji je traže u procesu protiv Radovana Karadžića. Samo što je (25. januara) sudija izdao rešenje da se svedoku KW-466 ne omoguće zaštitne mere. A svedok bi bio veoma interesantan: on je bio odstranjen iz Kancelarije Visokog predstavnika za BiH, u vezi sa sumnjom da on “pruža pomoć Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću” – to jest, svedok je podvrgnut progonu od strane “međunarodne” organizacije! Na taj način Tribunal pokušava da natera svedoka da ne svedoči zbog neudobnosti po sebe.

Tribunal produžava i sa zabranama pismenih svedočenja, na primer stenogrami presretenih telefonskih razgovora samog Radovana Karadžića. Sud dozvoljava samo one presretnute razgovore koje predoči tužilaštvo, a druge ne dozvoljava. Bravo sudije, ispravno! Drugačije nije ni moglo biti – jer je presuda R Karadžiću već doneta, treba izbaciti sve ono što može biti osnova za njegovu odbranu, jer bi se kasnije morali preznojavati kako da zaobiđu dokaze koji opravdavaju optuženog.

Međutim, čak ni položaj ovih svedoka pred MTBJ u odnosu na poziciju svedoka Srba, ne može se porediti. Haški tribunal je uvek bio agresivan prema Srbima, iako je taktika diskreditacije takvih svedoka uvek jednostrana. Tako je već postalo tradicija neprekidno upozoravati mnoge srpke svedoke odbrane R. Karadžića, o tome da im se “daruje” imunitet od mogućeg “samoinkrimisanja” za vreme davanja iskaza. Na taj način se stalno podvlači da su svedoci R. Karadžića, kao bajagi zločinci koji su i sami činili zločine i prirodno, poverenje prema njima nije veliko.

Međutim, jednom zločincu – ovaj put istinskom – nisu dozvolili da dođe na svedočenje R. Karadžiću. Radovan Karadžić je tražio da ozloglašeni Naser Orić dođe u svojstvu svedoka njegove odbrane. Orić je odbio a sud je odbio zahtev Karadžića da Orića privedu na svedočenje. Mi smo ranije već govorili da je R. Karadžić sprovodio izuzetno rizičnu taktiku odbrane pozivajući ogroman broj ekstremno neprijateljskih svedoka. Sa tačke gledišta utvrđivanja istine – to je jedina ispravna taktika, koja je dostojna uvažavanja. Međutim, u MTBJ će ti svedoci lagati i pokušavati da nanesu Karadžiću maksimalnu štetu. Advokat Nasera Orića je u svom pismu od 23. januara 2013. godine, upozorio da će svedočenje (u slučaju da on ipak dođe da svedoči) koje će Orić dati u procesu R. Karadžiću, “imati krajnje negativne posledice” za samog Karadžića i on je – u skladu sa pravilima MTBJ – dužan da se sa njima pomiri i prihvati ih i da se ne može Orić unakrsno ispitivati.[1] Na taj način, pozivanje takve vrste svedoka (koji će ujedno i lagati) opravdan je samo onda kada zaštita ima u rukama neoborive dokaze za njihove laži. Zbog toga MTBJ i ne želi da zove Orića. Zvanični razlog odbijanja je taj, što sudije smatraju da “Karadžić nije preduzeo sve potrebne korake kako bi ubedio Orića da dođe dobrovoljno” i uopšte “kako se odnosi prema toj stvari povodom njegovog svedočenja”. Ipak, jasno je da se sud ipak plaši da će Karadžić izneti dokaze Orićeve krivice u onim zločinima za koje ga optužuju. Bio bi to direktan udar po samom MTBJ, jer je tribunal 1998. godine oslobodio Orića krivice!

Suđenje Karadžiću ulazi u veoma dramatičan stadijum. Izazivajući najodioznije učesnike jugoslovenskog rata, optuženi ide na kolosalni rizik sa ciljem da se uspostavi istina o delu. Međutim, upravo je uspostavljanje istine glavna pretnja za tribunal i zbog toga će on učiniti sve kako bi isključio ili minimalizovao mogućnost iznošenja istine o događajima na teritoriji bivše Jugoslavije.