Piše Miodrag Zarković

Pošto su godinama unazad, a naročito za vreme strahovlade Borisa Tadića, sastavljali najmračnije spiskove u novijoj srpskoj istoriji i njima satanizovali celokupan rodoljubivi pol u našoj javnosti, drugosrbijanski jurišnici sada odjednom histerišu protiv spiska „Naših“

Srbija, zemlja među spomenicima, zbog jednog na nož dočekanog spiska nalazi se u stanju uzbune nad uzbunama još od kraja prošle godine. Reč je o spisku na kojem su pripadnici Srpskog narodnog pokreta „Naši“ pobrojali glasila i nevladina udruženja, čije su postojanje i delatnost neraskidivo povezani sa državama što prema Srbiji iskazuju otvorenu netrpeljivost decenijama unazad. Protiv tog spiska, odštampanog na plakatima polepljenim po Aranđelovcu i Novom Sadu, ali i predatog Ustavnom sudu Srbije uz zahtev da se preispita zakonitost pobrojanih glasila i udruženja, ustala je celokupna tzv. građanska Srbija, gromko zahtevajući od države da se istog časa svrsta uz nju i pohapsi ili zabrani „Naše“, ali i one koji se načelno slažu sa „Našima“, pa i one koji su u životu možda slučajno prošli pored nekoga od „Naših“.

MATIĆ „USTAVOBRANITELJ“ Početak uzbune označio je Veran Matić – ko drugi?! – kada je uoči Nove godine dao intervju za dnevni list „Blic“, a potom i okačio integralnu verziju tog intervjua na sajt svoje matične kuće B92, gde zauzima položaj urednika Informativnog programa. Dotični razgovor je po mnogo čemu antologijski, a najviše po tome što je Matić, maltene u jednom dahu, uspeo da se zlobno ismeva državi zbog toga što je svojevremeno uslišila njegove želje i kapitulirala pred zapadnim silnicima, i da se istovremeno poziva na najviši pravni akt Srbije, isti onaj pravni akt čijem je rušenju i sam bespoštedno posvećen od dana jedan. Tako Matić u odgovoru na prvo pitanje, u kojem novinarka „Blica“ tvrdi da su se „B92 i ostali nezavisni mediji“ našli „na meti desničara“, krokodilske suze lije nad Ustavom Srbije („Mi nemamo konsenzus oko stvari koje nam pišu u Ustavu i o kojima je potpuno besmisleno da se polemiše“), da bi nekoliko rečenica dalje prozvao državne organe zbog neoglašavanja:
„Zanimljivo je da vlast ćuti, iako je u mnogim slučajevima isti donator za državu i za nevladine organizacije. Po tome bi i državne institucije trebalo da nose etiketu ‚strani agenti‘. Vlast se nije direktno oglasila, niti imamo stalne reakcije na takve pojave, što bi bilo normalno. Zabeležio sam samo sporadične reakcije predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, koji je upozorio SNP ‚Naši‘ da će njihov status biti preispitivan u budućnosti i da rizikuju da budu zabranjeni.“
I pre Matićevog istupa bilo je osuda „Naših“, ali je tek citirani intervju pokrenuo lavinu napada na ovo rodoljubivo udruženje i, u ništa manjoj meri, na pravljenje spiskova kao takvih. Izgleda da se Matićeva reč u drugosrbijanskim krugovima ne samo ne poriče, već prihvata kao bespogovorno naređenje: valjda nema drugosrbijanskog jurišnika koji drži do sebe, da se tokom januara nije oglasio navodnom zabrinutošću zbog „povratka devedesetih“, u njihovom shvatanju sveta očitovanog ma kakvim ukazivanjem na neprijateljsku radinost unutar same Srbije. Galama je dostigla razmere veće čak i od one letošnje, kada je sličnim povodom, a od strane istih ljudi bio raščerečen državni sekretar Ministarstva kulture Dragan Kolarević.
U takvoj halabuci, razumljivo, ostaju skrajnuta mnoga pitanja, ne samo povezana sa glavnim predmetom halabuke, već i od suštinskog značaja za isti. Na primer: 1) postoji li uopšte neprijateljsko delovanje u samoj Srbiji; 2) ako postoji, da li državljani Srbije imaju pravo, a možda i obavezu, da ukazuju na takvo delovanje i počinioce; 3) šta ćemo sa nebrojenim spiskovima na kojima su u proteklih 12 godina završavali nepodobni, tzv. protivevropski, „ekstremnodesničarski“, „klerofašistički“ i uopšte „nacionalistički“ društveni činioci; i 4) da li je država dužna da se nekako odredi prema svemu ovome, i kako.

[restrictedarea]

NEPRIJATELJ VREBA Odgovor na prvo pitanje sigurno nije neophodan punoletnim osobama, ali pošto u ovdašnjem javnom prostoru reč često grabe intelektualni i moralni nedonoščići, poput Teofila Pančića ili Nataše Odalović, možda je i suvislo isticati ga u svakoj prilici: da, u Srbiji sigurno postoji subverzivna, neprijateljska delatnost. Ma koliko se nedonoščad zgražavala na ovu tvrdnju, to nije nikakva paranoja, niti robovanje „teorijama zavere“, već zaključak podvučen kako najcrnjim iskustvom, tako i osnovnom logikom.
Kao i svi subverzivni poduhvati u istoriji, tako i ovi današnji nisu vidljivi golim okom, niti laki za prepoznavanje, ali to ne znači da ih nema. Naprotiv, puki planetarni značaj pitanja srpske državnosti nepogrešivo upućuje na to da područje ispod radara vrvi od tajnih i manje tajnih obaveštajno-bezbednosnih mreža, ispletenih sa raznih krajeva sveta. Da takve mreže inače ne postoje, Džulijan Asanž bio bi bez posla, a ne bez slobode da kroči iz ekvadorske ambasade u Londonu. Sve iole ozbiljnije države ulažu značajna ljudska i materijalna sredstva u održavanje svojih službi namenjenih upravo takvoj svrsi, a Srbija već četvrt veka predstavlja jednu od najkritičnijih tačaka na kojima se novi svetski poredak sukobljava sa zatečenim ustrojstvima. Samo nedopustiva lakomislenost može da stoji iza pomisli da najmoćnije zapadne zemlje, odavno posvećene daljem komadanju srpskog nacionalnog prostora, nemaju svoje agenture u Beogradu ili da te agenture ne rade ništa drugo osim što sastavljaju bezopasne izveštaje o srpskim prilikama i neprilikama.
Trebalo bi biti Biljana Srbljanović ili Nebojša Krstić, pa ne verovati u postojanje tajnih službi u današnjem svetu ili izgubiti iz vida naglašenu užarenost pitanja Kosova i Metohije, kao i odnos zapadnih siledžija prema Srbiji devedesetih koji im je poslužio kao odskočna daska za mnoge kasnije vojne i diplomatske doktrine, kako bi se verovalo da naša država nije zanimljiva najmoćnijim agenturama današnjice.

ORVEL PROTIV IZDAJNIKA Drugo pitanje je već nešto složenije. Jasno je da, načelno, svako ima pravo da ukazuje na neprijateljsko delovanje, pa i da poziva na zaustavljanje i potiranje istog. Čak bi se i neprijatelj složio sa ovim. Ipak, ne bi valjalo ni otići u krajnost, pa unapred odobriti svako činjenje koje je načelno usmereno protiv ovog ili onog neprijatelja, iz prostog razloga što bi to vodilo ka anarhiji, ka podsticanju istinske paranoje, ka stvarnom služenju teorijama zavere. Mora se, dakle, pronaći odgovarajuća ravnoteža između društveno-državnog prava na samoodbranu i obaveze da se poštuje pravo na drugačije mišljenje – ne neprijateljsko, već drugačije.
Svako se društvo u istoriji mnogo puta suočavalo sa sličnom dilemom, čak i ona društva koja danas uzimaju drsku slobodu da Srbiji drže lekcije iz pristojnosti. Primera radi, čuveni engleski pisac Džordž Orvel je 1942. godine, usred Drugog svetskog rata, objavio esej „Pacifizam i rat“, gde je ustvrdio da su svi oni koji se u britanskom društvu zalažu za mir, u stvari profašisti, pošto takvim stavovima slabe ratne napore Londona i saveznika, te posredno olakšavaju ratne napore Sila osovine. Po objavljivanju eseja, nekoliko engleskih uticajnih javnih ličnosti koji su se do tada glasno zalagali za neodložni prekid rata (mahom su to bili industrijalci, čiji je posao trpeo zbog ratnog stanja) dopalo je robije, a Orvel je posle rata pisao da oseća i ličnu grižu savesti zbog njihovih sudbina, jer je podozrevao da im je njegov esej presudno doprineo. Ni slavni autor „1984“ nije, dakle, bio načisto sa tim gde je granica na kojoj samoodbrana prerasta u tiraniju.
Niko nikada, međutim, nije Orvela pozivao na krivičnu odgovornost zbog njegovog eseja protiv mirotvoraca; to bi ovdašnji „mirotvorci“, naglašeno osetljivi na bilo kakve kritike na lični račun, morali da imaju u vidu.
U tom smislu je kampanja „Naših“ prilično konvencionalna. Samo podnošenje zahteva Ustavnom sudu baca na „Naše“ poprilično drugačije svetlo od onog u kojem ih vidi Veran Matić: pripadnici ovog udruženja, naime, zalažu se prvenstveno za to da državni organi ispitaju delovanje i postojanje određenih interesnih skupina, kao što su sredstva informisanja i nevladine organizacije. Podrazumeva se da „Naši“ imaju nepovoljan stav prema tim glasilima i NVO ćelijama: da ih podržavaju ne bi tražili preispitivanje njihove zakonitosti; šta je onda sporno u tome što „Naši“ ne kriju da u odnosu na prozapadna glasila i „civilni sektor“ zauzimaju negativno stanovište? Da li je u državi Srbiji obavezna naklonost prema B92 ili Helsinškom odboru za ljudska prava?

I DULE SAVIĆ NA TAPETU Druga bi priča bila kada bi „Naši“ svoje neistomišljenike progonili po ulicama, kako to pod zaštitom NATO država rade Šiptari sa Srbima na Kosovu i Metohiji, ili im upadali u kuće sakriveni iza belih kapuljača i noseći upaljene baklje, što je nasleđe države koju mnogi ovdašnji „građanisti“ nazivaju „kolevkom demokratije“. Ali, ništa od toga „Naši“ ne rade. To što se jezik kojim se služe „Naši“ – inače, ni po jednom razumnom merilu problematičan ili kažnjiv – prozvanima čini preoštar, njihovo je pravo. Samo bi valjalo da imaju na umu da ipak prolaze bolje nego da imaju posla sa Orvelom i naročito sa britanskim vlastima, čiji su se živci dodatno istanjili u odnosu na Orvelovo doba, o čemu svedoče savremeni postupci prema svakome ko padne pod sumnju da se bavi terorizmom. Možda ovdašnje „mirotvorce“ ni to poređenje neće utešiti, ali bi mogli da makar pokažu ili nagoveste svest o njegovoj utemeljenosti.
Treće pitanje vezano za „Naše“ i paničnu reakciju „druge Srbije“, odslikava sve licemerje današnje javne scene, tragično stradale pod naletom takozvane političke korektnosti. Sve koje je potreslo oglašavanje „Naših“ trebalo bi podsetiti na denuncijatorske godišnje izveštaje Sonje Biserko i njenog Helsinškog odbora za Srbiju, u kojima se uz najgrublje ocene zapadnim siledžijama potkazuju svi ovdašnji društveni činioci koji nisu po volji Sonji Biserko. U poslednjem „Utisku nedelje“, raspravljajući se sa Ivanom Ivanovićem iz „Naših“, Sonja Biserko pokušala je da se napravi Englez (ne Orvel) tako što je, kada su pomenuti njeni izveštaji, svela tu primedbu na spisak profesora Beogradskog univerziteta koji su se bili usprotivili Haškom tribunalu. Čak i da je zaista samo taj spisak po sredi, čast bi joj nalagala da ubuduće ćuti o spisku „Naših“, ali istina je još daleko surovija: Helsinški odbor u svojim izveštajima redovno satanizuje najrazličitije javne ličnosti, a ne samo profesore koji su se potpisali na ovu ili onu peticiju protiv Haga. Dovoljno je setiti se da je 2008. u svoj izveštaj, među „antievropske elemente“, Helsinški odbor uvrstio i nekadašnjeg fudbalera Dušana Savića, samo zbog toga što je u jednom intervjuu iskazao svoje protivljenje civilnom služenju vojnog roka! Da ne pominjemo mnogobrojne pisce, novinare, publiciste, koje Sonja Biserko razapinje zbog „antievropejstva“.
Jedino se mora priznati da to zaista nije puki spisak, već pozamašan izveštaj u vidu knjige.

NIJE SPISAK, NEGO KNJIGA Knjiga je i ono što su u ime Tužilaštva za ratne zločine njegovi istaknuti službenici priredili krajem 2011. godine. Naslovljeno „Reči i nedela“, ovo izdanje je na moralno i profesionalno sasvim neprihvatljiv način „obradilo“ delovanje srpskih glasila tokom 1991. i 1992. godine, kako je rečeno u podnaslovu, mada su klevetali i novinare iz prve decenije 21. veka, pa i današnje medijske poslenike. U moru proizvoljnosti, zlonamernosti, netačnosti i ostalih grubih ogrešenja, u toj knjizi su poimence nabrajani novinari, protiv kojih su o istom trošku iznošene najprostačkije i najnesuvislije uvrede: ni tu, dakle, nije reč o kakvom spisku, već o knjizi, ali je njen zlokoban sadržaj maltene pokazna vežba za sve ono što današnji kritičari „Naših“ stavljaju ovom udruženju na dušu. Na raspolaganju je „Blicu“ i Veranu Matiću da se zgražavaju nad spiskovima „Naših“, ali kako su onda smeli da ostanu nemi kada su državnim novcem plaćeni Bruno Vekarić i njegovi državnim novcem plaćeni poslušnici vodili krstaški rat protiv novinara koji su, ako ništa drugo, od svojih kritičara pokazali barem veću hrabrost samim tim što su pristali da izveštavaju sa ratom zahvaćenih područja?!
„Pečat“ je letos pisao o spornoj knjizi Tužilaštva, tako da sada nema potrebe da ponavljamo pojedinosti o tom neslavnom slučaju. Dovoljno je podsetiti na to da su novinari i urednici, kritikovani u toj knjizi, navođeni imenima i prezimenima. Ko prema njima tada nije pokazao nikakvo saosećanje, danas bi morao da ćuti umesto što kukumavči kada njega pomenu.
Isto tako, odomaćilo se u srpskim glasilima razgoropađeno prizivanje nesreće svemu što ima nacionalni predznak. Zapatio se taj običaj od Petog oktobra naovamo, a naročito posle državnog udara koji je tadašnji predsednik Boris Tadić izveo 11. maja 2008. godine, u večeri posle parlamentarnih izbora, kada je sumnjivu, neuverljivu i nikad dokazanu izbornu pobedu preoteo u ime koalicije „Za evropsku Srbiju“ (zamislite, poređenja radi, šta bi se dogodilo Tomislavu Nikoliću kada bi se slično poneo u sličnoj situaciji). Iz dana u dan srpska je javnost zatrpavana osudama na račun „nacista“, „klerofašista“ i „ekstremnih desničara“, zbog čega su mnogi pripadnici oklevetanih udruženja imali poprilične peripetije, poput hapšenja i robijanja. Pomenuti Ivan Ivanović je, na primer, bio uhapšen i osuđen zbog toga što se pre nepune dve godine usudio da sa svojim saborcima iz udruženja protestuje ispred zgrade B92. Razlog protesta bilo je klevetničko izveštavanje dotične televizije, u čijim je vestima za Ivanovićevo udruženje izrečeno da je „poznato po mržnji prema Jevrejima“, što je bila ordinarna laž, neutemeljena i nepotkrepljena niti jednim primerom. „Naši“ su se tada okupili ispred ove televizije, policija im je naredila da se raziđu jer skup nije odobren, oni su pristali, ali su, pre nego što su fizički mogli da poslušaju naređenje policije, neki među njima potrpani u „maricu“ i odvezeni u pritvor.
Ivanović je bio jedan od uhapšenih. Zato je onako otužno delovalo kada je Olja Bećković u poslednjem „Utisku nedelje“ popujuće upitala da li je svestan da bi zbog spiskova „Naših“ neko mogao da bude pretučen na ulici. Nije vrloj voditeljki izgleda ni prošlo kroz glavu da razgovara sa čovekom koji je zbog kleveta njene televizijske kuće već istrpeo više nego što bi ijedan rodoljubivi pojedinac morao da trpi u svojoj državi.

A DRŽAVA? Uopšte, stradanja kroz koja su prolazili i žrtve koje su podnosili srpski rodoljubi, pa i srpski nacionalisti, nimalo ne potresaju dežurne merače društvene savesti. U titoizmu stasali i na jugoslovenstvu odgajani, ne haju ni na kakvu nesreću koja je u proteklih četvrt veka zadesila vatrene Srbe.
Da, Srbi imaju pravo da budu vatreni u svojim osećanjima prema otadžbini, da poput drugih naroda naglašeno vole svoju naciju i da rodoljublje drže za dragocenu osobinu, pa i da ga zahtevaju od svih koji bi da se bave oblikovanjem srpskog društva. To pravo im se, međutim, nabija na nos kada god ga iskoriste. Već više od decenije se na svaki rodoljubivi poklič javi pet antinacionalnih „realista“, koji rugajućim i nipodaštavajućim manirom otvoreno prizivaju kaznu za rodoljube, nalazeći za to opravdanje u devedesetim godinama prošlog veka: time neskriveno seire nad srpskim žrtvama, nad zločinima počinjenim nad Srbima, čak ih i pravdaju unazad, odnosno prizivaju unapred; kao da poručuju da zločin nad srpskim rodoljubom i, posebno, nacionalistom, u stvari i nije zločin, jer je ovaj zaslužio ono što je dobio.
Kao bajagi uplašeni za sopstvenu bezbednost, drugosrbijanski jurišnici prećutkuju sumornu istinu da je u proteklih četvrt veka daleko više stradalo srpskih rodoljuba i srpskog rodoljublja, nego njihovih „kosmopolitskih“ ideja i poklonika. I to stradalo prvenstveno od strane država koje novcem, logistikom i na razne druge načine pomažu upravo glasila i nevladine organizacije sa spiska koji su sastavili „Naši“.
Možda se drugosrbijanski jurišnici zaista plaše batina na ulici, ali je kudikamo opravdaniji strah srpskih nacionalista da će biti bombardovani u izbegličkoj koloni, proterani sa ognjišta, uhapšeni i osuđeni u kakvom inkvizitorskom sudskom postupku… Strah da će se prostor na kojem srpska nacija može nesmetano da živi i razvija se dodatno sužavati ukoliko se ne prekine sa udovoljavanjem zahtevima zapadnih siledžija.
„Ja sam mislio da su srpski političari naučili da je pristojna, konstruktivna i civilizovana komunikacija jedina moguća u politici i upravo zbog nepristojne i necivilizovane komunikacije sa Srbima više niko nije želeo da živi na Balkanu i u bivšoj Jugoslaviji“, izjavio je 21. januara Bojan Pajtić, prvi vojvođanski silnik. Može li išta što su uradili „Naši“ da se uopšte meri po zlokobnosti sa ovom izjavom čoveka koji već godinama nesmetano vedri i oblači po severnoj srpskoj pokrajini?! Pajtić ne samo da svu odgovornost za jugoslovensko krvoproliće svaljuje na „nepristojne“ Srbe, već sasvim otvoreno najavljuje da i Vojvodina „neće želeti da živi“ sa Srbima – da li je ijedan „nacionalista“ ikada ovoliko svirepo izazvao državu?
Tu dolazimo do poslednjeg od četiri zanemarena pitanja na koje „Pečat“ pokušava da skrene pažnju: dužnost državnih organa. To je ujedno i najteže pitanje, zato što je u vreme prethodne vlasti, tj. kabineta Mirka Cvetkovića sastavljenog od strane Borisa Tadića, sav državni aparat bio stavljen na raspolaganje antinacionalnoj kliki, odnosno isukanim pendrecima i uperenim cevima okrenut prema svakom, makar i najmanjem izlivu rodoljublja ili nacionalizma. Nova vlast bi, ako zaista želi diskontinuitet sa prethodnom, najpre na tom planu morala da promeni društvenu klimu; a za sada, možda ponajviše zbog usaglašene galame drugosrbijanskih bukača, ta promena uporno izostaje.

[/restrictedarea]