VREME PREZIRA I OBMANA

Piše Đorđe Martić

Kako aktuelno novinarstvo u Srbiji, kao i evropski standardi u ovoj oblasti, stvaraju dobar povod srpskoj moralnoj zajednici da bezmalo većinu novinara u zemlji, u svom ironičnom maniru, zapita – da li se vi, pred zaprepašćenom javnošću, pitate: „Ko se to uneredio u naše gaće?“

U Srbiji više ni ambasadorima zapadnih država nije lako.
U ogorčenoj borbi za opstanak na čelu RTS-a, direktor te kuće, osporen iz vladajućih krugova Srbije, udario je na ego ambasadora Francuske Fransoa Gzavije Denioa, dovodeći ga u svoj kabinet kao da je službenik Javnog servisa, a ne predstavnik velike sile, da pred kamerama izgovori naručenu rečenicu čiji je smisao direktorov opstanak u fotelji.
Denio je, misleći na RTS, rekao: „…Važno je održati nezavisnost Javnog servisa i odvojiti ga od političkih struktura…“ Naravno da Francuska u tome ima svoj interes, ali to ne umanjuje razloge za nelagodu njenog ambasadora. Morao je da proguta svoj galski ponos, i praktično se pokloni tamo nekom direktoru, neke tamo televizije na Balkanu. Direktor je pri tom stajao u predsedničkoj pozi, kao da tog časa prima ambasadorove akreditive.

ISTINE „STRUKTURA“ I svi bi sad, usred ove slobode u Srbiji u kojoj živimo, morali da se prave blesavi i ponašaju se kao da im nije jasno da i francuski činovnik Denio, zapravo, i sam predstavlja nekakve političke strukture kojima se, očito, ne sviđa da RTS služi nekim drugim političkim strukturama, a ne onima kojima služi i Denio. A jasno je i da je direktoru u interesu „odvajanje“ od „političkih struktura“, naravno ovih u Srbiji, jer, inače, ne bi prihvatao podršku političkih struktura koje predstavlja Denio. On bi tu podršku odbacio već i zato što je, valjda, jasno da, ako je direktor zaista nezavisan, onda je rečenica činovnika Denioa, zapravo, nepriličan politički pritisak političkih struktura, koje on predstavlja, na nezavisni RTS kako bi, otuda, takav RTS bio bliži strukturama koje predstavlja Denio ili, barem, više udaljen od ovdašnjih političkih struktura koje su na izborima stekle legitimitet da rade u ime dobra u Srbiji, pa otuda u ime pravde, reda, i između ostalog, i istine, ali istine koja je vrednost moralne zajednice u Srbiji.
Ta Denioova rečenica čak može da se razume i kao pretnja da, ako se taj RTS bude ponašao drugačije, i ne bude se „odvojio od političkih struktura“ u Srbiji, to jest bude mario za istinu ove zajednice (istinu koju će formulisati političke strukture legalno birane na demokratskim izborima) – bombardovaće ga ponovo, spržiti još 16 novinara, da bi zbog takve strašne smrti ovih ljudi, njihovog direktora mogli ponovo da osude na 10 godina robije, „jer je on kriv za njihovu smrt“ zato što je to istina „struktura“ koje predstavlja Denio. Ako već ne može da služi (a služi) istini onih koji su već bombardovali RTS, onda RTS ne sme da služi drugoj istini (pogotovo ne daj bože istini koja je svima u Srbiji očigledna) i mora da bude „nezavisan“ tako što će „udaljavajući se od političkih struktura“ (legitimnih, legalno demokratski biranih) u Srbiji, biti bliži političkim strukturama koje predstavlja Denio i istini koju oni šire svetom.
Sam aktuelni direktor je već košuljicom TV dnevnika u kojem je emitovan prilog sa iskazom Denioa, pokazao kojim je to političkim strukturama, u svojoj „nezavisnosti“ bliži: Denio je emitovan pre priloga o aktivnostima izabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, to jest Nikolić je dobio vreme gotovo u Vremenskoj prognozi Javnog servisa Srbije.

„EVROPSKI“ – NE I SRPSKI Direktor „Evropskog javnog servisa“ je (umesto da odlazak u opoziciju stranke koju je „nezavisno“ podržavao i poraza njenog predsedničkog kandidata razume i kao svoj lični poraz i zbog toga podnese ostavku kao moralni čin) poslao ovim „uređivačkim potezom“ poruke na sve potrebne adrese: pre svega zaposlenima u svojoj kući da ni ne pomišljaju na njegovu smenu jer „vidite-kakva-su-mi-leđa“, ambasadama koje mogu da se uvere da RTS ostaje „evropski“ u meri u kojoj nije srpski, Vladi Srbije da je njeno samo da uplati novac građana Srbije na račun kuće koju on tako „nezavisno“ vodi, i na kraju publici, koja će i dalje moći da „zna sve“, dakle samo ono što je u duhu ovakve „nezavisne“ uređivačke politike.
Na sve ovo reaguje publika u komentarima na sajtu RTS-a: Jedan gledalac, komentarišući rečenicu De Marnjaka, kaže:„Tu leži zeka“. Drugi podseća da su javni servisi u Evropi „propagandni uredi svojih vlada“ (setite se samo kako su izveštavali o Srbiji kada su njihove vlade bile u dramatičnom nesporazumu sa Srbijom), a treći sve komentariše rečima:„Šta, kao u Francuskoj je nezavisan, posebno Prvi kanal (TF1) je nezavisan, to smo videli i čuli u vreme Sarkozija. A onda dođu u Srbiju da nam drže predavanje o demokratiji.“
Publici je, dakle, sve jasno. Zato ona najšira publika neće da plaća pretplatu. Ima tu naravno besparice kao razloga, ali ima i – prezira. Prezir je, naravno, moralna sankcija društvenog morala (gađenje je ona najoštrija) prema svima koji su u sukobu sa moralom svoje zajednice. Prezir je i odnos vođstva RTS-a prema svojoj publici i on je vidljiv ne samo u gestu dovođenja Denioa pred kamere sa onakvim zadatkom, gde i on sam pokazuje prezir prema publici „Javnog servisa“. Zatim, i direktor RTS-a je pokazao prezir i prema Deniou i prema publici svoje kuće… itd, itd. Vreme nesporazuma i sukoba je, naravno, vreme prezira, a ono je (vreme prezira) sveprisutno pre svega danas u Srbiji. I ovaj tekst može tako da se tumači.

[restrictedarea]

MORAL I PROTIVMORAL Opšti prezir govori o teškom sukobu različitih morala. Naime, Denio se iz ugla moralne zajednice Srbije ponaša nemoralno, ali takvo njegovo ponašanje jeste zapravo poruka njegovoj moralnoj zajednici, u koju je tesno integrisan. Svojoj moralnoj zajednici u Francuskoj on poručuje i da je spreman da joj služi i po cenu poniženja u programu RTS-a (možete li da zamislite da nemački ambasador stane pred direktora TF1 da bi podržao nezavisnost tog medija i njegovo odvajanje od političkih struktura Francuske). Tako je nemoralno ponašanje prema moralnoj zajednici u Srbiji, zapravo – moralno ponašanje prema svojoj moralnoj zajednici ili, kako sociologija morala kaže, to što Denio govori i radi u Srbiji je – protivmoral, a protivmoral je kategorija morala u odnosu prema drugima, kojima se ne priznaje moralna jednakost.
Isto to važi i za gledaoce RTS-a. Oni jesu faktički predmet agresije protiv morala moralne zajednice kojoj pripada činovnik Denio, ali i onih u RTS-u koji su „nezavisni“ od svoje moralne zajednice i žele da se približe Deniou. Ali, publiku RTS-a čine pripadnici ovdašnje moralne zajednice, i oni uzvraćaju ovom timu i, takođe, sa rečenim prezirom, ironično komentarišu reči Denioa, a na kraju i odbijaju da daju svoj novac za nešto što nije istina njihove moralne zajednice. Oni se, takođe, ponašaju moralno.
Svi su, tako, izabrali svoju stranu, a RTS i njegov direktor su odlučili „da budu odvojeni od političkih struktura Srbije“ i, dosledno, ostanu „nezavisni“, što znači da nisu na strani svoje moralne zajednice. „Nezavisni“ su od nje u ime univerzalnih svetskih, profesionalnih, evropskih i tako dalje – vrednosti. Lokalno je retrogradno, nazadno, populističko, patriotsko (naravno sa negativnim predznakom), netolerantno, nacionalističko i smetnja integrisanju u svetsko tržište, svetsku zajednicu, svetske vrednosti i Holivud kao način života. Trebalo bi se približiti Deniou i onome što taj činovnik predstavlja, u meri u kojoj se udaljavaš od svoje zajednice. I naravno da je razlog za to novac, povlašćena pozicija u privatizaciji, uz istovremeno guranje u nesreću sopstvenog naroda. Šta je to nego prezir dobitnika tranzicije prema tom narodu – gubitniku tranzicije.

KANIBALISTIČKA IDEOLOGIJA A kad smo kod kategorija gubitnika i dobitnika tranzicije, to je mesto dramatične komunikacije morala i ideologije, jer i po teoriji svaka ideologija ima svoj moral.  Tako i iza prezira prema svom narodu, koji se iskazuje kroz „nezavisnu“ poziciju prema ovdašnjoj moralnoj zajednici (što je faktički protivmoral kojim se poručuje da njegovi nosioci pripadaju drugom sistemu vrednosti), stoji – ideologija. Reč je o ideologiji neoliberalizma sadržanoj u sloganu: „Svako-misli-za-sebe-a-Bog-misli-za sve“ (Pjer Burdije), koji je neka vrsta malja globalizacije. Rikardo Petrela, takođe ideolog neoliberalizma, nalaže da bi „tržište trebalo liberalizovati i sve zakone ukloniti, a u toj igri svi se takmiče sa svima i u njoj postoje samo pobednici i gubitnici“. Tom kanibalističkom ideologijom „postmodernosti“, „postkulturnog egoizma“, „neodarvinizma“ ili socijalnog ljudožderstva se, što pretnjom, a što nasiljem, a pre svega dolarima onih koji po svetu šire demokratiju i ustoličuju svetsku zajednicu – Globalistan i njegove vrednosti, u ime pojedinca i njegovog ličnog interesa apsolutno slobodnog na slobodnom tržištu, suspenduje moral lokalne zajednice („Kome je do morala neka ide u crkvu“, propovedao je jedan ovdašnji lider posle 2000). Ali taj društveni moral lokalne zajednice je čovekova amnionska sredina od kada je uopšte i postao čovek i u čovekovom očovečenju je igrao bitnu ulogu kao nezamenljiv činilac, budući da je moralniji od morala pojedinca i tako je od iskona služio kao najznačajnija varijanta moralnog korektiva svakog pojedinca. Uklanjanje tog korektiva totalnom tržišnom slobodom i utapanjem pojedinca u nekakvo svetsko društvo za posledicu ima ne samo opasnost za društvo, već pre svega za pojedinca.
Sa takvom slobodom kakvu nalaže Petrela, a bez slobode da se tome suprotstavimo, dobili smo ovakvu Srbiju sa „ćulibrk novinarstvom“, u kojem je neprekidno, nepristojno i preko ivice blentavo, stalno ponavljanje i na „nezavisnom“ Javnom servisu, da je „slobodno tržište rešenje za sve“, samo medijski paravan iza kojeg su ovi koji su mislili samo-za-sebe-jer-samo-Bog-misli-za-sve u ličnu polzu doveli zemlju do uništenja, sve uz tapšanje ambasadora po ramenu.
U Srbiji, u kojoj je dominantna ta ideološka paradigma (koju će svaki kriminalac bilo gde na planeti odmah potpisati kao svoj životni kredo i prihvatiti je kao slamku spasa od griže savesti), sasvim zakonito danas cvetaju korupcija, grabež, nasilje nad onima koji neće da se „suoče sa globalnom istinom“ i vulgarno razmetanje moralnih bogalja (sve sa liderima ovdašnje medijske scene) koji su se „snašli“ u tranziciji i pred hiljadama očajnih nezaposlenih ili, kako bi neoliberali rekli, nepotrebnih i nerentabilnih, dakle suvišnih (neoliberali cinično tvrde da ljudi gube posao „zato što su učili pogrešne škole, pa svoje znanje ne mogu da prodaju na tržištu“), paradiraju u džipovima, vilama, jahtama, sa svojim ljubavnicama od plastike.
Ali nije ovo jedina tačka uticaja Petrele na srpsko novinarstvo, pa i nezavisni Javni servis. Svoju ideološku platformu, taj profesor katoličkog univerziteta u Kanadi je zasnovao i na stavu da je „država suvišna kao čuvar raznolikosti interesa i dugoročnih potreba“. Naravno da je, dosledno tome, i u Etičkom kodeksu novinara Srbije, odmah posle 2000. osvanuo i danas važeći stav srpskog novinarstva da je „novinar… pre svega odgovoran svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima“. Da je tu zapravo reč o odnosu prema sopstvenoj državi govori i sledeći stav: „Tu odgovornost (novinar – prim. Đ.M.) ne sme da podredi interesima drugih, a posebno interesima izdavača, vlade i drugih državnih organa“ (bold – Đ. M.) što je samo nešto drugačije izgovorena rečenica koju je izgovorio Denio na RTS-u.

UTICAJ PETRELE NA ETIČKI KODEKS NOVINARA Odredbama Etičkog kodeksa novinara Srbije izašlo se u susret i drugim ideološkim nalozima Petrele, koji kaže:„Potrebno je uskratiti zaštitu svemu što ima lokalni značaj“ i prva lokalna stvar kojoj je u srpskom novinarstvu uskraćena zaštita, uz državu je bila jedna od najvećih vrednosti lokalne moralne zajednice – njena autentična lokalna istina, a punu zaštitu je dobila globalna istina – istina koju promoviše i Denio. U tome je istaknutu ulogu imao i „Javni servis“, pa bi Denio (i direktor RTS-a – koji ga je primio) da se to nastavi i dalje. To je istina o Srbima agresorima iz devedesetih, dok su svi drugi „branitelji“: od Hrvata, bosanskih muslimana, Albanaca… sve do Amerike koja je morala da pomogne rušenje „balkanskog kasapina“ i „diktatorskog režima“.
I sad, dok i RTS ovako sarađuje sa ideološkim i političkim strukturama koje personifikuje Denio, novinarska zajednica u Srbiji se licemerno pita kako to da je Srbija privredno, socijalno i moralno razorena, i zašto Haški tribunal pušta Antu Gotovinu i Ramuša Haradinaja.
Ne samo povodom ovog licemerstva, mora se novinarima reći: Dame i gospodo iz uprava udruženja i kabineta glavnih urednika medija, Srbiji je jasno, iako vama kao nije, da su Gotovina i Haradinaj danas slobodni, zato što je globalna istina da su oni bili na čelu branitelja svojih naroda od diktatorskog i agresorskog režima, sa diktatorom i balkanskim kasapinom na čelu. Toj „istini“ služili ste i vi, i to i pre, a naročito posle 2000, proganjajući bivši režim i šireći tu globalnu „istinu“ i kroz medije u Srbiji, da bi tako pravdali dovođenje DOS-ovaca na vlast, sa sve revolucionarnom hajkom i terorom „demokratskih“ kriznih štabova, i podržavali odvođenje prethodnog vojnog i državnog vrha u Haški tribunal, ne smatrajući to i ličnim samoponiženjem. Na špicama vaših televizija Narodna skupština je gorela deset godina pošto ju je gomila koja je poverovala u globalnu istinu zapalila.
Vaša borba za odvođenje državnog vrha Srbije u Hag, zapravo je amnestirala Gotovinu i Haradinaja, i bila je faktički deo borbe za njihovo oslobađanje.

„KO SE UNEREDIO…“ A i vaš Kodeks, dame i gospodo iz uprava novinarskih udruženja u Srbiji, ovakav kakav je „globalan“, mirne duše bi mogao da bude aneks Kodeksa novinara Albanaca na Kosmetu ili Kodeksa časti hrvatskih novinara, koji su, naravno, po svom moralnom usmerenju – lokalni. U vašem Kodeksu nema ničega što bi u vremenu teških nesporazuma ovdašnje moralne zajednice sa tamošnjim, obavezalo članove vaših udruženja da se ponašaju u skladu sa etičkim načelima i vrednostima sopstvene moralne zajednice, i branili njenu istinu i druge njene vrednosti. To je ciljano izostalo i tako u deceniji velikih nesporazuma ove moralne zajednice sa hrvatskom i albanskom, članovi vaših udruženja nisu bili u nesporazumu sa novinarima albanske i hrvatske zajednice, i povrh toga što su i albanski i hrvatski novinari, sve vreme prilježno i krajnje moralno pristajali na rad u interesu svoje moralne zajednice prihvatajući to kao ključni i profesionalni nalog. Tako su se oni borili za oslobađanje Gotovine i Haradinaja, a vi se niste borili protiv njihovog oslobađanja, nego ste se borili protiv onih koji su se borili protiv Gotovine i Haradinaja. „Nezavisno“ i „profesionalno“, nema šta.
Vaše nedavno iščuđavanje „kako-to-sad-da-puste-ove“, vređa gledaoce, čitaoce i slušaoce medija u Srbiji, jer im vi, kao da oni nisu gledali televiziju i čitali štampu, sada tim pitanjem sugerišete da sa oslobađanjem ove dvojice nemate nikakve veze.
To što se vi sada pravite nevešti, povod je moralnoj zajednici u Srbiji da vas ironično u svom maniru zapita – da li se vi, zapravo, pred zaprepašćenom javnošću, pitate: „Ko se to uneredio u naše gaće?“
A kada bi javnost u Srbiji htela da to, kao i sve drugo ružno, prenebregne i zaboravi, tu su direktor RTS-a i činovnik Denio da je podsete.

[/restrictedarea]