Spomenik za budućnost

Piše Darko Tanasković

Predstavljena monografija
„Stara Srbija (XIX-XX vek): drama jedne civilizacije“

Kritička sinteza procesa rasrbljivanja Stare Srbije u XX veku, a posebno onih u Titovoj Jugoslaviji, naročito intenzivnih od početka šezdesetih godina, izuzetno je značajna, jer je prva sveobuhvatna, a pri tome podjednako istoriografski utemeljena i misaono disciplinovana, kao i delovi knjige u kojima se razmatraju starija razdoblja

Kad mi se u rukama našla izdavački izvanredno uobličena kapitalna sinteza Slavenka Terzića Stara Srbija, prva mi, grešna, pomisao bi: spomenik! Ali… spomenici se podižu onome što je umrlo ili zauvek nestalo, onome čega više nema. Smemo li se pomiriti s tim da Stare Srbije više nema i da je neće biti, sem u sećanjima, u spomenima i u spomenicima? Ipak, Stara Srbija spomenik jeste, ali u smislu monumentalnosti, a ne memorijalnosti! Suštinski, ona je čvrstim sponama povezana s našim vremenom i prilikama. Uostalom, kao i svaka istinski ozbiljna studija naše prošlosti. A Slavenko Terzić takve studije već godinama piše.
U svojoj knjizi „Srbija i Grčka 1856-1903. Borba za Balkan“ (Beograd,1992) autor Stare Srbije konstatuje: „I pored toga što je pravoslavni živalj u Staroj Srbiji i Makedoniji još od početka srpske revolucije upirao oči u Srbiju i očekivao pomoć od nje, srpski državnici polovinom 19. veka nisu imali jasnu koncepciju nacionalnog rada u Turskoj, niti realnu predstavu o rasprostiranju srpskog naroda na jugu… Očigledna je u to vreme prava pometnja u istorijskim, političkim, etničkim i geografskim pojmovima“. Nismo li i danas, vek i po kasnije, svedoci, i žrtve, slične pometnje? Istim određenjem, govoreći o našem vremenu, služi se Slavenko Terzić i u Staroj Srbiji (14): „Istovremeno među Srbima je prisutna izvesna pometnja istorijske svesti u odnosu na temelje svog istorijskog života i poljuljana vera u sebe“. Stara Srbija je pozvana da unese red u tu pometnju. Kako će ona to učiniti?

[restrictedarea] Srpske zemlje kojima je Terzić, s mnogo ljubavi i istrajnosti, posvetio svoja višedecenijska izučavanja, 1858. godine pohodio je Toma M. Bacetić i o svome putovanju ostavio vredno svedočanstvo Stara Srbija, objavljeno prvo na ruskom jeziku u Moskvi (1876), a tek 2001. godine i na srpskom. Evo kako ovaj pronicljivi putopisac objašnjava razloge za nastajanje onovremene pometnje među Srbima: „Razmatarajući sudbinu srpskog naroda koji čami u turskom ropstvu, moramo ukazati na okolnosti koje su dovele do njegove potpune propasti i razaranja i na uzroke uspeha muslimanske vere. U ranija vremena Srbi su, bez obzira na verske razlike (jer su mnogi od njih već davno poturčeni ili su se sami turčili, tj. prihvatali islam) pomagali jedni druge, u društvenom pogledu među njima je bilo više ljubavi i sloge, i oni su se neprestano brinuli o očuvanju svojih prava i običaja, koje su im zaveštali preci, sve dok se među njih nisu umešale istočne beratlije i savremeni civilizatori, frazeri i prepredenjaci“. Stara Srbija Slavenka Terzića dokumentovano, objektivno, analitički govori i sudi o tim istočnim beratlijama, savremenim civilizatorima, frazerima i prepredenjacima, negdašnjim, današnjim i svagdašnjim, smešta ih na mesto koje im u protoku vremena i u srpskoj sudbini pripada i ubedljivo svodi neveseli bilans njihovog učinka, neretko uz izdašnu srpsku pomoć. Tako se unosi red u pometnju, a stvari nazivaju pravim imenom, što je sposobnost za koju bi se tek trebalo iznova izboriti. Kritička sinteza procesa rasrbljivanja Stare Srbije u XX veku, a posebno onih u Titovoj Jugoslaviji, naročito intenzivnih od početka šezdesetih godina, izuzetno je značajna, jer je prva sveobuhvatna, a pri tome podjednako istoriografski utemeljena i misaono disciplinovana kao i delovi knjige u kojima se razmatraju starija razdoblja. Naučništvo nije podleglo saputništvu, iako jamačno i među Srbima ima nemalo onih koji se s Terzićevim dijagnozama neće složiti. To, naravno, samo po sebi ne znači i da su u pravu, već samo da ima prostora i potrebe za otvorenim i argumentovanim naučnim dijalogom, zarad opšteg, kako saznajnog, tako i narodnog dobra.
Osobenost Stare Srbije i njena dragocena odlika jeste i smeštanje problematike u širi kategorijalni kontekst i sagledavanje njene inherentne civilizacijske dimenzije, što je iskazano i formulacijom naslova knjige. Uz napomenu da izvanredno bogat, probran i funkcionalan likovni i ilustrativni materijal ima gotovo samostalnu informativnu vrednost, a da se iz registara jasno vidi da je reč o svojevrsnoj organskoj enciklopediji Stare Srbije, može se bez preterivanja zaključiti da je pred nama nešto mnogo više od kritičkog rezimea istorijskih zbivanja i procesa – ukupno stradalničko biće Stare Srbije u sukcesivnim činovima „drame jedne civilizacije“. U „Epilogu“, na nepune dve stranice, Slavenko Terzić magistralno sažima njeno naravoučenije. To izoštreno globalno sagledavanje jedne regionalne situacije i dinamike potvrđuje staru istinu o tome da do jednostavnosti i jasnoće vodi dug i vrletan put. Aurea simplicitas!
Drama ne mora biti i tragedija. Slavenko Terzić nam na kraju poručuje da je otvorena „sasvim nova i puna neizvesnosti epoha u istoriji Srba, celog Balkana, pa i Evrope“. Neizvesnost je za nas danas možda i najviša mera optimizma. Jer, ona ne zatvara put i ne gasi nadu. Put je i dalje pred nama, put na kojem nešto zavisi i od nas, iako nikako sve, pa ni mnogo, a tako je vazda i bivalo na Balkanu. A nešto nikako nije što i ništa. Nameran da izvede čoveka iz pometnje poremećenog identiteta, veliki francuski biolog Žan Rostan (1894-1977) napisao je knjigu „Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?“ Ako budemo znali i hteli da je čitamo, Stara Srbija Slavenka Terzića ubedljivo kazuje odakle smo i ko smo, a može pomoći i da shvatimo kuda nam je ići. Ona je spomenik za budućnost.
Reč na predstavljanju knjige Slavenka Terzića Stara Srbija, 3. decembra 2012. u Domu Vojske Srbije

Drama jedne civilizacije

Monografija „Stara Srbija (XIX-XX vek): drama jedne civilizacije“ naučnog savetnika Istorijskog instituta SANU dr Slavenka Terzića, predstavljena je u Svečanoj sali Doma Vojske Srbije u Beogradu. Promociji knjige, čiji su izdavač „Pravoslavna reč“ iz Novog Sada i „Istorijski institut“ u Beogradu, prisustvovali su srpski patrijarh gospodin Irinej, republički ministar pravde i državne uprave Nikola Selaković, predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti i drugi.O knjizi su govorili dopisni članovi SANU prof. dr Mihailo Vojvodić i prof. dr Ljubodrag Dimić, prof. dr Darko Tanasković i autor. Prisutnima se obratio i direktor „Pravoslavne reči“ Zoran Gutović.
Napisana na osnovu nove arhivske građe iz domaćih i stranih arhiva, ova bogato ilustrovana monografija na 700 strana bavi se uzrocima i posledicama krupnih demografskih i političkih promena na prostoru Stare Srbije i masovnim nasilnim seobama Srba iz ovih oblasti. Govoreći o pojmu Stare Srbije, političkoj, društvenoj, kulturnoj istoriji Raške, Kosova i Metohije i Skopsko-tetovske oblasti u 19. i 20. veku, autor daje istorijsku analizu uzroka i posledica velikoalbanskog projekta sve do novijeg vremena.
Autor Slavenko Terzić istakao je da je ova knjiga njegov pokušaj da unese bar malo svetla u tamni vilajet i ukaže na istinsku dramu srpskog naroda i njegove civilizacije:
„Civilizaciju neshvaćenu, nedovoljno poznatu i razumljivu ne samo Evropi i svetu, već i dobrom delu Srba. Pokušao sam da bar za trenutak istorijsko ime jedne zemlje i njen viševekovni plač stavim u središte pažnje.“

[/restrictedarea]