Spisak loših predznaka

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Rezultati poslednjeg popisa pokazali su kako Velika Britanija gubi svoj identitet

Većina Britanaca podržava nameru premijera Dejvida Kamerona da se kodifikuje sklapanje homoseksualnih brakova (60:40), a podjednak broj (58 odsto) smatra da zvanična, državna Anglikanska crkva nema pravo da se protivi, niti da odbija crkveni čin takvog venčanja.
Na tragu ovakvog raspoloženja većine, anketa koju je sprovela organizacija „Survejšen“, po narudžbi londonskog „Dejli mejla“, pokazuje, takođe, da je između Britanaca koji drže da je brak „svetinja“ i onih kojima do toga uopšte nije stalo, mrtva trka – 40:40. Pokazuje se, isto tako, da dok homoseksualci i lezbijke ispoljavaju povećani entuzijazam za zasnivanje brakova, britanski heteroseksualci pokazuju zamor od toga. Dok broj konvencionalnih brakova beleži oštar pad među stanovnicima Ostrva, oko 105 hiljada homoseksualaca (jedan u pet stotina) već žive u takozvanom građanskom braku, očekujući da im se ta veza uskoro ozakoni pred matičarem i sveštenikom.

KONZERVATIVNO IZNENAĐENJE Najavljena namera vlade da iznese na debatu i ozakoni homoseksualne brakove politički je bizaran potez budući da dolazi iz miljea vladajuće Konzervativne partije, od koje je tako nešto malo ko očekivao. „Survejšen“ je ispitivao i ovu neobičnost, i ustanovio da većina od 67 odsto Britanaca misli da to Kameron čini kako bi privukao „trendi“ glasače ili učinio „plezir“ koalicionom partneru, liberalima. Sveže ankete pokazuju da bi u ovom trenutku konzervativci izgubili vlast na parlamentarnim izborima, i da bi za osam procenata ostali iza Laburista (30:38).
Prošlonedeljni „Mejl“ analizira anketu i komentariše da bi ovakva slika raspoloženja stanovnika prema temi homoseksualizma, da se pojavila pre 25 godina, izazvala pravi nacionalni šok. Ocena je da je u međuvremenu najbrojnija masa srednjeg sloja u Britaniji „relativno lako promenila odnos prema fenomenu“, „budući da ih on nije nikada ni zanimao u kritičnoj meri“. Ocena je, takođe, da je nalaz „Survejšena“ posledica činjenice da se u današnjoj Britaniji brak uzima daleko manje ozbiljno nego, recimo, pre dve dekade. U „Mejlovoj“ analizi ankete zanimljiv je stav da „sada, kad su homoseksualci postigli gotovo apsolutnu ravnopravnost, liberalna većina u zemlji trebalo bi da nas poštedi trijumfalizma, jer je slika daleko složenija nego što oni misle“.
Tema homoseksualizma je samo deo identiteta Britanije koji se u relativno kratkom vremenu promenio – i menja – do neprepoznavanja. Rezultati popisa, objavljeni prošle godine, pokazuju da – kao što to opisuje jedna analiza – „naši pradedovi ne bi danas prepoznali zemlju u kojoj su živeli“. Popis, koji je izazvao živu debatu, nije samo deskripcija današnje Britanije nego i (prilično neveseo) popis loših znamenja.
Piter Hičens, jedan od autoriteta ovdašnjeg žurnalizma i publicistike, izvodi zaključak da „putnik na kratkom putovanju između 2012. i 2020. godine ne bi poverovao da živi na istom mestu u zemlji koja se 2012. zvala Britanija“. Svoje predviđanje Hičens temelji na ubrzanju dosadašnjih promena i dinamici promene koja se odigrava u aktuelnom vremenu. Nekoliko nalaza u popisu su, po njemu, i šok i najava promena „koje ne vesele“. Britanija se menja humano, socijalno, ekonomski, kulturno, pa i sa stanovišta dosad sakralno čuvanih tradicija…

[restrictedarea]

EDVARDIJANSKO RASLOJAVANJE Ekonomija je polazište, a tu su znamenja najlošija. Proizvođači materijalnih dobara u današnjoj Britaniji tek su na četvrtom (umesto na prvom) mestu kao „poslodavac“ od koga bi trebalo da živi većina stanovništva. Ispred proizvodnje izbili su trgovina, prodaja dobara i usluge. U zemlji koja je nekada nazivana „radionicom sveta“ danas ima više učitelja nego industrijskih radnika.
London preko noći postaje država za sebe, sa „domorodačkom“ populacijom koja se pretvara u manjinu u svom gradu i sve većim jazom između siromašnih i bogatih, kakvog nije bilo ni u edvardijanskom vremenu.
Jedan od glavnih naslova u modernoj britanskoj priči glasi „ubedljiv poraz hrišćanstva“. Stanovnici Ostrva su sve više indiferentni prema religiji. U poslednje četiri decenije vernika je manje za oko četiri miliona. Ovog trenutka 14,1 miliona Britanaca registrovani su kao ateisti.
Vernika hrišćanske vere je sve manje, a muslimanskih vernika sve više.„Ne budimo iznenađeni ako u sledećih deset godina razlika između hrišćanskih i muslimanskih vernika postane zanemarljivo mala… Sekularisti, koji su sa toliko entuzijazma nastojali da isteraju hrišćanstvo iz našeg života i raščiste prostor za islam, biće i sami zatečeni uspehom koji su postigli.“ (Hičens)
Prošlogodišnji popis pokazuje integralnu vezu između pada broja aktivnih vernika među hrišćanima i porasta broja muslimana s jedne, i pogubnog liberalizma u dosadašnjoj politici imigracije, s druge strane. Jedan među deset stanovnika Engleske i Velsa rođen je van Britanije. Polovina ovih imigranata stigla je na Ostrvo u kratkom periodu od 2001. godine do danas.
Tri miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu živi u domaćinstvima u kojima odrasli ukućani ne govore engleski ili ga ne govore kao svoj prvi jezik.
Evidencija pokazuje da se Britanija povećava za 180 hiljada imigranata godišnje! Većina njih dolaze iz zemalja Komonvelta,a najbrojniji među njima su muslimani.
Članstvo u Evropskoj uniji – slobodan protok ljudi i robe, sprečio je do sada i ono malo stidljivih pokušaja „liberalnih egzibicija“ vladajućih elita, prvenstveno laburističkih evrofila, da ograniče dolazak novih talasa emigranata na ionako pretrpano Ostrvo.
Dosadašnja, sve manje održiva filozofema o „multikulturalizmu“ kao faktoru bogaćenja i društva i države, u Britaniji je već sada u praksi kompromitovana, ali politička elita nema ni snage, ni interesa da to i javno verbalizuje. Prošle sedmice, lider Laburista Ed Miliband smogao je, i pre svega, kuraži da kaže kako „jedna zemlja ne mora da znači jedan identitet. Ljudi mogu sa ponosom da budu Britanci, a da ne napuste svoje kulturne i tradicijske korene“. Labava hipoteza, ali podobna briselskoj mitologiji rastapanja nacionalnih identiteta, baš kao što se to svojevremeno odigralo u američkoj retorti „melting pota“.

MULTIKULTURNA ŠARADA U vreme kada je Amerika, današnji mentor i uzor briselskih mondijalista, pokušavala da asimilira svoje imigrante, svaki začetak ideje o „multikulturalizmu“ bio je u praksi samleven u ideji „melting pota“. Amerika je, međutim, evo već tridesetak godina, država sa širokim područjima Hispanosa koji ne samo da govore španski među sobom, nego zadržavaju i svoju kulturu, običaje i način života do mere koja negira svaku ideju i asimilacije i lažnog „multikulturalizma“… Svako ko živi u Britaniji gleda danas golim okom repliku tog procesa – narečeni multikulturalizam u naseljima i gradovima u kojima jedna etnička zajednica okreće drugoj leđa; gde hrišćanski Jamajkanci, recimo, žive svoj, a muslimanski Bangladešani svoj život. U Mančesteru ili Birmingemu čak i tolerantni britanski „bobiji“ nerado zalaze u pakistanske četvrti…
Svi ovi učesnici u šaradi „multikulturalizma“ nemaju ništa zajedničko, ali, još više, nemaju ništa britansko. Sa zemljom u kojoj žive ne dele religiju, kulturu, istoriju, niti jezik. Ne jedu istu hranu, ne gledaju iste TV programe, pa čak ne bi da se voze ni „engleskom“, levom stranom ulice.
Rečju, umesto predviđanja „liberalnih egzibicionista“ da će relaksiran režim imigracije značiti „bogatstvo“ u raznovrsnosti, dotok nove, sveže krvi (radne snage), ispostavlja se da Britanija brže nego što se strahovalo postaje ekonomija sa slabo plaćenom i manje kvalifikovanom radnom snagom, sa višečlanim porodicama u prenatrpanim, deficitarnim stanovima, sa zdravstvenim (besplatnim) sistemom koji posrće pod teretom, sa javnim prevozom i školama u kojima je sve manje slobodnih mesta…
Sve se ovo prikazuje i nagoveštava u novom popisu o stanju nacije kakvo je zatečeno na isteku prošle godine. Trendovi u toku ove godine pokazali su da Britanija, ako se nešto krupno ne promeni, već krajem sledeće dekade neće prepoznavati samu sebe.
Analitičari, sociolozi i istoričari blizu su konsenzusa da su predznaci bliske budućnosti takvi da navode na brigu i razmišljanje; da Britanija mora da krene u revoluciju politike imigracije i da obznani – kako je to Angela Merkel imala kuraži da saopšti Nemcima – da multikulturalizam kao politika, vizija i filozofija ne radi, da doživljava poraz gde god je do sada praktikovan.
Problem Britanije na ovoj temi je dvostruk. Kao zemlja Komonvelta, pod čijom su krunom zemlje na širokom prostoru od istočne Indije do Kariba, plima imigracije iz ovih zemalja pokazala se teškom za baratanje. Drugi problem svih vlada u Londonu je imigracija iz Evropske unije. Zemlja je apsorbovala prvi talas iz novih članica posle proširenja Unije na zemlje Istočne Evrope. Za poljske vodoinstalatere, naprosto, više nema slobodnih mesta.
Ostaje još da London, pre nego što se obistine predznaci iz popisa, izađe iz okova celog seta briselskih uredbi i prekomponuje odnose sa Evropskom unijom, naročito na politici slobodnog protoka ljudi i robe. Ako bude trebalo, to će se, u zemlji u kojoj su evroskeptici komforna većina, izvesti i po cenu raskida sa briselskom naddržavom.

[/restrictedarea]