Radoslav Lale Pavlović: SRBI I ALEKSANDAR BEZ MANE

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Kako sudbina scenarija  za televizijsku seriju o životu Viteškog kralja Ujedinitelja Aleksandra Karađorđevića pokazuje ne samo sumorni duh vremena i vladajuće defetističke paradigme, već i izvesnost da se brižljivo neguje „nesvest“ o tome kako smo, kao nacija, strašnom i najvišom cenom platili svoje osvojeno pravo da budemo slobodni

Sudbina jedne zamisli koja je preko složenog umetničko-komercijalnog projekta trebalo da preraste u edukativno suočavanje nacije sa vlastitom istorijom i njenim slavnim protagonistima, višestruko je poučna. Reč je naime o krahu nesuđenog ostvarenja RTS-a – igrane televizijske seriji o životu Aleksandra Prvog Karađorđevića, Viteškog kralja Ujedinitelja. Serija koja je prema planu trebalo da bude prikazana u 26 jednosatnih epizoda, i u dve sezone, naručena je i dogovorena, a potom je – kada je rad povelike i poslu strasno posvećene ekipe već bio odmakao – sve neočekivano „opozvano“. Dvogodišnji trud okončan je na način za koji se kaže da „ne bi to ni hrvatske vlasti bolje uradile“, to jest tako što je tekst sada „preveden“ u „stanje hibernacije“, a kreativnom timu je izdata komanda: „Voljno“. Zbog čega je ceo slučaj postao bezmalo i metaforična priča o odnosu savremenih Srba prema sopstvenoj istoriji i samopoštovanju, zbog čega se – kao narod i država – ne ogrešujemo samo prema ovoj harizmatičnoj i oklevetanoj vladarskoj ličnosti, već je naše ogrešenje mnogo dublje i po posledicama dramatičnije, za „Pečat“ objašnjava Radoslav Lale Pavlović, autor teksta pomenute serije. Naš sagovornik, dramaturg i scenarista nekoliko izuzetno uspešnih TV serija, između ostalog i serije „Moj rođak sa sela“, sada je i savetnik za kulturu predsednika Republike Tomislava Nikolića.

Pre nego što je snimljena ijedna scena, TV serija „Aleksandar Prvi Karađorđević“ postala je predmet žestokih polemika. Ako je zaustavljena „zbog političkih previranja“, a serija Vam je pak naručena da bi se „ispravila nepravda“ prema ovoj velikoj ličnosti naše istorije, nije li i sada u korenu otezanja zapravo „žilava“, možda u nijansama izmenjena, rezerva prema kralju Ujedinitelju?
To je postala jedna komplikovana tema koja se vuče već više od godinu dana. Činjenica je da se nije desilo ništa ne samo povodom Aleksandra, već i uopšte povodom tog velikog jubileja 1914. godine, kada će biti obeležen vek od događaja vezanih za sudbonosni datum naše istorije. I ne samo da se nije desilo ništa povodom ove serije, već nema ni filma, nema knjige, nije ni u pripremi tematska izložba, a ćutanje ili nerad, ili neznanje i autizam na tu temu je apsolutno. Mi kao društvo, kao država danas nemamo za tu godinu nijedan pokušaj, nijednu pripremu na bilo kojem nivou, bilo da je reč o tematskoj slikarskoj izložbi ili tematskom stripu, bilo da je u pitanju ambicija Srpske akademije nauka, RTS-a, Instituta za istoriju… Niko nije uradio ništa i to je ono što fascinira. To je slika jednog duha, duha društva koje ne želi da osvetli veliki period svoje istorije, koje ne želi da osvetli velike događaje, nezapamćeno junaštvo, nezapamćene postupke. Naprosto ne postoji interes za to da se pokaže veličina, da se afirmiše želja za slobodom, da se afirmiše tema koja se zove koliko sloboda košta, da se afirmiše tema pobede, kvaliteta pobede i važnosti koju pobeda donosi u svakom društvenom i psihološkom segmentu. Ako je to važno, ako čitava nacija gleda kako Novak Đoković vrši radnju pobede nad protivnikom, zašto je strašno napraviti nešto o toj 1914. ili 1918. godini, kada je nacija kojoj pripadamo Đoković i mi, u nekim strašnim uslovima i po strašnoj ceni i žrtvi, vršila pobedu. Znači da moramo da se vratimo u ono stanje duha, na vaspitanje, na svest, na psihološki spoj kada je to bilo moguće. Da se vratim na samu seriju o kralju Aleksandru – koja je započeta na predlog, vrlo slovestan i dobar, generalnog direktora RTS-a, na vreme kada sam se, uz njegovu podršku pripremao deset meseci, kada sam uz njegovu podršku obišao sve zemlje koje su važne za život Aleksandra, video sam mesta gde je pregovarao, gde je ratovao, stradao, pravio saveze… I u jednom času se stvorila želja da se taj veliki, oklevetani lik, ali preko njega i oklevetana istorija ovog naroda, da se sve to stavi pod jasno svetlo. U jednom kasnijem trenutku sve se preokrenulo, i počelo je ometanje ne samo na temu serije i kad je u pitanju RTS, nego se to odnosi i na dokumentarni program, na sve paralelne školske, edukativne programe. Došlo se do tako negativnog stava prema toj temi – temi velikog rata, da u tome bolji uspeh ne bi napravile ni hrvatske vlasti. Ja ne mogu da verujem, a sve mi se čini da je moja neverica površna, da čovek koji trenutno vodi RTS ne uživa u nekoj vrsti sreće pošto 1914. neće biti obeležena.

Generacije su o ovom vladaru učile da je bio diktator, ređe da je bio vizionar koji je nadrastao horizont svog vremena. Ako se u opisu onog doba mnogi rado pozivaju na misao Radovana Samardžića:„Srbija je tada bila mala zemlja kojom su koračali veliki ljudi“, šta biste, tragom tog sažetka, o našoj zemlji kazali vi danas?
Profesor Samardžić je rekao tačnu stvar. Nisam mogao da se otmem sličnom utisku, mada sam odrastao u kulturi velikog rata, jer sam iz Gruže, prve pesme koje sam učio, koje mi je majka pevala su „Kreće se lađa Francuska“ i „Tamo daleko“. Moj pradeda je bio junak, Solunac, kao što su sve naše pradede bile. Kada sam počeo da se bavim Aleksandrovim vremenom, kada sam u brzom desetomesečnom tempu postao relativno stručan za taj period, moram da kažem da mi se potom dok sam pisao stalno nametalo osećanje da pišem o bogovima. Znači, moj pradeda, vaš pradeda, tuđe čukundede, Aleksandar, njegov otac, Bojović, Apis, Pašić… praktično svi koji su bili deo te velike nesreće, deo te velike pobede, rečju svi oni, mislili su nadnaravno, bili hrabri nadnaravno, izdržljivi nadnaravno. Kako sam više pisao, ulazio u podatke, obilazio prostore, imao želju da stanem nogom na određena mesta da bih razumeo te nebeske vertikale, imao sam sve izvesnije osećanje kao da sam bio u Panteonu.

[restrictedarea]

Povlašćeni čitaoci Vašeg rukopisa – urađenih šest epizoda serije – izriču visoke ocene o njemu. Može li se reći, da parafraziramo jednu poznatu izjavu, kako ste – pišući „Aleksandra“ Vi gradili tekst, a tekst gradio Vas?
Kada me je generalni direktor pozvao pre dve godine da uđem u tu priču rekao je postoji jedan lik, zove se kralj Aleksandar, on je potcenjen lik, trebalo bi pisati o njemu i njegovoj ličnoj drami. To sam sa skepsom saslušao i zamolio sam sedam dana da vidim umem li ja to. Moja znanja o Aleksandru su bila gimnazijska iz nekoliko knjiga koje su se bavile njim, a to su istorijske knjige, to je roman Dobrice Ćosića… Ono što sam znao, a to je ono što danas misli 98 odsto Srbije je da je reč o egocentriku, o čoveku na određen način pomerenom, surovom, podlom, onom koji je putem prevara, intriga, ružnih gestova gradio vlast, krio se dok su drugi stradali itd, da je posle bio tiranin, mučio jadne skojevce i ostalo. Međutim, ušavši u materiju shvatio sam da je reč o nečemu potpuno drugačijem. Shvatio sam da je verovatno u pitanju jedan od najjačih karaktera koji je naša nacija imala. Kad kažem najjačih razmišljam o Dušanu Nemanjiću, o Aleksandrovom pradedi Karađorđu, pa nadalje, i zaključujem da se neko tako normalan, tako stabilan, tako ludo hrabar na ovom prostoru dugo nije pojavio. Taj čovek je čaroban. U ekipi koju sam tražio, i dobio, bila su i dva dramaturga istoričara, radili smo vredno nekoliko meseci, čak smo napravili dva mala interna seminara – da ne bismo brljali i grešili. Jedna devojka, dramaturg iz ekipe, koja je imala apsolutno drugačije poglede na svet nego ja, i čija je kritičnost meni bila važna da se ne uznesem, da ne zalepršam, rekla je na tom drugom internom seminaru da Aleksandar Karađorđević praktično „nije imao ni jednu manu“. I to je istina. E, sada kada je urađeno prvih šest epizoda, date su recenzije, iščitani tekstovi, počelo je da se priča o da tako kažem (nepristojno pošto je moj tekst) nekoj vrsti podviga. Potom je krenulo ono za šta kažem da „ne bi to ni hrvatske vlasti bolje uradile“: na jednom sastanku generalni je rekao, dao sugestiju, da pripazim da ne bude previše uniformi, da se Srbi ne prave previše važni. Ja sam tu poruku, tu rečenicu shvatio kao pažnju da pokazivanjem istorije sa njene prave strane ne ugrozimo naše odnose sa regijom, sa hrvatskom stranom, sa bosanskom, bugarskom itd. To je kao izražavanje neke vrste žaljenja što oni nisu u tom ratu bili na pobedničkoj strani. Kada je reč o veličinama, kao što rekoh – o Panteonu, o vrhovima kao što su Nikola Tesla ili Aleksandar Karađorđević, onda bi trebalo to utišati, smanjiti da bismo svi bili podjednako visoki iako nismo. Još nije zrelo vreme i postoji jedna ideologija, vrlo tvrda ideologija, koju pokrivaju dnevne novine, nedeljnici, čast izuzecima, kao i sve televizije. Nalog te ideologije je da nema prostora sada, da nije trenutak govoriti o vrlinama naše, srpske istorije, o vrlinama naših predaka, dok o manama možemo slobodno da govorimo.

Aleksandar Karađorđević je, zaključili ste, svojevremeno bio „najpoznatija ličnost na Planeti“, neodoljivi mladi princ – pobednik veličanstvenih bitaka. Kako objasniti toliki zaborav i potonje predrasude prema njemu? Neće biti da su razlozi samo političke i ideološke prirode?
Evo nekoliko podataka: U maju 1914. postao je regent, znači prvi čovek države. Ono što se recimo ne zna, bio je komandant Prve armije u I Balkanskom ratu. On je u zoru 1912. godine išao kao predstavnik svog oca na tajne pregovore sa Bugarskom i on je jedan od glavnih autora saveza za I Balkanski rat. Aleksandar je bio čovek koji se bukvalno predstavio svakom svom građaninu, stanovniku njegove zemlje. Od sedam dana sedmično, pet dana je putovao po zemlji. Aleksandar Karađorđević je bio obožavana ličnost u Splitu, u Ljubljani, u Zagrebu. Između dva rata dobrovoljno, dragovoljno i svojevoljno sve su domaćice u Hrvatskoj, Slavoniji, Zagorju sa ponosom i ljubavlju držale sliku kraljice Marije. Aleksandar Karađorđević je čovek koji je uspeo uz pokazivanje lične hrabrosti da održi moral svoje vojske, naravno nije bio u tome sam. Imate jedan primer, on je u četiri dana prejahao Albaniju. Obično se putovalo oko dve nedelje. Došlo je do određenih zdravstvenih problema, operisan je, imao je drenažu testisa u Lješu, inače gradu u kojem je rođen Skenderbeg. Ide užasna odluka da mora da se maršira još 200 km kroz močvaru jer brodovi ne mogu da priđu, preplitko je, a sumareni nemački potapaju francuske brodove. On donosi odluku koja je bila potpuno šokantna za dvor, šokantna za sve. Dolazi naime torpiljerka po dogovoru da ga vozi u Drač, da požuri da sačeka svoju vojsku tamo. Ulazi u čamac koji bi trebalo da ga vodi do torpiljerke i kapetan, Italijan, kaže da ga vozi u Brindizi na lečenje. On odbija, inače jedva hoda posle te operacije, napušta čamac i sutradan kreće kroz močvaru sa svojim dvorom, sa vojskom. Prvo idu kolima sa dva konja, pa zaglavi u nekom blatu, kola se raspadnu, onda ga nose na nosilima, gardisti njegovi. Na kraju ga Draškić, deda inače našeg reditelja Draškića, nosi na leđima kroz močvaru, potom 16. februara, sa albanske obale, ide zadnji brod sa zadnjim vojnicima koji idu na Krf, na tom brodu je on. To je čovek koji je bio apsolutna zvezda, koji odlazi 1916. godine u martu mesecu u Pariz (da moli za novac za oružje, da moli za novac za hranu, da moli za novac za uniforme, da pokuša da spreči pokušaj francuske strane da njegovu vojsku podeli u tri armije, i uspeva da sačuva jezgro vojske, to je nekih 120 hiljada ljudi). U Parizu ga na ulicama prepoznaju i viču:„Bravo prinče!“ Za njim idu stotine ljudi. Taj čovek dolazi 1918. godine u Beograd bez čina koji mu je nuđen godinama. Odbijao je da bude general, on je u činu pukovnika završio kompletan rat. Dolazi, ulazi ovde sa pravca Vračara na konju, sav mršav, spečen, u šinjelu koji visi na njemu. Pritrčavaju žene, ljube ga i govore:„Jadno dete, kako je stradao“.

Pominjete i njegove kontakte sa velikim državnicima tog vremena!
Da, to je čovek koji sa Kemalom Ataturkom verovatno najvećim junakom XX veka, reformatorom neviđene, neponovljive snage do sada u istoriji Evrope, pravi Balkanski savez u kojem su Čehoslovačka, Rumunija, Grčka, Turska, Jugoslavija, i gde se radi projekat da bude granica zajednička, a u tom prostoru je živelo tada 60 miliona ljudi, dakle ekonomska, politička vojna zajednica. To je pre Evropske unije praktično prva organizacija tog tipa, Aleksandar je sa Ataturkom njen autor. Nalaze se 1933. godine kao dva velika prijatelja i tada, posle sastanka njihovog, ide čuvena izjava Kemala Ataturka koja važi i dan-danas:„Balkan više nije opasnost za mir, već je to Evropa“. To je rečeno te 1933. godine i nema šta tome da se doda. Aleksandar je takođe primio rusku emigraciju, elitu, primio njihove škole kadetske i ženske, elitu da vodi bolnice, da osniva katedre na Univerzitetu. Od njegovog novca je sagrađen dom cara Nikolaja II, danas poznat kao Ruski dom. Od njegovog novca je sagrađena zgrada Univerziteta u Ljubljani, zvala se Aleksandrijana. Od novca njegovog je napravljen dom za studente beogradske koji se sad opet zove „Aleksandar Prvi“, dugo se zvao „Lola Ribar“. Prvi novac koji je dat za zidanje nove zgrade i prvi kamen Jugoslovenske akademije, danas SANU, postavio je kralj Aleksandar Karađorđević…

Mnogi veruju da je, stvarajući Jugoslaviju, Aleksandar zapravo pogrešio, da je, obuzet velikom ličnom ambicijom, zdušno učestvovao u stvaranju temelja budućih velikih nacionalnih patnji i gubitaka. Kako komentarišete ove procene?
Veliko je neznanje. Naravno da takve procene nisu tačne. Kraljevina Srbija je u ovom ratu izgubila trećinu svog stanovništva da bi Austrougarsku kao svoju pretnju sklonila sa bine. Potom, posle tolikih žrtava i veličanstvene pobede, Kraljevina Srbija, preko nekih tada aktuelnih ideja i pod pritiscima, trebalo je da dozvoli da se umesto Austrougarske na bini nađe Italija. Ljudi ne znaju do koje mere su Italija kao pobednička zemlja i Musolini kao njen vođa bili jaki. Musolini je slao vojsku u Albaniju da je zauzme, pokušao je da napravi savez sa Austrijom, znači to je sve pre Hitlera, dobrih devet godina. Italija je bila parekselans najveća vojnopolitička sila u Evropi tih dana i glavni problem joj je bila naravno Kraljevina SHS, odnosno taj tampon koji je Aleksandar iz nužde stvorio. U Kraljevinu Srbiju su svojevoljno ušli srpska Vojvodina, to je bio 25. novembar, bili su izbori, bilo je 757 poslanika, od kojih su, osim dvojice, svi glasali – za – da se uđe u sastav Jugoslavije. Zasedala je i Podgorička skupština kada je ona, većinom glasova na čelu sa Sekulom Drljevićem, ne bi trebalo to zaboraviti, poželela da se utopi u pobedničku Kraljevinu Srbiju kao jedno telo, pa je potom osnovano Veće Srba, Hrvata i Slovenaca od naroda koji su se zatekli na tom parčetu Austrougarske, i koji su takođe izražavali želju da uđu u sastav Kraljevine Srbije. Išlo je to dotle da je Pokrajinski sabor u Splitu poslao telegram u Zagreb da „ukoliko u roku od pet dana se ne priključite Kraljevini Srbiji, mi ćemo to učiniti sami“. To je ubrzalo munjeviti dolazak predstavnika Narodnog veća Srba, Hrvata, Slovenaca i onda je 1. decembra proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Naravno na fotografijama koje smo kao učenici i studenti gledali ne vidi se ona ključna fotografija na kojoj je Aleksandar. Znači to je bila istorijska nužnost i to je bilo kupovanje vremena u tom istorijskom trenutku. Na zahtev, na vrištući zahtev tadašnjih Slovenaca, Hrvata, Vojvođana da uđu u taj savet.

Aleksandar je bio takođe izložen i pritisku snaga koje bismo modernim rečnikom nazvali „međunarodni faktor“?
Da, ono što se takođe ignoriše, što je lako proverljivo, to je geostrateška situacija. Te 1915. na 1916. godinu, vojsku koja migrira iz svoje države pod užasnim uslovima svojom političkom podrškom spasava kralj, spasava car Nikolaj II. Njemu Aleksandar piše pismo, naravno to se pismo retko spominje. Kaže se da je car pomogao, a ne citira se jedno od najpotresnijih pisama koje sam ikad čitao, a to je kada on moli svog kuma (Nikolaj II mu je bio kum na rođenju) da pomogne da se spasu jadni ostaci naroda i vojske. Car onda šalje depešu saveznicima, Francuzima, Italijanima, Englezima da ukoliko ne dođu da prihvate srpsku vojsku, on će napraviti separatni mir sa Nemačkom i oslobodiće nemačkih 18 divizija koje će biti slobodne da krenu prema Francuskoj, prema Italiji. Ta ucena je dala rezultat. Sledi Oktobarska revolucija i sa mesta gde je za Srbiju bila glavna pomoć dolazi glavni neprijatelj, Sovjetski Savez, i taj neprijatelj funkcioniše sve do 2000. godine. To je jedna istorijska činjenica koju naravno svi ignorišu. Te dve okolnosti, znači da se ne dozvoli da se na reku Drinu jedna imperija stavi na mesto druge imperije i činjenica da je Rusija umrla da bi se rodila tek više decenija kasnije, trajno su odredile sudbinu i kralja Aleksandra i, što je još gore, sudbinu Srba. Ono što se pominje u tekstu koji sam ja radio, što se iz podataka vidi, to je da je Aleksandar imao svest o tome da je 1918, 1919. godine, kada se ta država pravila, on nju pravio kao neko ko je izgubio rat, a ne neko ga je dobio. Radio je poteze iz nužde, zato što je bio strašno sam. Ko ode do Marseja može da vidi jednu ploču, jedan kandelabar na mestu gde je ubijen, gde sve lepo piše, ono što je teško naći kod naših istoričara, skojevaca: „Ovde je ubijen Aleksandar I kralj Jugoslavije… u atentatu koji je organizovao Musolini“. To je jedna činjenica koju naša istorija ignoriše, a u Francuskoj piše na tarabi, koliko je to jasno.

Zbog čega se to „što na tarabi piše“ prećutkuje?
Ništa bolje nego jedan narod sa puno mana i puno vrlina, oklevetati, smanjiti ga tako što ćeš model njegov, njegovog glavnog junaka, da oklevetaš, sve to da bismo svi bili isti, da bismo svi bili podjednako dobri i loši, i tako kažeš kako su sve nacije na ovom prostoru istorijski podjednako dobre i podjednako loše. Znači, klevetanje Aleksandra povodom ideje da je on pravio Kraljevinu Jugoslaviju je problematično, on je napravio Kraljevinu SHS, a 1929. godine se prvi put pojavljuje ime Jugoslavije na zahtev hrvatskih poslanika, da se ne bi stalno pojavljivalo srpsko ime, pa oni iz svoje empatije… Da, jedina mana koju smo Aleksandru konstatovali na našem pomenutom internom seminaru, to je ta njegova deifikacija parlamentarizma, deifikacija demokratije, ideja da mora sve da ide po pravilima. On je mogao da se ponašao kao diktator, neke stvari da reši 10 godina ranije. Neophodno je da se zna, taj podatak je dokazan, 1934. godine, kada je išao u Marsej, to je bi 9. na 10. oktobar, u njegovoj torbi je postojao plan o amputaciji zapadnih delova Kraljevine Jugoslavije, o prepuštanju italijanskom tigru tih teritorija zarad trajnog mira.

„Drama prebacivanja na Krf prerasta sve, niko u istoriji nije nadrljao kao naši preci. Sram nas bilo ako ih se ne sećamo!“ – kazali ste nedavno, obrazlažući Aleksandrovo vreme i ambijent u kojem je izrastao u veliku figuru. Čini se da se zaista malo sećamo, kao i da tu sramotu dosta lako nosimo, da mnoge momente iz velike nacionalne povesti gledamo iz žablje perspektive. Ako je tako – šta je u korenu ove površnosti?
U korenu je jedan dobar rad, jedan dobar poluvekovni rad o tome kako ovde ne valja ništa i kako se ovde ništa ne može roditi. Znači, uzmite nekom ime, naružite mu majku, sestru, prijatelja, brata, pre ili kasnije će on početi da se oseća kao ološ. Da bi se to promenilo, ne bi trebalo međutim uraditi neke velike stvari, potrebno je samo ispoštovati činjenice, osvetliti te činjenice i govoriti ono što je po pravu. Zašto to nije rađeno? Nije rađeno zato što je bio jedan sasvim drugi projekat u pitanju, projekat koji je trajao dugo, čiji tragovi još uvek postoje, a to je suprotstaviti se srpskom navodnom imperijalizmu koji ugrožava okolne narode, susedne narode, staviti ga na pravu meru i vezati ga. Ljudi ne znaju, od 1924. godine, od Kongresa u Drezdenu, 1938. godine, komunisti, KPJ-u, i ustaški pokret tesno sarađuje, politički i finansijski. Glavni finansijer te saradnje nije rimska crkva, nije Nemačka, nije Austrija nego Sovjetski Savez. Stjepan Radić 1925. godine odlazi u Rusiju, gde dobija obećanje ministra spoljnih poslova da „ako Hrvatska bude proglasila sebe za republiku, Sovjetski Savez će je priznati“. Mi smo naravno učili kako su skojevci ubijani od strane žandara „pod tim užasnim terorom kralja Aleksandra“, a u stvari zaboravljamo ono što možemo da razumemo iz današnjeg ugla: ti mladi momci, skojevci, vršili su atentate na policiju, na žandare, pokušavajući da provociraju revoluciju, činili su ono što bismo danas zvali „terorizmom“.

Kada navodno nepristrasni istoričari govore da je srpska vojska u vremenu Balkanskih ratova zapravo bila okupatorska pesnica srpske buržoazije, treba li ovo razumeti kao „kritičku trezvenost“ ili ciljano zamućivanje činjenica u skladu sa potrebama jedne interpretacije istorije?
Stanje naše istoriografije je katastrofalno. To je naručena pogodna i podobna istoriografija koja je odradila posao pre svega u tome da kupi vreme, da odloži neku vrstu buđenja, neku vrstu samosvesti. Moram da kažem da jedini, osim stranih autora koji su vrlo korektni, koji je pisao pristojno, argumentovano o Aleksandru je Branislav Gligorijević .Ono što su radili drugi, odnosno dominantni istoričari kod nas, uglavnom je skaredno. Naravno, postoji pitanje svesti i pogleda. Gledao sam taj prvi snimak atentata na nekog kralja u istoriji kinematografije, to ubistvo u Marseju, gledao sam u raznim žurnalima, gledao sam ga čak i u Šijanovom filmu, tako počinju „Maratonci“, a tek kad sam sad počeo da se bavim Aleksandrovim životom i smrću, počeo sam da gledam na taj događaj drugačije. Ranije nisam uspevao da vidim drugo do da – idu kola, neka gužva, neki konjanik sa mačem, nešto, Aleksandrova glava na ramenu i to će svako da prepriča napamet u Srbiji. Tek kada sam ušao u priču o tom čoveku video sam da su svi prozori puni, da na balkonima vise grozdovi ljudi, da su ulice prenapete ljudima, kao mravima, da je čitav grad izašao da vidi heroja. Gledao sam to sto puta, a nisam sve primetio. I ja sam gledao smrt jednog čoveka, a ne ko je bio taj čovek.

Danas Hag overava istorijske laži, tvrde i naši savremeni istoričari, a mi smo svedoci sve neverovatnijeg tumačenja i onih događaja čiji smo savremenici i sami bili. Prekrajanje istorije makazama političkih sudova dobija sve čudovišnije razmere, a toga kao da jedan deo javnog mnjenja, deo onih koji bi morali na to da reaguju, uopšte nije svestan?
Domaće mnjenje!? Zapad priča svoju priču, ta priča je imperijalna, nema ništa novo. Evo sad se slavi, biće uskoro 825 godina od susreta, od dolaska Fridriha Barbarose na ovaj prostor na putu za Konstantinopolj, i ništa se nije desilo novo. Da podsetim neupućene, među njima sam i ja bio doskoro. Ima nekoliko stvari da ne objašnjavam sad šta je to Hag, šta je to danas, juče ili sutra. Rimsko pravo, na primer, koje se uči na prvoj godini, koje je jedan od najvažnijih predmeta na Pravnom fakultetu je sistematizovano i objavljeno u VII veku, ali u Istočnom rimskom carstvu, u vreme Justinijana, ne u Italiji, u kojoj je pet vekova kasnije, znači „strašnom brzinom“, prevedeno na latinski i u Firenci je osnovan Univerzitet koji je to predavao. Nije prošlo ni pola milenijuma i „već“ su ga preveli. To ljudi uglavnom ne znaju, a to je krupna činjenica. Dalje, fantastičan krilati lav koji se nalazi na zastavi Venecije je u stvari „šana“, to je lav koji je bio u Luci Pireju, sad se nalazi naravno u trezoru Venecije. To nije njihovo, to je uzeto. Konji koji se nalaze na Trgu Svetog Marka, oni propeti konji, prelepi u Veneciji, isto su ukradeni sa hipodroma u Konstantinopolju. Idite u „Luvr“, idite u „Britiš mjuzeum“, naći ćete nešto malo lepog slikarstva nastalog na njihovom tlu ,,ali ćete videti mnogo i najviše toga što je „doneseno“ sa svih strana sveta. To je ta vrsta ljudi, naravno kad to kažem, mislim na vlast i na politiku, ne mislim na svakog pojedinca, znači prisustvujemo jednoj stalnoj vrsti pokušaja Imperije da iskorači na Istok i da nešto što nije njeno predstavi kao svoje. Ne vidim što bi se sad čudili za Hag ili za Račak, ili za neke druge prevare, naprosto to je u duhu Imperije i tu nekih promena neće biti, niti je tu potrebno neki trud naročiti ulagati. Ono što jeste veliki prostor za naš trud i rad – to je prostor u kojem će da se govori o istoriji čestito, da se vrati samopoštovanje, da se govori o stvarima onakvim kakve jesu. I u Novom zavetu stoji da samo pravda drži zemlju i gradove. Znači, naš zadatak je, kako kaže moj kolega ministar kulture Braca Petković, ne da osnujemo kulturne centre u svetu, nego da osnujemo srpski kulturni centar na Terazijama, za početak.

Ne želeći da napravite, kako kažete, „našu varijantu kostimiranog Sulejmana“, temeljno ste izučili prilike Aleksandrovog vremena, ne samo u Srbiji. Da li je savremena podeljenost srpskog društva, političke, ideološke i kulturološke suprotstavljenosti i isključivosti začeta bila već tada?
Pa velike su razlike i one su lako dokazive. Naravno, mi sami moramo da budemo trezveni ljudi. Čovekova želja da ostane živ, da sačuva porodicu i sebe ipak je najjača želja. Ona je jača od umetničkih želja, od želja za karijerom, od političkih želja, pa i od naloga časti. Znači, ako imate prostor u kojem se neprestano strada, ako vam se neprestano dovodi u pitanje i vaš život i život vaših najmilijih, vi ćete se prilagođavati ne bi li opstali. Veliki su radovi izvršeni nad ovim narodom, veliki radovi. Oni su uglavnom uspeli bar u njihovoj pojavnoj formi i tu ne možemo nikako da izbegnemo jedno genijalno tumačenje Vladimira Dedijera koji pominje priču o pojmu „identifikacije sa agresorom“. Ona može biti u nekoliko nivoa, o tome je Sloba Kljakić više puta govorio. Jedan je nivo, da pojednostavim, trpeti, klimati glavom, shvatiti da si pod okupacijom, da si pod teretom. Klimaš glavom, radiš, slušaš, ali ne daješ sebe celog u to. Drugi je nivo dati sebe potpuno u to i raditi za agresora više nego što se od tebe traži, raditi unapred. Prethodni predsednik Republike je kad čuje da bi se nešto možda od nas tražilo, ne čekajući da se to traži, radio to što bi se od njega možda tražilo, i nažalost ta sintagma Dedijerova koju ja razumem, i ta čovekova je želja da ostane živ, da opstane, da na nekom mestu postoji, tako je funkcionisala.

Za našeg poznatog reditelja tvrde da poseduje „agendu srpskih navodnih krivica“ i naloga u vezi sa prevaspitavanjem samorazumevanja nacije, pa da on tako „redom ide“ za zadacima „suočavanja sa zločinima“, on sam sve uspešniji, narod sve oklevetaniji. Zašto je za najveći deo naših umetnika, već deceniju-dve, tema nacionalne istorije pravac kojim se ređe ide?
To znači da nisu dorasli temi, nema tu izbegavanja, ko može umetnika da spreči da piše, može uvek da piše za fioku, može da objavi na Internetu, može na sajtu – ruskom, američkom, grčkom, albanskom, nema veze, nego naprosto nema pisaca, nema junaka. Ovo što živimo zadnjih 20 godina, inače je epoha koja pokazuje kako junaka nema. Bez junaka nema promene, bez junaka nema pameti, nema pomaka, ništa specijalno se ne događa i to je tipično za našu umetnost.

Kada danas Volfgang Šisel kaže „Za 2014, to jest 100 godina posle atentata u Sarajevu, poželeo bih da se otvore pregovori o pristupanju sa Srbijom“, kako Vam to zvuči? Cinično? Ili pre kao preteći nagoveštaj o namerama koje tek predstoje, a tiču se „lepih iznenađenja“ pripremljenih nam za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata? Idemo li u susret novom raspinjanju na stubu srama i „krivice“?
Svakako, idemo u tom pravcu. Germanska pojava je neobična, germanska pojava ima dve kombinacije: jedna je ruganje činjenicama, a druga pojavnost je nasilje. Mi ćemo, opet i opet, imati problema sa tim germanskim duhom kojeg stvarnost ne zanima nego ga zanima određena vrsta projekta, a sve to u meri u kojoj je i naša javnost obrađena politički pedantno tako da ne zna i ne razume činjenice. Svakoj agresiji mora da prethodi neka laž. Ona je ušla uz agresiju. Vi ćete danas čuti nemačkog ambasadora koji je jedan ozbiljan, trezven, školovan, elegantan čovek koji kaže kako su Srbi napustili Krajinu na Miloševićev poziv, da ih on nije zvao, oni bi ostali tamo. Što je to u užasnom sudaru sa stvarnošću, sa činjenicama, nema značaja, to je politika i oni će to tvrditi. Ono što je već izvesno, ne bi trebalo tu ništa iznenađujuće dobro očekivati, tu je gomila knjiga koje će se pojaviti na temu 1914. godine koje su napisane, spremne, koje će govoriti, pre svega, o Evropi mira, Evropi reda koji je narušio jedan atentat i sve što se kasnije dešavalo isključivo uključujući i Rusku revoluciju u stvari je posledice jednog nasilja Gavrila Principa. Naravno to je primitivno tumačenje, ali biće dominantno, uostalom primitivna tumačenja su u modi, kao što je, na primer, primitivno gledanje prema kojem je Gotovina junak.

Nemački istoričar Holm Zundhausen ne okleva kada nas ubeđuje da svoju prošlost ne vidimo dobro, tj. da je on tumači bolje i uravnoteženije od nas. On nije usamljen primer. Kako se odnosimo prema ovom nasilju, šta se može uraditi i preduzeti kao odgovor i dokaz da nismo nemoćni pred pritiskom i ove vrste?
Prvo, to su državni istoričari, znači postoji državna politika kao i kod nas, koja naručuje knjige i koja ih piše, što nije problem. Problem je kada vi ne poverujete u tu istoriju, onda oni streljaju sto za jednoga, i to je nevolja ovog prostora što ne idu na to samo da nas ubede kako ne valjamo, nego nas i kazne za to što ne valjamo. To je nemački rukopis. O tome sam govorio u seriji „Moj rođak sa sela“, da je to pokušaj da se agresor predstavi kao žrtva, a žrtva kao agresor i tako to funkcioniše. Znači nije rat, Prvi svetski, nastao zato što je imao toliko protivurečnosti, što je jedna carevina odumirala, druga je bila u ekspanziji, što se zbog raznih ekonomski, istorijskih razloga raspadala zemlja, raspadala Evropa. I ne bi bilo strašno da su u pitanju samo ti falsifikati, da njih ne prati sila kao što je bombardovanje, kao što su politički pritisci, kao što je cepanje zemlje… Naravno istorija ide svojim tokom, Srbija će se oporaviti, Srbija mora da se oporavi, ne zato što mi to hoćemo i što mi to možemo nego što je to jedna istorijska nužnost. Nama će se oporavak desiti želeli ga mi ili ne. Stvari će doći na svoje želeli mi to ili ne. Ovde će se opet pričati tačno, korektno o prošlosti, tačno i korektno o nama makar mi to ne želeli. To je istorijski proces i nema nazad. Da se vratim na 1917, 1918, na ubistvo Romanova. Sad imate neku vrstu ravnoteže u svetu, u Evropi pre svega, ratova neće biti još neko vreme sigurno, bombardovanja neće biti još neko vreme, jer više nema sile koja može to da radi sama, a da ne pita nikoga. Vratio se car Nikolaj ili neko da vodi Imperiju, da ustanovi harmoniju verovatno u Evropi i mi ćemo se oporaviti, jer je to jedna istorijska nužnost protivili se mi ili ne. Potrebno nam je vreme, potrebna nam je pamet. Ako ne budemo pametni odmah, postaćemo vremenom pametni. Znači iz kože uspeha je sad nemoguće izaći, iz kože priče o istini je više nemoguće izaći i nemoguće je sklanjati i dalje priču o Aleksandru, priču o 1914. Godini, jer naprosto istorija danas kaže vratite se vrednostima, ispričajte priču o sebi ne zato što će to biti naša politička želja ili volja, nego i zato što se svet spontano putem istorijskih poluga ponovo dovodi u red.

Kada danas kažemo da je identitetska matrica Srba izložena nasilnim i ciljanim promenama, kada kažemo da je na relaciji Srbi-Evropa mnogo nesporazuma, nerazumevanja i nesklada, previđamo li neke pouke iz prošlosti, neka iskustva predaka? Šta je njima, vratimo li se Aleksandrovom vremenu, davalo snagu i čvrstinu ubeđenje koje su tako nepokolebljivo zastupali u građenju i odbrani svoje zajednice?
Ima jedna rečenica otprilike ovako ide: čovekov život nema smisla ako ga ne živi slobodan čovek. Ono što mi u nizu ovih naših nevolja, ogromnih nevolja, zaboravljamo, da smo od 1900. naovamo, da pomenem samo taj period, strašno skupo platili slobodu, da su to platili naši u Drugom ratu ili u Prvom svetskom ratu, ili 1804. ili 1815. Posledice te borbe za slobodu moraju da se kapitalizuju, mi smo to platili, mi to imamo. Mi samo nemamo svest o tome da smo platili pravo da budemo slobodni. I da podsetim sve one koji su zaboravili priču svojih očeva, dedova, pradedova, istorijsku priču da je u prostoru Srbije strašno važno biti slobodan i da su se za to osećanje trošile generacije da bismo bili slobodni, da bismo takvi kakvi smo, toliko koliko nas ima, po meri u kojoj to dozvoljava istorijski kontekst ili geostrateški kontekst donosili odluke o sebi samima i to je naš usud i naša sreća, i to je ono što nas ključno razlikuje od svih nacija u regionu.

Da li je samomržnja psihološki normalna stvar ili je reč o zoni sumraka u koju i inače spadaju teške psihološke devijacije?
Ovaj prostor je eksperiment, ovde se dodiruju kontinenti, škripi stena uz stenu, i ovde se prvo proba nešto što će biti na drugim mestima rađeno. Mnogo je vremena, ne mogu da kažem izgubljeno, mnogo je vremena otišlo u ćorsokak, veliki su pritisci, veliko nasilje svake vrste, spolja. Iznutra je opet veliki amaterizam, jedan autizam, gubitak nade. Čitavi slojevi društva su izbačeni iz igre. Potpuno su odsutni iz javnosti. Moje iskustvo, recimo iz kampanja prošle i ove godine je da mi ne znamo da postoji neka generacija koja nema šta da izgubi, koja ima sad između 28 i 32 godina, besprekorno je spremna, pametna, školovana, šarmantna, da je sa njom nama, ako ne bude nekih strašnih nesreća, a ja ne vidim koje bi to mogle da budu, budućnost obezbeđena. Mi imamo tu elitu koja će u času kad to bude moguće bez napora da preuzme sve alatke ovog društva koje se zovu: politika, finansije, struja, ekonomija, građevina, komunalija… To je mlad, pametan, školovan svet koji naravno neće dobiti šansu nego će tu šansu iskoristiti, uzeće je sami onog časa kada sadašnje elite budu pokazale svoju potpunu „nevinost“ i nesposobnost, a pokazale su, samo još nije pisalo u novinama da su to pokazale. Naš problem je prvo što slabo među sobom govorimo, što govorimo u stereotipima, uzimamo stvari zdravo za gotovo, što nemamo prisustvo javnosti i što verujemo da tih pet, šest medija, dve novine i tri televizije zapravo predstavljaju neku sliku vremena i da daju neku dijagnostiku. Od toga da gledaš neke žene koje vode programe koje su prenašminkane, napucane, nekih tipova koji sa njima to rade, koji isto vode programe, panele na potpuno bezvezne teme, u stereotipu, okrenuto, ćopavo.

U predsednikovom ste neposrednom okruženju. Kakav je pogled iz kruga moći na javni život, posebno na kulturnu scenu? Da li osećate da zaista možete da utičete na događaje?
Da li imamo moći da utičemo ne znam, da pokušavamo znam, kao što znam da imam podršku predsednika Republike u tome što radim.
U zdanju na Andrićevom vencu nije došlo samo do personalne promene i nije promenjena samo politička paradigma. Razlike u odnosu na prethodnike su čini se mnogo dublje. Kako ih Vi vidite?
Pojavio se jedan čovek kao posledica izbora, taj čovek hoće da uradi neke ozbiljne stvari da bi u času kada više ne bude bio predsednik bio zadovoljan i ponosan čovek. Tako se i ponaša.

IZ RUKOPISA TELEVIZIJSKE SERIJE 

„Aleksandar Prvi Karađorđević“

VASKRS

Krf, potes od vizantijske do austrougarske luke, prostor popunjen: hiljade vojnika u srpskim uniformama raznih boja i činova, pejzaž tri pristaništa prekriven postrojenim ljudima. U redu kraj Kajafe i kapetana Kostića stoji Stanislav, na njegovom bledom licu tuga, iza njega Gojko, Tanasije, dunavska vojska.
Deo reda se crni od diplomatskog kora pa pretapa u dužinu savezničkih oficira, bolničkih misija; gornji deo tvrđava je krcat civilima, dan vedar, nebo čisto, nema vetra.
Ka središnjem delu luke kasom stiže Aleksandar, iza njega pratnja, za njim eskadron kraljeve Garde.
Svečana tišina. Čuje se samo udaranje kopita o kameno tlo.
Aleksandar u svečanoj uniformi konjičkog pukovnika izjaše pred sredinu reda, gleda postrojeno mnoštvo, konj igra pod njim, udari ga u sapi, pojuri, odjaše na početak reda s vrha luke, stane, pa laganim kasom krene ispred redova, prav, desna šaka na obodu šilta, govori poluglasno.
ALEKSANDAR: Hvala vam, hvala… junaci… braćo… vitezovi… učitelji moji… nikad niko kao vi, niko nigde… hvala, sokolovi…

Glas mu pređe u šapat, odjuri ka dalekom kraju reda.
Postrojena vojska u pristaništu, Aleksandar dojaše pred sredinu reda, govori, najglasnije što može, luka vraća eho.

Vojnici! Drugovi! Braćo! Sećamo se danas stradanja i smrti bogočoveka Isusa Hrista koji je pobedio nepravdu, laž, pakost, zavist, i dokazao da je pravo jače od sile, istina jača od laži, ljubav jača od zlobe. Ohrabreni Hristovom pobedom stegnimo naša srca! Neka se iz vaših grudi ne podigne nijedan uzdah, neka se niz vaša lica ne skotrlja nijedna suza, neka se samo čuje jedna reč – borba! Borba do pobede i istrage neprijatelja, borba za Vaskrs jedine Srbije, za oslobođenje celog srpskog i jugoslovenskog naroda! Hristos voskrese!

Od vojske se vrati grom „Vaistinu voskrese“.

[/restrictedarea]