Praznina kao vrh sezone

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Kulturna politika „žutog kartela“ dovela je i domaću teatarsku scenu, kao što je to već slučaj sa muzejima, u nezavidnu situaciju koja će se teško prevazići: loši repertoari u znatnoj meri odbili su publiku, što je posledično odlučilo o smanjenju broja predstava

Kada je o sveukupnoj aktuelnoj krizi srpske kulture reč, kao izuzetno važan deo ovog nemilog stanja pomenimo i da se upravo suočavamo sa zabrinjavajuće teškim stanjem beogradskih pozorišta. Te sumorne prilike nesumnjivo su rezultat politike vođene u kulturi tokom proteklih desetak godina, dakle u vreme „tadićevštine“: isto kao što su javna preduzeća bila u posedu stranaka, tako su i ustanovama kulture, pa i pozorištima upravljali partijski kadrovi (ponajviše iz Demokratske stranke) i sprovodili „žutu estetiku“, koja se ogledala kako na repertoarima, tako i na angažmanima reditelja. Kulturna politika „žutog kartela“ dovela je tako i pozorišta, kao što je to već slučaj sa muzejima, u nezavidnu situaciju, koja će se teško prevazići: loši repertoari u znatnoj meri odbili su publiku, što je i osnovni razlog smanjenja broja predstava. Da bismo razmotrili važne momente ove krize, „zavirimo“ u „tajne“ prestoničke scene.
Ako ste možda poželeli da tokom protekle sedmice posetite neko od beogradskih pozorišta teško da ste realizovali svoju nameru. Kao što je poznato, naš nacionalni teatar, Narodno pozorište, zatvorio je obe svoje dvorane: Velika scena zatvorena je zbog požara još od početka decembra, a predstave na Sceni „Raša Plaović“ obustavljene su po nalogu nadležnih organa zbog nepostojanja odgovarajućeg protivpožarnoga sistema, tako da sva tri ansambla ovog pozorišta – dramski, operski i baletski – ne izvode predstave, pa je i zakazana premijera „Antigone“ odložena na neodređeno vreme. U ostalim pozorištima glavnog grada nema nijedne nove premijere, a u pojedinim teatrima znatno je smanjen broj repriznih predstava.

TUROBNI TEATARSKI DECEMBAR U Jugoslovenskom dramskom pozorištu na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ ove sedmice izvedene su samo dve predstave, a isto toliko i na sceni „Bojan Stupica“, u „Ateljeu 212“ ove sedmice na Velikoj sceni i Sceni „Petar Kralj“ izvodi se ukupno dvanaest repriznih predstava, tako da se može reći da je „stanje redovno“. Na Velikoj i Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta izvodi se nešto manje predstava – ukupno devet repriza, dok Pozorište na Terazijama ima samo četiri izvođenja. „Zvezdara-teatar“ na Sceni „Danilo Bata Stojković“ ima tri, a na Novoj sceni pet repriza. „Bitef-teatar“ prikazuje samo dve predstave. Dakle, nijedno pozorište koje se finansira dotacijama iz gradskog budžeta ne koristi svoje scene za prikazivanje predstava svakog dana. Malim brojem izvedenih predstava izdvaja se Jugoslovensko dramsko pozorište, kojem se protekle sedmice pridružilo i Pozorište na Terazijama. Kao razlog takvoj praksi u JDP-u navode nedostatak sredstava zbog čega su morali da smanje ukupan broj scenskih radnika i istovremeno honorarnu saradnju da svedu na minimum. Kako se vidi, vreme krize uzima svoj danak u pozorišnom životu Beograda, što će svakako imati kobne posledice. O pozorišnim scenama koje su u nadležnosti pojedinih beogradskih opština, odnosno njihovih ustanova kulture, ne vredi ni govoriti, budući da se njihove dvorane još od početka sezone minimalno ili gotovo nikako ne koriste.

[restrictedarea] Obično se, i to ne bez razloga, decembar smatra za vrh pozorišne sezone. Tako je u kulturnim središtima i istočno i zapadno od nas, gde se upravo u ovo vreme izvode premijere i najatraktivnije predstave u sezoni. U Beogradu, kako se vidi, i to ne prvi put, vrh pozorišne sezone obeležen je prazninom i ko zna po koji put repriznim izvođenjima istih naslova. Ako situaciju u Narodnom pozorištu tretiramo kao vanrednu, zbog požara koji je oštetio zadnji deo bine Velike scene, to se ne može reći i za ostala pozorišta. Istini za volju, valjalo bi pregledati protivpožarne sisteme u svim beogradskim pozorištima, no to je posao koji se svuda obavlja tokom pozorišnog raspusta, a ne dok traje sezona. Kako nam se čini, vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta Dejan Savić bio je optimista kada je u prvim izjavama posle požara objavio da će se zakazana premijera „Antigone“ možda odigrati na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao i da će se radovi na rekonstrukciji izgorelog dela pozornice brzo obaviti, te da će se predstave prikazivati već u drugoj polovini decembra. Međutim, kako vidimo nema ništa od toga: 15. decembra zvanično je objavljeno da se u Narodnom pozorištu „zbog neophodnih radova na osposobljavanju protivpožarnih sistema od 13. decembra do daljeg neće izvoditi predstave na Velikoj sceni i Sceni ‚Raša Plaović‘“.

CILJANO – BEZ OBJAVE REPERTOARA U međuvremenu, vlada je imenovala članove novog Upravnog odbora Narodnog pozorišta, u koji su pored četvoro članova iz umetničke sfere – dramski pisac Radoslav Pavlović, savetnik predsednika Republike, reditelj Živorad Ajdačić, prvakinja Drame Nada Blam i solista Opere Ljubodrag Begović, ušla tri iz poslovnih struktura – pored Milke Forcan, kako je navedeno bivše potpredsednice „Delte“, tu su Aleksandar Obradović, master ekonomista, viši stručni saradnik šefa Kabineta predsednika Republike i Jovo Milošević, suvlasnik kompanije za proizvodnju boja i lakova. Očigledno je da se od ovakvog sastava Upravnog odbora, pored ostalog, očekuje saradnja u obezbeđivanju što boljih uslova za delovanje Narodnog pozorišta. Ostaje da se vidi hoće li zaista i biti tako, isto kao što je neizvesno šta će se novo do kraja sezone naći na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, budući da su zasad objavljena samo dva dramska naslova, od kojih je jedan već u pripremi, a rad na drugom trebalo bi da krene početkom januara sledeće godine. Kako se vidi, Narodno pozorište nije ove godine, kao što je to činilo pre, objavilo repertoare sva tri svoja ansambla.
Istovetno kao Narodno pozorište, postupili su i svi ostali beogradski teatri: jednostavno, nisu objavili svoje repertoare, makar samo okvirne, a o konkretnim za ovu sezonu i ne govorimo, jer oni se već godinama u većini beogradskih pozorišta i ne objavljuju iz prostog razloga što uglavnom i ne postoje! Naravno, takvo ponašanje naših pozorišta, u prvom redu predstavlja izraz potcenjivanja publike. Ali, ono je i odraz unutarnjeg stanja u samim pozorištima. Jedan privid smišljenog vođenja repertoarske politike stvarao je Kokan Mladenović u „Ateljeu 212“, te je pretprošla godina u tom teatru bila u znaku „pozorišta revolucije“, dok je tokom poslednje sezone prikazivao repertoar o negdašnjoj i valjda nekakvoj budućoj (!) Jugoslaviji. Nevolja je što je on, vlastitim komadom „Zbogom SFRJ“ na pogrešan način pokušao da razvija neku vrstu jugonostalgije.

SUMNJA TRAJE Uz razmatranje repertoarskog planiranja i nekih aspekata njegove domaće prakse koje prilažemo posebno u ovom tekstu, zaključimo da je – kada se ima u vidu sveukupna pozorišna situacija u Beogradu, a naročito problem repertoara, koji ovako sastavljan i realizovan nesumnjivo odaje dezorijentaciju i prazninu – onda jasno kako nije ni mogućno očekivati izuzetne predstave ili pak značajnije scenske poduhvate. Ako se na beogradskim scenama tek ponekad igraju Šekspir ili Molijer, ako, izuzimajući Steriju i Nušića, gotovo i nemamo na repertoaru neko delo srpske dramske klasike, dok se izbor iz stvaralaštva savremenih dramatičara svodi samo na ostvarenja onih koji pišu u stilu i maniru postdrame, onda je jasno da se u pozorišne dvorane teško mogu privući gledaoci željni istinskih umetničkih doživljaja. Čisto sumnjamo da će Katarina Živković, nova sekretarica za kulturu Gradske skupštine moći bilo šta pozitivno da reši.

KAKO NAPRAVITI REPERTOAR

Imali smo već prilike, i to u nekoliko navrata, da ukazujemo na nepostojanje prakse bilo kakvog repertoarskog planiranja u našim pozorištima, što je prvenstveno slabost umetničkog rukovođenja u njima. Zato je teško govoriti o nekakvoj kontinuiranoj repertoarskoj politici bilo kojeg beogradskog pozorišta: u većini njih repertoari se pripremaju od slučaja do slučaja, uglavnom se stavljaju dela što ih predlažu reditelji sa željom da ih realizuju na sceni. U principu, to ne mora biti loše, ali ne valja što ne postoji obratan proces, te pozorišta retko nude rediteljima da rade određene naslove. Isto tako, u pozorišnoj praksi odomaćile su se koprodukcije i poslednje dve-tri godine bilo ih je podosta, naročito sa festivalom „Grad teatar Budva“, kako smo već pisali, onda repertoare beogradskih pozorišta sastavlja, kao univerzalni dramaturg, koji se, dakako, u svom izboru rukovodi interesima festivala, niko drugi do Marko Kentera, urednik dramskog programa „Grad teatra Budve“! No, ovog leta, kako izgleda, nije bilo mnogo koprodukcija sa tim festivalom, jedva jedna ili dve. Međutim, ako nema koprodukcija u praksi postoji drugi način pravljenja repertoara. Reč je „projektnim produkcijama“ grupe glumaca, koji u saradnji sa rediteljem pripremaju neki komad i kada smatraju da su došli do finalizacije ponude ga „na uvid“ odgovornima u teatru ne bi li ga ovi uvrstili u repertoar. Ta praksa prisutna je naročito u Beogradskom dramskom pozorištu, koje već ima nekoliko repertoarskih naslova prihvaćenih na taj način. Trebalo bi reći da se takav postupak primenjuje i u drugim beogradskim pozorištima, na primer u pozorištima „Zvezdara“ i „Bitef“. To ukazuje na repertoarsku dezorijentaciju naših pozorišta prisutnu u njihovoj delatnosti i pre izbijanja ekonomske krize. Međutim, nevolja je što se na taj način formiraju i repertoari opštinskih ustanova kulture. Na primer, nedavno renovirana scena „Stamenković“ Ustanove kulture „Palilula“ – reč je o jednoj veoma prijatnoj i akustičnoj dvorani, koja je odmah po otvaranju bila prepuštena nekolikim grupama glumaca, od kojih nijedna nije prikazala neki umetnički značajniji projekt. Bile su to odreda sve predstave književno efemernih domaćih i stranih dramskih dela, koje su, kao što se i moglo očekivati, odbile publiku, tako da, na primer, ovog meseca dosad u toj dvorani nije ni bilo predstava! Umesto da se ta sala inauguriše u pozorišni život Beograda smišljeno, i to u saradnji sa nekim beogradskim pozorištem, prikazivanjem predstave jednog književno relevantnog dramskog dela, klasičnog ili savremenog, od nje je načinjen poligon za bezvredne produkcije pretežno zabavnog karaktera. Simptomatično je da se i u ovoj dvorani pojavila Zora Bobić Mojsilović, koja već u „Zvezdari“, samo pod drugim naslovom, izvodi jednu svoju melodramu već prikazivanu u beogradskom Narodnom pozorištu na Sceni „Raša Plaović“. Takvih slučajeva ima i biće ih, jer u opštinskim ustanovama kulture programsku politiku čestito niko kvalifikovano i ne vodi. Doduše, ima i izuzetaka – takav je Dom omladine Beograda, koji pored vlastitih pozorišnih produkcija organizuje i festivale, što zaslužuje svaku pohvalu.

[/restrictedarea]