Ljudska prava po „CIA standardu“

Piše Dragomir Anđelković

Dok se, verovatno s razlogom, mnogo govori o ograničavanju delovanja naših specijalnih službi, sistematski se stvara lažna predstava da interesi Srbije i njenih građana uopšte nisu ugroženi od stranih službi. Kuda nas to vodi?

Kako je još pre 25 vekova primetio starogrčki istoričar Ksenofont, institucije koje danas zovemo tajnim službama, predstavljaju „oči i uši“ države, odnosno vlasti. Nijedna suverena zemlja ne može da postoji bez njih, ali nesumnjivo je i to da se pomenute državne „oči i uši“, kao i sa njima povezane „pesnice“, neretko ogreše o ljudska prava. To se dešava i u zemljama sa razvijenim demokratskim sistemima, a kamoli u onima koje su još daleko od toga. Ipak, koliko god razne agencije specijalnog tipa, u većoj ili manjoj meri, ugrožavale prava građana matične države, za tako nešto imaju još veći prostor kada deluju u inostranstvu. Osim ako ne upadnu u neku aferu koja iritira njihovu domaću javnost, odnosno ne izazovu međunarodne komplikacije, strukture kojima su podređene ne obraćaju previše pažnju na razne zloupotrebe na tuđem terenu. A Srbijom – kako ističu eksperti za oblast bezbednosti – vršljaju hiljade i hiljade agenata službi iz oko 40 država. Bez obzira na to, učesnici debate „Ljudska prava i službe bezbednosti“ – koju su u Beogradu nedavno organizovali srpski „Centar za demokratiju“ i nemačka Fondacija „Fridrih Ebert“ – uglavnom su se bavili našim resornim agencijama (pa i negodovali kada je autor ovog teksta postupio drugačije). Da ne bude zabune, naše službe ne bi trebalo „amnestirati“ za sve ono zašta su krive, ali otužno je kada se pravimo da nas kao građane niko sa strane ne prisluškuje ili da niko ne špijunira našu državu. Da nije tragično to bi bilo smešno. Svakodnevno smo svedoci pokušaja potkopavanja temelja naše države, a pretvaramo se da nemamo spoljne neprijatelje!

NEOTUĐIVO PRAVO NA „GVANTANAMO“ Posle pomenute tribine, na još jednom konkretnom primeru, nameće se zaključak da mnogi naši „borci za ljudska prava“ i slični NVO aktivisti nisu ništa drugo nego propagandisti inostranih vlada. Nije bez razloga Rusija nedavno usvojila zakon kojim se tamošnje nevladine organizacije koje dobijaju novac iz inostranstva tretiraju kao strane službe. Doduše, ne baš kao „specijalne“, ali sigurno su neretko i sa njima povezane. A u njihovom radu u inostranstvu, u punoj meri važe reči jednog američkog visokog pomorskog oficira, koji je početkom 19. veka bio umešan u nekoliko vojnih i sa njima povezanih „informativno-bezbednosnih“ intervencija u inostranstvu (sa čime je otpočela serija takvog delovanja SAD-a). U pitanju je Stiven Dekejter, koji je tokom jedne zdravice izgovorio čuvenu frazu koja je neformalno postala moto specijalnih službi te zemlje: „Neka naša država uvek postiže uspeh, bila ona u pravu ili ne“.
Nerazumno je to ignorisati i tome se ne realnim osnovama suprotstavljati, kako zbog opstanka sopstvene državnosti, tako i zaštite osnovnih prava svojih građana. Pripadnike i saradnike nemačkog BND-a, britanskog MI6 ili američkog bezbednosnog bratstva (po jednom njegovom elementu popularno imenovano kao CIA) – a koje zajedno sa engleskim rođacima kod nas „žari i pali“ – u našoj kući malo zanimaju humanističke fraze koje recituju razni ovdašnji evroatlantski „borci za ljudska prava“. U praksi tu nema nijednog slova iz visokoparne formule „svi ljudi imaju neka neotuđiva prava (život, slobodu, i stremljenje ka sreći)“, sadržane u američkoj Deklaraciji nezavisnosti. To je možda namenjeno (nekim) Amerikancima, a mi ćemo bolje proći ako nam pred očima bude „Gvantanamo“ umesto da verujemo u privlačnost darova mondijalističkih „deda Mrazova“.

[restrictedarea]

ZEMLJA (BEZ) ŠPIJUNA? Strane službe imaju dva modela ugrožavanja ljudskih (i nacionalnih) prava u inostranstvu (naravno sa mnogo konkretnih varijacija u okviru svake grupe). Mogu to da rade putem direktnog delovanja ili posredstvom podređenih službi klijentskih država koje su objekat njihovih aktivnosti.
O tome kako se prema osnovnim pravima građana drugih država odnose službe SAD-a, čije vlasti toliko pričaju o demokratiji i slobodi, slikovito možemo da se podsetimo na osnovu svedočanstva Ramzana Kadirova. Sadašnji predsednik Čečenije je tokom prve polovine devedesetih aktivno učestvovao u pobuni protiv Rusije. Stvari su se promenile tek kada je njegov otac, Ahmet Kadirov, uvideo da zapadni mentori radi svojih interesa guraju čečenski narod u smrtonosnu provaliju, te je promenio stranu i potom postao šef čečenske autonomne republike unutar Ruske Federacije. No, do tada je i mladi Kadirov, očito sarađujući sa njima, dobro izučio kako rade američke službe. Otuda su njegove reči o njihovom delovanju u inostranstvu vrlo kredibilne. A 2009. godine, kao deo apela rukovodstvu i narodima republika Severnog Kavkaza da složno formiraju „antiteroristički front“, progovorio je o tome da CIA stoji iza terorističke mreže koja donosi krv i patnju građanima Čečenije, Dagestana, Inguštetije… Uostalom, i Srbi su sve to iskusili na svojoj koži od istih „zagovornika demokratije“. Nedavno su, tek primera radi, od strane lažnog Haškog tribunala oslobođeni hrvatski generali kojima je navedena američka služba pomogla da sprovedu genocidnu akciju „Oluja“, čije žrtve su bile stotine hiljada srpskih civila.
Ko zna kako i sada razne strane službe mešetare na severu Kosova i Metohije, radeći u prilog prištinske okupacije tog dela naše južne pokrajine, koji se još nalazi pod kontrolom lokalnih Srba. Između ostalog i u funkciji toga, njihove vlade sigurno pokušavaju da raznim pritiscima zloupotrebe i naše službe. A da njih odavno nastoje da potčine svojim potrebama, ne bi trebalo ni sumnjati. Pitanje je samo – da li su ili koliko su u tome uspele?
Ilustracije radi, u jednom američkom diplomatskom dokumentu iz 2006. godine govori se o tome da bi reforme našeg odbrambenog sistema trebalo da budu sprovedene u njihovom interesu. To se svakako odnosi i na delikatne vojne službe, koje su još koju godinu ranije bile u stanju da stanu na put delatnosti američkih špijuna, ali se ne sećam da su tokom proteklih sedam-osam godina naši civilni ili vojni organi uhapsili nekog „stranog službenika“ te vrste ili da je iz Srbije proteran neki lažni diplomata. Nije valjda da niko više tako ne ugrožava interese naše države?

GRANICE KOLABORACIJE Mala država koja se nalazi pod snažnim pritiskom, na razne načine mora da se dovija kako da opstane. Stoga, razumem što i u sferi kojom se bavimo, moramo da tolerišemo mnogo toga što nam ne odgovara, pa i da pristajemo na razne vidove neprincipijelne saradnje. To je sudbina prošlih, sadašnjih i budućih vlastodržaca, ali koliko će se u svemu tome ići daleko, zavisi umnogome od njihovih motiva, tj. da li se primarno radi o nacionalnom ili lično-partijskom oportunizmu. U prvom slučaju i neki vid kolaboracije može da bude u interesu opstanka države, pa i zaštite ljudskih prava nas kojima je Srbija otadžbina, dok se u drugom slučaju, nad našim glavama postavlja oštar mač koji visi na tankoj niti.
Zapadni svet se šezdesetih godina prošlog veka suočio sa revolucijom ljudskih prava, ali oni koji su ih i pre toga najviše i najgrublje gazili van svojih granica, i dalje to čine u novoj ambalaži. Tu leži paradoks borbe za zaštitu ljudskih prava u međunarodnim razmerama. Sile koje su pre nekoliko decenija na sebe uzele tu „misiju“, zapravo u ime ljudskih prava širom sveta baš njih negiraju. Ono što se nekad zvalo osvajački rat sada je postalo „humanitarna intervencija“, dok je meka ili direktna okupacija preimenovana u „pomoć u implementaciji demokratskih standarda“. Naravno, u svemu tome svoju ulogu igraju domaće i strane službe, dirigovane „nevladine organizacije“, medijski propagandni mehanizmi. A jasno je, ljudska prava nepodobnih i dalje grubo stradaju. Valjda da brže nauče šta je evroatlantska „demokratija“.

NACIONALNA I LJUDSKA PRAVA Što se nas tiče, krajnje je vreme da se trgnemo i u vezi sa pitanjem bezbednosnih službi, kao i drugih vidova odnosa prema sopstvenoj državi. Drugu nemamo, a ako ovu srušimo neće nam biti dobro kao pojedincima koji bi morali da imaju niz prava, a neće biti dobro čak ni onima koji igraju bitne uloge na srpskoj političkoj sceni. Ako Srbija potpuno bude urušena i oni će imati mnogo manji značaj, nego što je čak i danas to slučaj.
Kako je rekao nekadašnji američki predsednik V. Vilson (početak 20. veka): „Istorija slobode je istorija ograničavanja državne vlasti“. To je tačno, ali pod uslovom da prostor koji naša država u svom ataru uprazni, ne popune strukture neke druge države. U tom svetlu moramo da gledamo i na odnos ljudskih prava i naših službi, imajući u vidu da bi cilj trebalo da nam bude i da one uistinu budu naše, i da nađemo balans između individualnog i kolektivnog interesa. Oni koji nam direktno ili posredstvom svojih ovdašnjih propagandista pričaju bajke o tome da osim ljudskih prava ništa drugo nije bitno (dok za njima ostaju krvavi tragovi), zapravo pokušavaju da totalno pokore Srbiju.
Trebalo bi da ograničimo svoju državu i kontrolišemo njenu vlasti da bi nama kao naciji i građanima bilo bolje, a ne da bi našu sudbinu lakše krojili tuđi vlastodršci. Ni bilo kakve evropske integracije, ni ekonomski napredak (koji nam inače i ne nude, već nas njime samo zavaravaju) toga nije vredan ako želimo da budemo slobodni ljudi. Kako je s pravom konstatovao Platon: „Najteže ropstvo je kada je neko rob robova“. Zato budimo dosledni u borbi da oni koji vode i realizuju našu bezbednosnu i svaku drugu politiku budu što manje zavisni od stranih centara moći.
Neki nivo savijanja njihovih glava pred svetskim silnicima je neizbežan, ali budimo vrlo osetljivi na zloupotrebe toga, odnosno budimo aktivni u odbijanju svega onoga što ugrožava vitalne nacionalne interese Srbije. Niko sa strane nam neće doneti sreću, pa zato moramo da budemo nepokolebljivi u teži ka nacionalnim, koliko i građanskim pravima. To je nerazdvojno povezano. Iluzija je da smo građani ako nam je država podređena. Tada smo prevareni podanici globalnih moćnika koji lakomisleno sami sebi kuju okove!

[/restrictedarea]