Kroz sneg i vetar

Piše Vasa Pavković

U poslednjoj nedelji novembra preminuo je Sava Babić, pisac i prevodilac. Ova smrt je prošla nekako nezapaženo, što je možda bila želja i samog Save, skromnog i odmerenog čoveka. Preveo je sa mađarskog na srpski stotine knjiga, a kad smo se upoznali, pre desetak godina, dao mi je separat spisak na kojem je bilo još preko sto prevedenih i do tada neobjavljenih prevoda poezije, proze, drama, filozofskih dela…

Sneg, belina

Prvi sneg je u većem delu Srbije padao neprekidno 35 sati. Čovek se pita: šta bi tek bilo da nema globalnog otopljavanja? Čovek se, takođe, pita koliko je preostalo ljudi koji pamte da su šezdesetih godina prošlog veka sve zime bile zatrpane gomilama snega. Da su Srbija i Jugoslavija nalikovale na Severni pol, katkad po mesec dana a katkad i po dva meseca.
Ipak: sve je belo i čisto, kao da nismo u Srbiji… I život se odvija, skoro pa sam od sebe.

Kacin u akciji

Jedan od tipičnih smutljivaca sa evropskih „žarišta“, savetnik i „izvestilac“ je slovenački političar Jelko Kacin. Njegov slavni put je počeo u kratkom „slovenačkom ratu“ kada je bio ministar informisanja dežele i iskazao „visoke kvalitete“ u dezinformisanju Evrope. Gledajući ga nedavno u drugom redu, iza poraženog na slovenačkim predsedničkim izborima dr Tirka, u čijoj je gubitničkoj ekipi bio, nekim delom svesti pomislih da će se manuti „ćorava posla“ i otići u „opoziciju“ i na ovim našim prostorima. Ali samo nekoliko sati kasnije, posle teškog poraza na domaćem bunjištu, Jelko Kacin iz Kranja oglasio se standardnim repertoarom: Srbiju mnogo košta blizina s Rusijom, Srbija neće dobiti datum dok se i blablabla, Srbija mora da uskladi i blablabla, Srbija ne bi trebalo da očekuje i blablabla… Prosto da vaspitan čovek ne poveruje u meru drskosti ovog karijernog demagoga.

Ljudi u crnom

Dok su ljudi u crnom radili na BN televiziji, i preko kabla stizali u naše domove s mene pa na uštap, sve je bilo podnošljivo. Odnedavno su svakodnevno na programu. Šema je svakad ista; neko dolazi u navodnu detektivsku agenciju da prijavi preljubu, prevaru, obmanu… Detektivi se prihvataju njegovog slučaja, počinje praćenje žrtve, odnosno prestupnika. To traje samo nekoliko dana. Jedan od hrabrih detektiva, kažu, zove se konspirativno Karamela, jedna detektivka je, kažu, Suzana… Ovi ljudi u crnom, nose crne naočare iza kojih se njihova lica gotovo i ne vide. Opremljeni su kamerama, bubama, lap i inim topovima… Tek kada počnu suočavanja, ponekad skinu naočare, ali onda je već kasno da se navodna žrtva trgne, da zametne trag. Piplmetri beleže rekordnu gledanost ovih „slučajeva“. Zalud što na kraju svake emisije detektivski par Karamela i Suzi priznaju da je svaki slučaj izmišljen, da nema veze sa stvarnim ljudima i životom uopšte.

Jurij Gustinčič, legenda

Jedan od poslednjih poslova donedavnog slovenačkog predsednika Tirka bio je dodela visokog odlikovanja novinaru Juriju Gustinčiču (1921). Ova legenda jugoslovenskog novinarstva, preko trideset godina bio je dopisnik „Politike“ iz raznih zemalja, a najduže iz Londona i Njujorka. Njegovi izveštaji bili su pisani sa retkom merom erudicije, informisanosti i brige o stilu. Posle „Politike“ Jurij Gustinčič je, između ostalog, pet godina bio svakodnevni kolumnista „Slobodne Dalmacije“. I sada piše – na slovenačkom, za „Mladinu“. Primajući priznanje, u dubokoj starosti, oslonjen o štap, legendarni novinar se setio upravo tih činjenica i na kraju dodao da se pod stare dane vratio u domovinu i u svoj maternji jezik, i da se tu oseća najbolje. Želeći mu dobro zdravlje i još puno tekstova, rekao bih samo da je i naša zemlja imala ne manje argumenata od Slovenije da odlikuje velikog novinara, jednog od poslednjih magova visoke žurnalistike. Sada već daleke 1988. pripala mu je nagrada „Moša Pijade“.

Dubina neznanja

Pod naslovom „Poezija, proza i humanistika“ „Večernje novosti“ donose širi izveštaj sa dodele godišnjih nagrada u Udruženju književnih prevodilaca Srbije. Za prepev Blejka nagradu je dobio Bojan Belić, za prevod Šiškina Ljubinka Milinčić, a za prevod Dekarta Ivan Vuković. Tu je i slika srećnih dobitnika. I sve bi to bilo lepo da u nadnaslovu ne čitamo da je reč o dodeli nagrade „Miloš N. Đuričić“! Isto se ponavlja i u samom tekstu – mada na slici vidimo da je reč o nagradi s imenom našeg najvećeg heleniste Miloša N. Đurića. Mi, u stvari, i nemamo veću prevodilačku nagradu od dodeljene. Ova užasna greška je posledica opšteg neznanja mladih ljudi – tragikomična slika pada našeg obrazovanja u poslednjih desetak ili možda i svih dvadesetak godina.

Odlazak Save Babića

U poslednjoj nedelji novembra preminuo je Sava Babić, pisac i prevodilac. Ova smrt je prošla nekako nezapaženo, što je možda bila želja i samog Save, skromnog i odmerenog čoveka. Preveo je sa mađarskog na srpski stotine knjiga, a kad smo se upoznali, pre desetak godina, dao mi je separat spisak na kojem je bilo još preko sto prevedenih i do tada neobjavljenih prevoda poezije, proze, drama, filozofskih dela. Sa retkom agilnošću i posvećenošću prevodio je klasične autore, a paralelno s njima i najrecentnija imena savremene mađarske literature. Voleo je teške izazove i često darivao srpskim čitaocima nova imena. Mnogo se govorilo i govoriće se o misiji koju je ostvario predstavljajući nam, često iz rukopisa, dela Bele Hamvaša, a poslednjih godina strasno Šandora Maraija i Đulu Krudija. Radoznao i sklon traganju, voleo je da otkriva nove pisce i u srpskom, a u našim razgovorima, uz kafu ili pivo, u „Slaviji“ ili kod „Kolarca“, vazda me je pitao za preporuke – neka nova imena i neka nova književna kretanja.
Sava Babić je osnovao hungarološku katedru na Filološkom fakultetu u Beogradu, a njegov odlazak jedan je u tragičnom nizu koji je opustošio srpsku književnost. Borba koju je herojski vodio poslednjih nekoliko godina s teškom bolešću, svedočanstvo je ljudskog heroizma najređe vrste.

Priče i romani

Među srpskim književnim kritičarima raznih generacija i poetičkih opredeljenja gotovo da postoji konsenzus kada su u pitanju priče i romani. Većina, naime, smatra da je priča, odnosno pripovetka daleko kvalitetnija od romana, gledano u celini. I odista, i ove godine je tako. Mada je na 120 romana, koliko sam do sada držao u rukama objavljeno desetostruko manje zbirki priča, vrlo je malo romana koji se po kvalitetu mogu meriti sa zbirkama priča ili pripovedaka naših vrsnih pripovedača. Da pomenem samo najbolje: Kad svane, razlaz Gordane Ćirjanić, All inclusive Ljubice Arsić, Trpeza bez glavnog jela Mirjane Pavlović, Zidovi koji se ruše Vlade Kecmanovića, Velika očekivanja Đorđa Pisareva, Dan kada je Mis Lili postala ono što je oduvek bila Jelene Rosić, Citadela Aleksandra Bjelogrlića, Zapisi na snegu Milovana Marčetića … Još ako bismo u obzir uzeli i antologijske izbore priča – kakva je Starost Albaharija i Tešina, dve zbirke priča o vampirima Gorana Skrobonje ili pak kolekciju priča nastalu kao omaž Andriću – stvari bi postale sasvim izvesnije.
Iako nisu mezimčad srpskih izdavača, priče i pripovetke su svakako omiljeni žanr njenih prozaista.

„Čudo u Mančesteru“

Na sportskom kanalu gledam engleski derbi: „Mančester siti“ igra protiv „Mančester junajteda“. Sa dva čudesna gola Vejna Runija, Junajted posle prvog poluvremena vodi sa 2:0. U drugom poluvremenu situacija se dramatično menja i pred sam kraj Siti izjednačuje. U nadoknadi vremena, iz slobodnog udarca, uz „nesebičnu“, a nehotičnu pomoć Nasrija, koji je stojao u Sitijevom živom zidu, Van Persijevim pogotkom Junajted dolazi do neverovatne pobede od 3:2. Dok se smirujem od čuda divlje radosti, žena me pita: „Kako engleski timovi daju toliko golova?“ U trenutku smišljam pravi odgovor: „Zato što igraju odlično“. „I pošteno“, dodajem smesta.
Posle se sećam reči nemačkog pisca Hajnera Milera, po kojima nijedna, čak ni antička drama ne može izazvati takav intenzitet emocija kao moderni fudbal. Miler to nije rekao, ali je verovatno, pre svega, mislio na engleski fudbal.

Sneg, zavejani

Spikeri celog nedeljnog dana javljaju o zavejanima na severu Vojvodine. Prevrnulo se mnoštvo vozila, jedna žena se porodila u automobilu, sedamnaestoro dece je bilo zarobljeno u snegu, dva starija čoveka su preminula od zime… Put Novi Sad – Zrenjanin, kojim sam pre pet dana pevajući vozio, zatvoren je zbog snega i leda za saobraćaj…
I to će proći, smiruju me sećanja iz detinjstva, mladosti, zrelih godina. I to će proći, govori čak i cinični prag starosti.