Milorad Vučelić, glavni urednik
Ima li strašnijeg pitanja od pitanja: biti ili ne biti. Danas se Srbija suočava sa ovim sudbinskim pitanjem u svoj njegovoj oštrini. Ili ćemo biti ono što jesmo – Srbi ili više nećemo biti Srbi nego neko novo kukaveljsko evrounijatsko pokolenje. Granica sa Kosovom jeste to strašno pitanje. Ne možemo pobeći, već moramo odgovoriti. Nema odlaganja, nema iluzija da danas možemo izabrati bruku, sramotu i poniženje, a da ćemo onda sutra ponovo biti ljudi i junaci. Biti ili ne biti?
Odgovor će svako od nas dati onako kako misli da bi trebalo. U svoje ime, ali i u ime današnjih naraštaja. Najveća odgovornost ipak pada na dvojicu ljudi kojima je Srbija poverovala. To su predsednik Republike Tomislav Nikolić i potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Oči Srbije su uprte u njih. Odgovor u ime Srbije na strašno pitanje biti ili ne biti daće oni. Ništavilo briselskog Zapada omamljuje ne bi li se Srbija prevarila i sama sebi stavila omču oko vrata i napravila granicu sa Kosovom. S druge strane, narod se u dubini svoje duše nada, a to aktivno i pokazuje, da će odgovor glasiti „biti“, da će Srbija izabrati život, a ne prevaru, ništavilo i smrt. Zna Srbija da se na muci poznaju junaci. I to je ovaj trenutak. Sada ili nikad Srbija bi trebalo da podigne svoju slavnu glavu i da odbaci granicu sa Kosovom. Kada se na Zapadu već unapred raduju da su konačno slomili kičmu Srbiji i da je ona zdrobljena, kao munja mora da nas osvetli istina da nema granice sa Kosovom. Vreme će se kod Srba nadalje računati od kada je Srbija odbacila granicu ili od kada je sebe toliko ponizila da je napravila granicu sa Kosovom. Sami biramo, i trebalo bi se još uvek uzdati u to da ćemo izabrati put kojim su Srbi išli, put na kojem je i većina ljudi u Srbiji.
Taj put nije svakako put bezuslovne kapitulacije.
Kapitulira se, naime, posle vođenog rata, bela zastava se ističe posle dugih i izgladnjujućih opsada, kapitulira se pred neposrednom pretnjom velikih neprijateljskih armija, kapitulira se pred ultimatumom najvećih sila, kapitulira se kad si pod pretnjom neposredne agresije, a nemaš saveznika u nekoj velikoj sili. Prethodno se onaj ko je pred sasvim izvesnim gubitkom bori za što bolje uslove za prekid rata, za mirovni sporazum ili međunarodnu konferenciju u što povoljnijim okolnostima.
Bivalo je mnogo toga, ali se retko ili nikad, nije dešavalo da se kapitulira i potpuno i bezuslovno preda usred mira. Samo da bi se izbegao neki novi pritisak ili da se stekne prilika za neki neizgledni ćar, na primer moguće članstvo u nekoj međunarodnoj organizaciji. A pogotovo je nepoznato da se državna teritorija prepušta i ustupa zbog velike i sasvim izgledne nacionalne štete. Bilo kako bilo, današnje generacije se kandiduju za jedinstvenost i, nadam se, neponovljivost u nameri da se u vidu „konačnog rešenja“ kosovskog problema zauvek odreknu dela svoje državne teritorije i tako obrukaju pretke i potomke. Nije bilo ni težih kapitulacija u kojima onaj koji kapitulira ne sme da traži napismeno uslove kapitulacije, nego mora da prihvata sve što mu se usmeno naloži. Nije bilo – sada izgleda ima.
Nije bivalo, niti će ikada biti da neki narod reši da podnese svaku žrtvu i svako poniženje da bi dobio neki datum za početak pregovora o članstvu u nekoj trošnoj međunarodnoj organizaciji poput EU. I da taj datum proglasi crvenim slovom u svom modernom kalendaru.
U traganju za pokrićem i alibijem za ovako porazno opredeljenje poseže se za krajnjim nipodaštavanjem i grubim falsifikovanjem naše istorije, naših državnih institucija i vrši otvorena sprdnja sa Ustavom i Ustavnim sudom, odlukama Narodne skupštine, kao i rezolucijama Saveta bezbednosti UN.
Uz doskočice i primitivno sarkastične opaske, koje je teško i pratiti, uporno se umnožava jedan stereotip o tome kako je Srbija izgubila ratove devedesetih, pa sada račune tog poraza mora da plaća haškim presudama i državnim teritorijama od Kosova do Vojvodine. Za ovu priliku, ali samo za ovu priliku, nevažno je ime onog zlosrećnika koji je ovu floskulu poslednji izgovorio. Toga su puni „beščasni srpski mediji, ogledalo neproglašene evroatlantske okupacije pod kojom se nalazimo“. (Pročitati tekst Nikole Vrzića:„Granica laži“ u ovom broju „Pečata“).
Koje su to ratove, i kako Srbija i Srbi izgubili, i od koga?
Zna li iko koje su to bojeve i ratove dobili Tači, Jašari, Haradinaj – zajedno sa svim balistima i teroristima – protiv naših policijskih jedinica, da o crvenim beretkama i ne govorimo? Koje su to bitke i s kim izgubili generali Pavković, Lazarević i Delić? Kako je ovim ljutim šiptarskim bojdžijama sa sve američkim i britanskim instruktorima i saveznicima prošla ona jedina kopnena operacija pod nazivom „Strela“! Kako su prošle prištinske specijalne jedinice ROSE na Jarinju i Brnjaku prošle godine? Jedina junaštva tih čuvenih heroja i ratnih pobednika, kako bi danas rekli neki srpski zvaničnici, jesu masakri nad srpskim civilima i poneki snajperski metak ili rafal iz zasede.
Agresija NATO-a je okončana Rezolucijom 1244 SB UN koja je u stvari bila uslov prekida rata uz punu garanciju teritorijalne celovitosti Srbije. Skoro deceniju kasnije, u miru, odlučno srpsko odbijanje Ahtisarijevog plana bilo je potvrđeno trostrukim neprihvatanjem istog tog plana u SB UN.
Posle toga su usledili uzastopni porazi u miru koji pokušavaju da se prikriju i opravdaju grubim falsifikatima prošlosti. Kako se može, sem neodgovornim i nedostojnim političkim ponašanjem, uspostaviti veza između Rezolucije 1244 i prihvatanja EULEKS-a, potpisivanja SSP i podnošenja one sramotne i EU-srpske Rezolucije Generalnoj skupštini UN? Može samo poništavanjem Rezolucije 1244.
Kako je okončan bosanski rat? Dejtonskim i Pariskim mirovnim sporazumom. Stvorena je Republika Srpska koja je na našu sreću i zahvaljujući svom narodu i rukovodstvu i te kako živa i zdrava.
Tragedija Srba iz Hrvatske (Krajina je bila zona pod zaštitom UN) jeste naš istinski veliki ratni poraz, ali u godinama mira koje su iza nas vlast nije ni pokušala da otkloni bar mali deo posledica, nego je u svemu išla naruku Hrvatskoj: svojim izvinjavanjima i snishodljivošću legalizovala je to geonocidno nasilje i trudila se da overi taj poraz. Naši dojučerašnji vlastodršci, mediji i većinski nevladin sektor su proglasili Haški tribunal svetionikom pravde i nacionalnog pomirenja u regionu i dobro ga nahranili srpskim državnicima i generalima. A sve to zbog nekog SSP-a i zbog daljeg tumaranja evroatlantskim putem.
Da li neko zaista, posle svega što znamo i što smo saznali u poslednjoj deceniji i po, hoće da nas ubedi da smo pogubili sve ratove, i to od hrvatskih bojovnika, šiptarskih terorista i muslimanskih mudžahedina, i da smo samo s njima ratovali, a da su sve žrtve uzaludne, pa i one u Balkanskom ratu? Da su uzaludne sve žrtve sem onih koje bi sada trebalo priložiti za mogući datum pregovora o članstvu u EU? Uz sve to ide bezočno samoheroiziranje nekih naših političkih funkcionera koji kao da žele da potvrde istinitost narodne izreke da se nedostojni ponose onim čega se pametni stide.
Ali sve su to samo „reči, reči, reči…“
Sve su to pokušaji nasilnog uživljavanja naroda u svest i ubeđenje o uzaludnosti svake borbe za nacionalni i državni interes. Sve su to nastojanja da narod poveruje u tobožnje poraze radi dalje pometnje istorijske svesti, sve da bi se prikrila teška neodgovornost i izbegao odgovor (svih nas) na pitanje sa naslovne strane „Pečata“:
Kosovo: Biti ili ne biti!
