Koga je citirao Vladimir Vladimirovič?

Piše Vladimir Dimitrijević

Obnovu Rusije njen predsednik Vladimir Putin započinje od pasioniranosti i patriotizma, na temeljima koje su udarila dva velikana ruske misli

U svom strateškom obraćanju naciji krajem 2012. godine, Vladimir Putin, predsednik Rusije, pozvao se na dvojicu poznatih ruskih umova: Lava Nikolajeviča Gumiljova i Aleksandra Isaijeviča Solženjicina. Ovog drugog srpska javnost uglavnom poznaje: to je slavni autor „Arhipelaga GULAG“, „Jednog dana Ivana Denisoviča“, „Odeljenja za rak“, „Crvenog točka“ i drugih značajnih književnih dela, koja su ga učinila „Dostojevskim 20. veka“. Ali, ko je Gumiljov?
Lav Gumiljov je sin čuvene pesnikinje Ane Ahmatove i pesnika – akmeiste Nikolaja Gumiljova, koji je, kao „beli“, streljan od strane boljševika. Rođen 1912. i umro 1992. u Sankt Peterburgu, i sam je preživeo Gulag, a stvaralaštvo je posvetio razmatranju smisla ruske istorije kao povesnice, umnogome „evroazijske“. Bio je geograf, istoričar i filosof. Njegovi istoriosofski radovi i danas ga svrstavaju među najznačajnije ruske mislioce 20. veka.
Putin je, govoreći o teškoj epohi u koju čovečanstvo ulazi, i zadacima Rusije u skoroj budućnosti, ustvrdio da je sve zadatke nemoguće ispuniti ako ne bude bilo „pasioniranosti“ (izraz Gumiljova) i patriotizma, onakvog kakvim ga je shvatao Solženjicin. Da vidimo o kakvim je pojmovima reč.

PASIONIRANOST Po Gumiljovu, etnogeneza (nastanak jednog naroda) se definiše kao lokalna varijanta unutrašnjeg oblikovanja uslovljenog uticajem istorijskog i pejzažnog činioca. Kao elementi prirode, etnosi ulaze u sastav dinamičnih sistema u kojima se nalaze domaće životinje, biljne kulture, prirodni i veštački predeli, rudna bogatstva i predmeti kulture. To su, analogno biocenozama, tzv. etnocenoze. Etničnost je prirodna osobina čovekova, a etnička pripadnost se oseća kao prirodna činjenica. U neponovljivom sklopu određenog pejzaža nastaju izvesni etnosi, a predeli utiču na duhovnost i običaje naroda (planine, stepe, reke, jezera, šume oblikuju etnose ništa manje od njihove religioznosti). Etnosi nastaju od raznih naroda (Rusi su, po Gumiljovu, slovensko-ugrofinska mešavina, sa izvesnim elementima tatarske genetike). Etnosi imaju subetničke formacije („gorštaci“ i „dolinari“ kod Škota, na primer), ali se uključuju i u superetnose (kakvi su, recimo, „Zapad“, „Islamski svet“…)
Da bi nastao novi „etnos“, potreban je naročiti činilac, koji Gumiljov naziva „pasioniranost“ (A. L. Andrejev ga definiše kao „poseban efekat viška biohemijske energije koji se ispoljava u pojačanom nagonu ljudi za akcijom“). Pasionirani ljudi su tzv. pasionari, koji, želeći da promene svet, stvaraju i propovedaju nove religije i naučne teorije, kreću u osvajanja ili, pak, neodstupno brane otadžbinu. Samo pasionari su kadri da stvaraju nove etnose i da održavaju postojeće. Šta to, konkretno, znači?
Dovoljno je setiti se perioda kraha Rimske imperije: dok veliko carstvo duhovno i moralno truli, i raspada se sve, od porodice do države, pojavljuje se jedna grupa „pasionara“ – to su rani hrišćani koji su spremni da, na osnovu vere u Hrista kao Boga koji je postao čovek, žrtvuju svoj život da bi potvrdili istinitost otkrovenja koje im je dato. Hrišćani svojim moralom obnavljaju porodicu, izgrađuju drugačije tipove društvenih odnosa (žene i robovi postaju punovredna ljudska bića zahvaljujući Crkvi), stvaraju dela nove kulture i naročite umetnosti. Kada se u Rimskoj imperiji broj hrišćanskih „pasionara“ popeo na desetak odsto od ukupnog broja stanovnika, pojavio se car Konstantin i imperija je postala hrišćanska. Muhamedu je bilo dovoljno da desetak odsto Arapa od pagana učini monoteistima, pa da džihad postane sredstvo za širenje islama koje je vekovima pokretalo pasionare raznih naroda na nove pohode i osvajanja.
Pozivajući se na Gumiljova, koji je inače bio iskreni „evroazijac“, Putin je Rusima i ostalim građanima velike države poručio: potrebna je nova nada, novo oduševljenje, nova energija da se gradi. Sve ostalo je samozavaravanje. To jest, države i narodi postoje dok kod njih vlada vera da njihovo postojanje ima smisla i da nova pregnuća nisu uzalud. Ruski filosof Aleksandar Panarin pokazao je da je mortalitet u Jeljcinovoj Rusiji bio za milion ljudi veći od nataliteta, i to svake godine, zato što su ljudi izgubili smisao života i nadu u bolje sutra. Danas, kada je, prvi put od perestrojke, broj rođenih veći od broja umrlih, ta činjenica je jasno vidljiva: izgleda da se javlja nova „pasioniranost“ i da Rusi žele da ostanu i opstanu kao narod.

[restrictedarea]

PATRIOTIZAM PO SOLŽENJICINU Kada je Boris Jeljcin dodelio najviši ruski orden, „Svetog Andreja“, Aleksandru Solženjicinu, on je odbio da ga primi sa obrazloženjem da ne želi nikakvo odlikovanje od „režima koji je zemlju doveo do propasti“. Godine 1998, Solženjicin, veliki brižnik svoje otadžbine, objavio je knjigu „Rusija u provaliji“, koja je jasno izložila njegovo mišljenje o vlasti „liberalnih demokrata“ po volji Zapada. Tada je govorio: „Celokupni razorni sled zbivanja tokom poslednje decenije usledio je zbog toga što je vlast budalasto oponašala tuđe modele, potpuno prenebregavajući kako kreativnost naroda, tako i njegov mentalitet i mnogovekovne duhovne i socijalne tradicije Rusije“. Gledajući u surovom partijašenju jeljcinovske kvazidemokratije suštinski razornu silu, pisac „GULAG“-a je isticao: „Partije nisu prirodna forma za nas. Sadašnje naše partije samo ometaju razvitak demokratije… Smatram da je demokratija koja započinje od stvarnog lokalnog samoupravljanja i postepeno se gradi do Vrhovnog zemskog sabora najzdravija za Rusiju i najvernija njenom tradicionalnom duhu“. Po njemu, „partijsko suparništvo unakažava narodnu volju“, jer „čovek ima mišljenje, a partija ideologiju“. Partijski aparatčici se povezuju sa oligarsima i žive kao paraziti na telu naroda. Jegora Gajdara, koji je uništavao rusku privredu pod izgovorom neoliberalne „šok terapije“, Solženjicin je poredio sa Lenjinom po jednoj osobini – „po tome kako se fanatik, vođen samo svojom fiks idejom, sigurno hvata za skalpel i komada telo Rusije na mnogo parčadi… Privatizacija se širila celom zemljom onim neviđenim ludilom, sa takvom razornom brzinom kao nacionalizacija (1917-1918) i kolektivizacija (1930), samo sa obrnutim predznakom“. A narod je bio u letargiji. Solženjicin je pisao: „Mi smo u stanju nacionalne ošamućenosti. Kada u celom svetu rastu postojani nacionalizmi, ošamućenost naše nacionalne svesti nam oduzima životnu snagu i, čak, nagon za samoodržanjem.“
Kada je Putin došao na vlast, Solženjicin ga je kritikovao zato što se nije obračunao s Jeljcinovom klikom. Ali, postepeno, prateći njegove postupke, mudri starac je uviđao da se stvari menjaju nabolje: „Za vreme Gorbačova bio je odbačen sam pojam i svest o državnosti… Tokom Jeljcinove vladavine taj pravac je u suštini nastavljen, a još je i otežan ogromnom materijalnom pljačkom Rusije… Putinovom vladavinom, mada ne odmah, počelo je preduzimanje napora za spas urušene državnosti“, govorio je. Iako Putina nikad nije podržavao na vulgaran i njemu, kao slavnom piscu nepotkupljene savesti, nesvojstven način, Solženjicin je iz ruku predsednika Rusije 17. juna 2007. primio „Državnu nagradu“. Posle susreta sa autorom „Ivana Denisoviča“, Putin je novinarima izjavio da su razgovarali o sadašnjosti i budućnosti Rusije, pri čemu nije zaboravio da kaže da je velikom književniku stavio do znanja „da su neki od koraka koje sada preduzimamo u mnogo čemu saglasni sa onim što je pisao Solženjicin“.
Još 1974. godine, Aleksandar Isaijevič je isticao: „Naš vek se, uprkos proricanjima, osudama i zakletvama, pokazao upravo kao vek oživljavanja nacija, njihove samosvesti i okupljanja… Nacija je, kao i porodica, prirodna, neizmišljena zajednica ljudi sa urođenom uzajamnom naklonošću njenih pripadnika i neutemeljena su proklinjanja i pozivi današnjice na iščeznuće takve zajednice.“
To, očito, zna i Vladimir Putin, i zato se i poziva na Solženjicina.
Nadajmo se da će Rusija na takvom putu, putu pasioniranog patriotizma, i ostati. Zbog sebe, ali i zbog nas. Zbog planete koja ne želi unifikaciju pod vlašću NATO Imperije. Jer, kako reče pisac „Arhipelaga GULAG“ svojim slušaocima na „Harvardu“ još krajem sedamdesetih godina 20. veka: „Ako me pitate da li ću svojoj zemlji predložiti kao uzor Zapad, onaj sadašnji, kakav jeste, moram otvoreno da odgovorim – NE, VAŠE DRUŠTVO NE BIH MOGAO DA PREPORUČIM KAO IDEAL ZA PREOBRAŽAJ NAŠEG.“ Jer, svako ima pravo da bude svoj, i da svojim putem ide u život.

[/restrictedarea]