Kako je osuđen general Tolimir

Piše Stefan Karganović

Haški tribunal je prvostepenom presudom zbog zločina u Srebrenici i Žepi na doživotnu kaznu zatvora osudio generala Zdravka Tolimira, ratnog pomoćnika za obaveštajno-bezbednosne poslove komandanta Vojske RS. Zašto je (i) ova haška presuda sporna?

U svom izdvojenom mišljenju u presudi generalu Zdravku Tolimiru, sudija Priska Nijambe iznela je niz temeljnih primedbi na račun zaključaka koje je izvela dvotrećinska većina. Mišljenje sudije Nijambe, pri tom, nije samo „izdvojeno“, u smislu da je posebno, već na izvornom engleskom glasi: „dissenting opinion“. To znači da je reč o „protivnom“ ili „suprotstavljenom“ mišljenju. Pravna analiza sudije Nijambe to, zapravo, i jeste: stručno besprekoran esej gde se svi stubovi na kojima presuda većine počiva sistematski dovode u pitanje.
U njenoj kritici ističu se sledeći opšti stavovi:„Prilikom odlučivanja, većina se rukovodila dokazima koji po mojoj proceni, kao što ću u produžetku pokazati, ne podržavaju njihove zaključke na način koji bi bio u skladu sa zahtevom ‚van svake razborite sumnje‘“. Takođe: „Bez trunke dokaza predočenih tokom suđenja, koji bi ukazivali na postojanje, u pisanom obliku, plana za Udruženi zločinački poduhvat da se vrši ubijanje, i bez ikakvih direktnih izjava kojima bi se dokazivala takva namera, većina se poziva na posredne dokaze (circumstantial evidence) prilikom utvrđivanja umišljaja “.
Fokusiraćemo se na ovaj aspekt prvostepene presude u predmetu „Tolimir“, i u vezi sa time navešćemo nekoliko ilustrativnih primera.

FANTOMSKI TELEFONSKI POZIV Navodni telefonski poziv oficira za bezbednost Zvorničke brigade Draga Nikolića, načelniku štaba te brigade Draganu Obrenoviću, jedan je od ključnih momenata haškog narativa o Srebrenici otkako se, 2003. godine, Obrenović nagodio sa Tužilaštvom i od tada tvrdi da je bilo tako. Ukratko, u paragrafu 406 Tolimirove presude stoji da je Dragan Obrenović, kao svedok-saradnik Tužilaštva, posvedočio da je 13. jula 1995. primio jednu važnu poruku. Navodno, pozvao ga je oficir za bezbednost Drago Nikolić da ga kao načelnika štaba obavesti o planiranoj operaciji ubijanja muslimanskih zarobljenika, i da zahteva odobrenje za korišćenje nekoliko ljudi u tu svrhu. U paragrafu 1056 presude navodi se da je Drago Nikolić naređenje za ubijanje zarobljenika primio lično od oficira za bezbednost Bratunačke brigade Momira Nikolića.
Na svom suđenju pre nekoliko godina, Drago Nikolić se u vezi sa ovim nije izjašnjavao. Prema tome, verodostojnost informacije u potpunosti zavisi od tvrdnji Momira Nikolića i Dragana Obrenovića, dva svedoka-saradnika koji su sklopili nagodbu sa Tužilaštvom. U presudi Tolimiru ovaj podatak igra važnu ulogu kao dokaz saznanja relevantnih struktura VRS, pa posredno i samoga Tolimira, o odvijanju operacije masovnog ubijanja.
U Tolimirovom veću, većina je prihvatila iskaz Momira Nikolića, ali se pri tom nije bavila procenom njegovog kredibiliteta. Na stranu načelna nepouzdanost iskaza lica čiji je motiv da pomoću nagodbe ublaži svoju kaznu. Pored toga, u Nikolićevom slučaju postoji još jedan važan momenat. Dok je sklapao nagodbu, Nikolić je očigledno preterao u revnosti da Tužilaštvu pruži dokaze iskrene saradnje. Izmislio je, i sebi pripisao dva ubistva, za koja se kasnije, pod unakrsnim ispitivanjem, ispostavilo da ih nije počinio. Posle te bruke, Veće MKTBJ donelo je zaključak da je kao svedok Nikolić u tolikoj meri nepouzdan da ubuduće njegove iskaze više ne bi trebalo prihvatati bez dodatnih dokaza (prvostepena presuda u predmetu Popović, fusnota 73). Dakle, informacija da je oficir za bezbednost Zvorničke brigade bio obavešten o odluci, navodno donetoj „odozgo“, da se pobiju zarobljenici, potiče iz izvora ovakvog kalibra. Pri tom, u tekstu presude nema naznaka da je Tolimirovo veće uzelo u obzir upozorenje kolega iz predmeta „Popović“ prilikom procenjivanja Nikolićevog kredibiliteta. Kako stvar stoji sa iskazom Dragana Obrenovića, kao izvora da mu je, kako u presudi stoji, Drago Nikolić takvu poruku preneo? To je nešto o čemu mogu kompetentno da govorim zato što sudije većine, Flige i Mindua, nisu sedeli pored Obrenovića dok je sklapao nagodbu sa tužiocem Makloskim, ali ja jesam. Obrenović se ovog važnog telefonskog poziva „prisetio“ tek pri kraju pregovora, kada je Makloski zapazio da mu nedostaje elemenat kojim bi se optuženi povezao sa bazom zločina. Posle niza podsticaja da se „nečega“ priseti, Obrenović je najzad ponudio ovu priču. Time je bio ispunjen tehnički uslov da je potencijalni svedok-saradnik „znao ili je trebalo da zna…“ o nekom zločinu iz optužnice, pa je tako stvoren osnov za prihvatanje određenog oblika krivične odgovornosti.
Pored navedenog, Veće citira i iskaz pokojnog Miroslava Deronjića u vezi sa navodnim sastankom funkcionera Službe bezbednosti i lokalnih vlasti u Bratuncu radi planiranja masakra. Deronjić je takođe bio svedok-saradnik Haškog tužilaštva, sa svim pratećim motivima, i on je svoje „izjave o činjenicama“ menjao najmanje osam puta prema potrebama Tužilaštva. Podrazumeva se da, pošto nije živ, ne može da bude unakrsno ispitan, što predstavlja vrlo povoljnu okolnost sa stanovišta Tužilaštva. Od Deronjićeve smrti, njegove vrlo sporne izjave uvode se u srebreničke predmete bez mogućnosti provere putem unakrsnog ispitivanja, i protivno svim prihvaćenim pravilima dokaznog postupka. To je, dakle, kalibar dokaza na koje se Veće oslanja da bi pokazalo široku rasprostranjenost, u strukturama VRS, saznanja o planiranim ubistvima. Ujedno, to je jedan od osnova za zaključak da je, kao načelnik Sektora za bezbednost i obaveštajne poslove Glavnog štaba VRS, i general Tolimir o tome morao znati i da je bio umešan u te radnje.

[restrictedarea]

TELEGRAM KOJI JE VOLŠEBNO NESTAO Nedostatak opipljivih dokaza ili „revolvera koji se puši“, kako bi se to u Americi reklo, došao je do punog izražaja u predmetu „Tolimir“ tokom svedočenja Srećka Aćimovića, komandanta Drugog bataljona Zvorničke brigade u julu 1995. Kao svedok Tužilaštva 8. februara 2011, Aćimović je izjavio da je komanda njegovog bataljona primila šifrovani telegram sa naređenjem da se određeni broj vojnika iz njegovog bataljona izdvoji i uputi na lokalitet Orahovac/Roćevići, gde će učestvovati u streljanju zarobljenika. Aćimović je rekao da je dobijeno naređenje odbio da izvrši.
Međutim, tog telegrama, koji bi teško inkriminisao srpsku stranu, među materijalnim dokazima – jednostavno nema. Jedini izvor saznanja o tom dokumentu je ucenjivi svedok Tužilaštva Srećko Aćimović. Svedok je ucenjiv zato što se taj segment ubijanja dogodio u zoni odgovornosti njegovog bataljona, a on kao nadležni starešina nije preduzeo mere da snage kojima je raspolagao upotrebi da masakr spreči. Po logici Haškog tribunala (kao i Suda BiH, kojem se nekooperativni svedoci trenutno isporučuju) nečinjenje zločina nije prihvatljiv izgovor, zato što paralelno postoji obaveza sprečavanja i kažnjavanja. Spektar ugrađenih mogućnosti za vršenje pritiska i ucenjivanje targetiranih pojedinaca stoga je vrlo širok.
I u anglosaksonskom i u kontinentalnom pravnom sistemu nesporno je da na skali verodostojnosti materijalni dokazi imaju prednost u odnosu na izjave svedoka. U ovom slučaju, ključni materijalni dokaz o organizovanoj prirodi masakra srebreničkih zarobljenika je navodni telegram iz više komande, ali fizički on ne postoji. Svi pokušaji generala Tolimira, tokom unakrsnog ispitivanja, da iz svedoka Aćimovića izvuče bar osnovne karakteristike tog telegrama ostali su bez uspeha. Svedok se „ne seća“ ni datuma, ni doba dana kada je taj telegram navodno primio (Transkript, s. 9585-9586). „Da li je to bilo 13-og ili 14-og?“, pita ga optuženi. „Ne mogu vam reći ništa“, svedok odgovara. „Rekao sam vam da se ne sećam datuma i ljubazno vas molim da me to ne pitate…“
Na pitanje člana Veća, sudije Nijambe, o tome čiji se potpis nalazio na navodnom telegramu, svedok ni na to nije u stanju da pruži odgovor: „Kada je telegram stigao ili, tačnije, kada sam ga ja pročitao, njegov sadržaj je mene i moje saradnike toliko šokirao da se potpisa stvarno ne sećam.“ (Transkript, s. 9594)
Sva saznanja o virtuelnom telegramu, koji bi trebalo da posluži kao materijalni dokaz namere da se zarobljenici streljaju, potiču od ucenjivog svedoka koji ne može da navede nijednu specifičnu pojedinost u vezi sa dokumentom za koji tvrdi da ga je imao u rukama. Navodni sadržaj tog neviđenog telegrama ipak je ugrađen u presudu generalu Tolimiru, i odigrao je značajnu ulogu u utvrđivanju njegove krivice.

NAREĐENJE OD KOJEG SE SVI OGRAĐUJU U skladu sa ustaljenim pristupom, koji se svodi na izvođenje krupnih zaključaka sabiranjem i povezivanjem posrednih dokaza, Veće je na predlog Tužilaštva usvojilo dokazni predmet P00125. Ovde se radi o dokumentu sa datumom od 13. jula 1995, za koji nije sasvim jasno da li predstavlja predlog ili naređenje, ali koji je potpukovnik Milomir Savčić navodno pripremio po naređenju optuženog Tolimira. U tekstu, između ostalih tačaka, stoji i to da bi oko 1.000 zarobljenika iz Kasabe trebalo skloniti sa glavnog puta i smestiti u neku zatvorenu prostoriju. Veće sadržaj tumači u smislu sličnog naređenja generala Mladića od istoga dana, i optuženog na osnovu toga prikazuje kao Mladićevog saradnika u sprovođenju „podlog plana“ („despicable plan“) da se zarobljenici prvo sakriju od očiju javnosti, pa zatim pogube.
Kakvi su problemi sa ovim dokaznim predmetom? Pre svega, činjenica da je nepotpisan. Zatim, da ga se osoba kojoj se redakcija teksta neposredno pripisuje, potpukovnik Savčić, ne seća (svedočenje u predmetu Popović, 12. septembar 2007). Najzad, da je major Zoran Malinić, koji je trebalo da ga izvrši, posvedočio u predmetu Tolimir (9. jun 2011) da ne pamti da ga je ikada primio. Pored toga Malinić, koji je nastupio kao svedok Tužilaštva, upozorio je Veće u predmetu Tolimir da u njegovoj vojsci autentično naređenje ne bi bilo formulisano na takav način. Takođe je izrazio sumnju da bi mu Savčić uopšte izdao naređenje (konkretno, da otežava saobraćaj vozila UN na području Zvornika) koje sa svoga položaja u Konjević Polju Malinić nije bio u mogućnosti da izvrši. Da li je sve navedeno dovoljno da na ovaj dokumenat baci izvesnu količinu razborite sumnje?
Na ovom suđenju, izgleda da nije. Veće u predmetu Tolimir razmatralo ga je kao mogući dokaz krivične odgovornosti, a po presudi se vidi da je ovaj dokument izvršio značajan uticaj na procenu generalove krivice.

PRETNJA PO REPUBLIKU SRPSKU Presuda u predmetu generala Tolimira nije ozbiljan pravni dokumenat. Sastoji se iz međusobno podupirućih pretpostavki, koje teško da bi mogle da izdrže kritičku proveru. Ona nema pravni značaj de iure, međutim ima ga de facto. Pisana je u skladu sa izvornim zadatkom Haškog tribunala i bitno doprinosi oblikovanju jedne nove, svakako ne pravne, ali sigurno političke situacije.
Pre svega, centralni, srebrenički narativ, koji od početka služi za osporavanje Republike Srpske, sada je pojačan formalnim proglašavanjem obližnje Žepe kao mesta gde se genocid takođe dogodio. Korekcija tog previda na hronološkoj periferiji Operacije „Krivaja 95“ bila je svakako neophodna radi potvrde poljuljanog propagandnog kredibiliteta ukupne priče. (Zašto bi neko izvršio genocid u Srebrenici, da bi zatim, samo nekoliko dana, kasnije odustao od izvršenja genocida u Žepi?) Zaključak većine, da je likvidacijom trojice opštinskih funkcionera Žepe zadat fatalan udarac sposobnosti preživljavanja lokalne muslimanske zajednice i da zato predstavlja genocidnu radnju, potpuno je izveštačen i apsurdan. Ali kada je reč o ovom sudu i ovakvom međunarodnom rasporedu snaga, ta okolnost ne pruža veliku utehu i suštinski je nebitna. Formalno, to je sada de facto političko stanje, bez obzira na to što je teza većine lišena svakog pravnog ili činjeničnog osnova.
Zaokružavanje narativa, službenim proglašavanjem Žepe kao genocidnog događaja, samo je deo ukupnog zadatka koji je obavljen presudom generalu Tolimiru. Drugi i važniji deo odnosi se na kvalifikaciju ukupnog događaja kao „Udruženog zločinačkog poduhvata“, sa ciljem izvršenja genocida nad muslimanskim stanovništvom Istočne Bosne (paragraf 750). To je najopasnija implikacija presude. Za razliku od generala Krstića, koji je pravosnažno proglašen krivim za pomaganje u genocidu, dok je pitanje nosioca genocidne namere ostavljeno u sivoj zoni za nagađanje, presuda Tolimiru je u vezi sa tim pitanjem izričita: ubijanje je bilo posledica UZP kojim je obuhvaćeno vojno i političko rukovodstvo tadašnje Republike Srpske. Sledeći logiku Haškog tribunala, i ne sumnjajući da će ovi ključni elementi biti potvrđeni na završetku žalbenog postupka, ova konstatacija sada se pretvara u „presuđenu činjenicu“ koja, bar po tim centralnim tačkama, praktično prejudicira ishod, pa čak i otklanja potrebu za nastavljanjem suđenja Mladiću i Karadžiću.
Na taj način, aktuelizuju se dva pitanja koja Srbi sistematski guraju pod tepih umesto da se za suočavanje sa nepoželjnim varijantama blagovremeno pripreme. To su: (1) pojačani pritisak za ukidanje Republike Srpske i (2) jačanje već pripremljene argumentacije za astronomsku odštetu, pre svega od Republike Srpske, a zatim, insistiranjem na navodnoj koordinaciji, potencijalno i od Republike Srbije.
Odgovor da je prva tačka nerealna zato što je subjektivitet Republike Srpske već potvrđen međunarodnim dogovorima, koji trajno garantuju njen status, površan je i neubedljiv u vremenu hitlerovskog gaženja osnovnih normi međunarodnog prava. Za poslednjih desetak godina uništeno je nekoliko suverenih država, a upravo je na redu još jedna. Zašto bi jedan entitet bio privilegovan? Integritet SFRJ bio je zagarantovan Helsinškim ugovorom, ali to ipak nije sprečilo demontažu te države. Zašto bi Dejtonski sporazum predstavljao nepremostivu prepreku?
Nezahvalno je projektovati konačne namere faktora koji stoje iza Haškog tribunala i služe se rezultatima njegovog rada, ali je nesumnjivo da se ova presuda uklapa u njihove daljnje političke planove i da će im za pritiske i ucene – dobro doći.
Što se tiče druge tačke, potencijalnog zahteva za reparacije, suprotna strana uopšte ne krije svoje namere u vezi sa tim. Paralelizam između Srebrenice i holokausta, na čemu ona uporno od početka insistira, dovoljan je nagoveštaj njene apsolutne ozbiljnosti. Zašto bi se ograničili isključivo na moralno poređenje, ako mogu da idu korak dalje i da ga nametnu i u materijalnom pogledu? Ako se pažljivo prouče haške presude, kroz srebreničke predmete vidna je pravolinijska progresija od suštinski lične prema državnoj i kolektivnoj odgovornosti, što širom otvara vrata za primenu ove varijante.
Presuda u predmetu „Tolimir“ profesionalno je neozbiljna i, kao što se u uvodnim razmatranjima sugeriše, počiva na staklenim nogama. Ali ona i nije zamišljena kao školski ogled iz pravne filosofije, bez obzira na to što je predsedavajući Veća nemački sudija koji sigurno da zna bolje. Ona je koncipirana isključivo kao politički dokumenat. Pravni odgovor, u vidu adekvatnog žalbenog podneska, ne sme da izostane, a briljantna kritika presude disidenta iz redova Sudskog veća, sudije Priske Nijambe, već je putokaz i gotov nacrt u tom smislu. Međutim, pošto ova presuda u prvom redu predstavlja izazov državi i kolektivu koji ona zastupa, a ne samo oduzimanje slobode pojedincu Zdravku Tolimiru, u krajnjoj liniji i reakcija mora da bude na državnom nivou.
Ulog je veliki, a manevarski prostor uzak. Usled neprepoznavanja opasnosti u začetku, i nepreduzimanja blagovremenih zaštitnih mera razvijanjem koherentne državne strategije, došlo je do zabrinjavajućeg pogoršanja opšte slike. Mobilizacija svetskog javnog mnjenja u Generalnoj skupštini UN, na raspravi zakazanoj u aprilu povodom rada političkog Tribunala u Hagu, i saradnja sa inicijativom Ruske Federacije da se ta ustanova bez odlaganja zatvori, neophodan je prvi korak. Sledeći je stavljanje van snage svih njenih presuda, zato što ugrožavaju međunarodni pravni poredak.

[/restrictedarea]