Kad ne idu automobili, mogu tenkovi

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Nova, visoko profitabilna, veoma rizična i opasna doktrina Angele Merkel: umesto vojnih intervencija,  poput one afganistanske, koje se pokazuju kao „potpuno  neuspešne“, i angažovanja pripadnika Bundesvera,  Nemačka pojačava isporuke oružja širom sveta, posebno tamo gde je njeni propisi u tome sputavaju, na trusno i zapaljivo područje Bliskog istoka

Iako se dugo verovalo da će, onako „robusna“, odoleti krizi koja hara Evropom, i najjača privreda Starog kontinenta je ozbiljno uzdrmana. Recesija je zakucala i na nemačka vrata. Pogođeno je samo srce nemačke industrijske moći.
Alarmantne vesti sustižu jedna drugu. Samo neke od njih, one najnovije, dovoljne bi bile da podignu temperaturu i uzbunu: u SAD je puštena u opticaj priča o falsifikovanim bilansima i ozbiljnoj ranjivosti „Dojče banke“, jedna od „Opelovih“ fabrika automobila, u Bohumu, nalazi se pred zatvaranjem, a svetski džin, koncern „Tisen -Krup“ upravo je obelodanio gubitak od pet milijardi evra.
Koncern zvučnog imena i duge, ne uvek sjajne tradicije, s posebno mračnim poglavljem iz vremena nacizma, gotovo davljenički pokušava da se održi „iznad vode“, hvatajući se za slamku spasa kakva je ona kineska: svetska velesila, koja je Nemačku već ostavila iza sebe po ekonomskoj moći, u svom nezadrživom pohodu i naraslim apetitima, rešila je da kupi jednu od železara koncerna u kojoj se proizvode specijalni limovi i delovi za automobile.

UMIRANJE NA RATE „Opelovoj“ fabrici iz Bohuma je konačno odzvonilo. Neopoziva vest saopštena je u ponedeljak, 10. decembra. A s njenim gašenjem porastao je strah da firma, koja upravo slavi 150 godina postojanja, „umire na rate“. Njen sadašnji vlasnik, američki „Dženeral motors“, knjiži poslednjih godina ogromne gubitke na evropskom tlu, gde ima previše proizvođača automobila, a potražnje sve manje.
Dramatično je, iako ne i tako drastično, i pod krovovima ostalih nemačkih proizvođača automobila zvučnih imena, od „Dajmlera“ (mercedes) do „Poršea“. Evropskim tržištem tutnje oluje, prezaduženoj Americi sve manje su potrebni nesporno sjajni nemački automobili, a preostala tržišta, uključujući i dalekoistočna u usponu, nisu u stanju da progutaju veliki nemački, automobilski zalogaj.
Suočena s potencijalnim posledicama velikog šoka – dugo se, rekli smo, verovalo da oluje koje haraju Starim kontinentom neće ozbiljnije nauditi nemačkoj tvrđavi – i mogućim socijalnim potresima („Opelovi“ radnici, njih tri hiljade iz Bohuma, na primer, poručuju da se neće pomiriti s gašenjem fabrike, od koje zavisi desetine hiljada radnih mesta među njenim liferantima i proizvođačima delova!) koji bi mogli da buknu u politički najdelikatnijem trenutku, pred izbore za Bundestag, vlast u Berlinu je otkrila „spasonosni“, a problematični izlaz: ako već ne idu automobili, mogli bi tenkovi!
Potražnja za nemačkim naoružanjem, a Nemci su u tome posebno vični, nikad, čini se, nije bila veća, iako su se na svetskoj listi trgovaca oružjem i do sada veoma visoko kotirali, odmah posle Amerikanaca i Rusa. U ovoj zemlji je, međutim, opet zbog prošlosti, kad je u pitanju izvoz, oružje posebno osetljiva politička roba.
Već decenijama, naime, postoje veoma strogi propisi koji regulišu prodaju proizvoda namenske industrije, bez posebnih ograničenja za područje Evropske unije i NATO članica, uz velike restrikcije kada su u pitanju autoritarni režimi i striktnim zabranama za izvoz oružja na krizna žarišta i zemlje koje nisu u milosti i pod patronatom Zapada.
Tamo gde se može, ne da kriza. Svuda se krešu vojni budžeti. Nekad veliki domaći potrošač, Bundesver, prepolovio je broj vojnika, a na lageru ima ogromne viškove naoružanja i opreme koju pokušava da rasproda. Moćna namenska industrija, koja je nekad zapošljavala gotovo pola miliona, uglavnom visokokvalifikovanih radnika, spala je na jedva osamdeset hiljada. Njoj su, nasušno, potrebna no

[restrictedarea]

va tržišta, a ona se otvaraju, i mame, upravo u zemljama koje su, iz raznih razloga, na spisku strogih restrikcija: ništa se tamo ne može, bar ne legalno, prodati bez izričite dozvole Saveta za nacionalnu bezbednost, koji, uz kancelara (sada kancelarku) čine ministri odbrane, pravosuđa, unutrašnjih i spoljnih poslova.

 

PESMA I PODMORNICE Javnost (pre)osetljivo reaguje na takve isporuke i kad su one opremljene „blagoslovom“ ovog tela koje zaseda i odlučuje u strogoj tajnosti. Proletos je varnicu i zapaljive rasprave izazvala jedna (provokativna) pesma nobelovca Gintera Grasa koji je Nemačku, na vest o isporuci specijalnih podmornica (mogu da budu opremljene nuklearnim bojevim glavama) Izraelu, optužio za saučesništvo u mogućem ratnom sukobu Tel Aviva s Teheranom.
Vlada se potom suočila, kad je reč o podmornicama iz Kila kao traženom izvoznom „artiklu“, s novim političkim nevoljama. Dovedena je u pitanje njena već data reč. Izrael se, najednom, žestoko usprotivio odluci Berlina da Egiptu proda dve podmornice, manje ubojite od onih namenjenih Tel Avivu (bez nuklearnog oružja), iako je prethodno bio saglasan s tim nemačko-egipatskim aranžmanom. Bilo je to, međutim, u vreme kada je Egipat, s Hosnijem Mubarakom na tronu, važio za pouzdanog (i gotovo jedinog) izraelskog saveznika u (neprijateljski raspoloženom) arapskom svetu.
Situacija se u međuvremenu radikalno promenila. Mubarakov naslednik Muhamed Mursi, s fanatičnom „Muslimanskom braćom“, pokazuje neskrivene simpatije prema (palestinskom) Hamasu i Iranu. Do juče pouzdani saveznik i prijatelj mogao bi, strahuje se u Tel Avivu, lako postati (opasni) neprijatelj. Pod izraelskim pritiskom vlasti u Berlinu su, nevoljno, procedile kroz zube da će „preispitati donetu odluku“: bezbednost i opstanak jevrejske države postala je (iako sporan) „državni rezon“ crno-žute koalicije konzervativaca i liberala.

ORUŽJE ZA DIKTATORE Minulih dana političke strasti su proključale i atmosfera dovedena gotovo do usijanja zbog mogućeg aranžmana o kojem odluka još, inače, nije doneta. „Špigl“ je pre dve nedelje otkrio tajnu nameru već spomenutog Saveta za nacionalnu bezbednost da izađe u susret saudijskom dvoru u dosad najvećoj porudžbini koju je nemačka namenska industrija ikada dobila, teškoj više od deset milijardi evra. Raniju saopštenu želju da kupe između dvesta i trista (teških i modernih) tenkova „leopard 2“, Saudijci su ojačali novim zahtevom: kupili bi najmanje osam stotina.
I još dodatno, stavka koja je dolila ulje na vatru u žučnim raspravama: veći broj specijalnih oklopnih vozila „bokser“ – kažu da je reč o najmodernijim vozilima ove vrste u svetu, koje nemački vojnici koriste za transport na užarenom afganistanskom tlu – za potrebe kraljevske garde. Na gumenim točkovima umesto gusenica, koji mogu da odole eksplozijama protivtenkovskih mina, ova vozila se mogu koristiti u gušenju pobuna, poput onih koje su označene kao„arapsko proleće“, od kojih, očigledno, strahuje saudijski dvor.
U žučne rasprave povodom moguće prodaje naoružanja Saudijskoj Arabiji, iako je konačna odluka odložena za narednu godinu, a ni u njoj, zbog izbora (na jesen) najverovatnije neće biti doneta, uključili su se, s posebnom strašću i neskrivenim jedom, krajnje polarizovano, ovdašnji komentatori.
Citiraćemo, za ovu priliku, neke od njih.
Već spomenuti „Špigl“, koji je naslovnom temom u broju od 3. decembra o „nemačkom oružju za ceo svet“ i „tajnom dilu“ kancelarke Angele Merkel, pokrenuo sadašnju lavinu, piše: „Demohrišćanska kancelarka snabdeva oružjem arapske diktatore. To je neodgovorna politika. Stranka u čijem imenu postoji slovo H (hrišćanska) trebalo bi da se zapita: kako stojimo s moralom? Ako postoji nešto što mi Nemci stvarno dobro znamo, to je – da pravimo tenkove. U svim varijantama. Sve što važi za nemačke automobile – napredna tehnologija i uživanje u vožnji – još više važi za tenkove. Nemci na njih mogu biti ponosni… Ali – nisu. Kada bismo pitali građane, većina njih bila bi protiv izvoza oružja. Onaj ko ima u sebi bar malo morala, ne želi da zarađuje novac na nečemu što ubija ljude. Jer, praviti dobre tenkove znači upravo to: da uspešno ubijaju…“ U trgovini oružjem se, međutim, ne govori o ubijanju, konstatuje ovaj nedeljnik, radije se barata, kao što to u novije vreme čini nemačka kancelarka, rečju „odgovornost“.
Govoreći o pojačanoj odgovornosti Nemačke u svetu, Merkelova lansira (njenu) novu doktrinu čije „jezgro“ glasi: umesto da se sami bore, Nemci će radije svojim saveznicima (pa i kad se tim pojmom, naglašava „Špigl“, označavaju diktature) prodavati oružje.
„Takva trgovina je nemoralna, jer je verovatnije da će nemački tenkovi pre biti upotrebljeni u borbi protiv opozicije, nego protiv neprijateljskih jedinica. Osim toga, ona je nerazumna, jer će ‚leopardi‘ biti u pogonu i kada (sadašnju) saudijsku dinastiju bude oduvala islamistička revolucija.“ Uz ovu konstataciju ide i podsećanje da američkim „fantomima“, koje su SAD svojevremeno isporučile persijskom šahu, sada pilotiraju islamistički vojnici, i upozorenje da se „prevrtljivost nemačke politike“ kada je reč o naoružanju može „okončati samo javnom debatom“ u kojoj bi Angela Merkel trebalo da objasni biračima zašto i kako želi da opremi najmodernijim oklopnim vozilima (tako „demokratsku“) državu „u kojoj žene ne smeju da voze automobile“.

PROTIVTEŽA IRANU Redakcija „Noje Osnabriker cajtunga“ šalje drukčije poruke svom čitalaštvu i javnosti, kritikujući gnev opozicije: Delovi opozicije stalno stvaraju utisak da je industrija oružja zlo koje bi trebalo odbaciti i koje služi ubijanju, kao da izvoz oružja automatski znači povredu ljudskih prava. Trenutno su političari iz redova opozicije – SPD, Zeleni, stranka Levice – ogorčeni zbog mogućnosti prodaje nekoliko stotina nemačkih oklopnih vozila Saudijskoj Arabiji. Iz Rijada se, priznaje list, zemljom upravlja autoritarno, a potom poteže argument u prilog tom aranžmanu: Saudijska Arabija je „faktor stabilnosti u jednom krajnje labilnom regionu“. To je i argument u mogućem „tajnom dilu“ Merkelove: da se Saudijska Arabija opremi i ojača kao protivteža („sve opasnijem“) Iranu.
„Vestdojče cajtung“: Nemačka je posle SAD-a i Rusije najveći svetski izvoznik oružja. Nema nikakvog razloga da budemo ponosni na taj podatak. Ali, to što je opozicija sada zbog toga ogorčena, malo je licemerno. Jer, i za vreme crveno-zelene vlade oružje i oprema „made in Germany“ bili su pravi izvozni hit. I tada se – kao i danas – argumentovalo da se oružje ne isporučuje u područja na kojima se vode sukobi. Ali, mora biti jasno da čim smrtonosni tovar krene na put ka kupcu, to više ne može da se kontroliše, pa makar kupci bili strateški važne partnerske države.
Sadašnja, usplamtela rasprava oko „nemačkog oružja za ceo svet“, kao uostalom i sve pređašnje kad je reč o „smrtonosnim isporukama“, donela je i jednu novinu: sve glasniji su zahtevi, i upozorenja, da o tako važnoj temi, s političkog i moralnog stanovišta, i konačno, o „kredibilitetu Nemačke“, ne bi smelo da se odlučuje (samo) u tako uskom i zatvorenom krugu kao što je Savet za nacionalnu bezbednost, dakle mimo parlamenta, makar to bilo u posebnom odboru, kakav je onaj za kontrolu tajnih službi.
Nova „doktrina“ Angele Merkel o „slanju oružja umesto slanja vojnika“ (ili: neka oni ginu, a ne mi) proizašla je, kažu, iz njenog konačnog saznanja da vojne intervencije „nisu uspešne“. Do tog saznanja došla je posle afganistanske avanture Bundesvera, pri čemu se ne spominje nemački vojni angažman, s komandnom ulogom, na Kosovu i Metohiji.
U suštini, ta „doktrina“ osmišljena je da pokrene novi zamajac nemačkoj industriji naoružanja i otvori nova tržišta mušterijama koje nestrpljivo, i u dugačkom redu, čekaju nemačke „tovare smrti“: Alžir, Izrael, Egipat, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija i, eto, kompletan, trusni i zapaljivi Bliski istok. I u tome je, iako visoko profitabilna, krajnje rizična i opasna.

[/restrictedarea]