Granica srpskog dostojanstva

Piše Nataša Jovanović 

Daleko brojniji nego što im se priznavalo u medijskim izveštajima, učesnici protestnog marša „Nikad granica – Kosovo je Srbija“, održanog u centru prestonice proteklog ponedeljka po vremenskoj nepogodi i hladnoći, pokazali su da je narod Srbije više nego željan povratka na političku scenu, ali i da ga je dostojan

Svako ko se proteklog ponedeljka uputio u centar Beograda, na protestni skup pokreta „Nikad granica“, protiv postavljanja briselskim sporazumima dogovorenih prelaza oko Kosova i Metohije, mogao je da bude siguran u dve stvari: 1) da će se smrznuti od hladnoće, i 2) da će ga većina medija kasnije olajavati kao ekstremnog desničara, ratnog zločinca, nazadnjaka, pa i klerofašistu. Od ovog prvog kakva-takva zaštita još i postoji, u vidu tople odeće, a od ovog drugog baš nikakva, ali je više hiljada Beograđana pokazalo spremnost da se uhvati ukoštac sa obe pošasti.
Više hiljada… To je podatak koji upadljivo odudara od broja 800, najčešće prisutnog u izveštajima sa skupa, nazvanog „Nikad granica – Kosovo je Srbija“. Agencije, tiražnije dnevne novine i najgledanije televizijske stanice, kao uglas su izvestile da je učešće u protestu uzelo oko osam stotina ljudi. Čak su i njihovi vizuelni zapisi sa skupa, kao što su fotografije ili snimci, pokazivali da je učesnika marša značajno više, ali su se izveštači mahom držali procene od oko osamsto demonstranata (B92 je, nimalo začuđujuće, otišla i dalje, pa je u izveštaju sa lica mesta njihov novinar zašao u razvrstavanje okupljenih po polovima i ustvrdio da su učesnici skupa skoro svi muškarci, i to mladi).
Moguće je da neko od izveštača loše procenjuje brojno stanje na uličnim skupovima; moguće je i da neko ima problema sa vidom; setimo se, ipak, neprolaznih reči Ilije Čvorovića: hoće centrala da pogreši jednom, ali neće sto puta! Tolika učestalost grešaka, toliko prisutna potreba da se broj učesnika prikaže višestruko manjim nego što je odista bio, ukazuje na nesumnjivu zlovolju medijskog sveta prema organizatorima protestnog marša i njihovim pristalicama. Zlovolju možemo pripisati zaveštanju režima Borisa Tadića, i to čak ne bi bilo sasvim netačno – upravo je za vreme njegovog drugog mandata postao običaj da se desničarskim ekstremizmom proglašava sve što nije u skladu sa liberalističkom dogmom i ponižavajućim evroljubljem – ali činjenica da se i danas, punih šest i po meseci po Tadićevom izbornom porazu, većina beogradskih glasila grčevito drži tadićevskog jednoumlja, baca nimalo povoljno svetlo na javnu scenu u Srbiji.
I dodatno pojašnjava zašto je jedan ovakav protestni skup bio neophodan.

JAČI OD MRAZA Da nije bilo ovog marša, vanparlamentarno protivljenje briselskim sporazumima svelo bi se na blokadu Jarinja, koju su prve decembarske sedmice sproveli Srbi sa severa Kosmeta. U ponedeljak se, međutim, oglasio i nezvanični Beograd ili barem jedan njegov deo, najzaspostavljeniji i najsatanizovaniji. Prestoničkim ulicama, okovanim snegom i ledom, dva sata je marširalo preko tri hiljade ljudi (procena sa kojom su se uglavnom slagali i policajci), a možda i cele četiri hiljade (koliko su ocenili iskusniji mitingaši). Počev od Saborne crkve, protest se prošetao do Hrama Svetog Save, zastajući pred ključnim ustanovama zakonodavne i izvršne vlasti: zgradama Predsedništva, Narodne skupštine (staro zdanje, u Srpskih vladara, koje i dalje pripada parlamentu) i Vlade Srbije. Prilikom svakog stajanja, okupljenima se govorom obratio neko od organizatora marša, a poseban gost među govornicima bio je Moma Kasalović, potpredsednik Skupštine opštine Severna Mitrovica.
Od dve pošasti pomenute na početku ovog teksta, učesnici protesta su, dakle, uspeli da savladaju barem jednu – hladnoću.
Broj od četiri hiljade učesnika možda i ne odražava pravu snagu skupa, koju, uzgred budi rečeno, ne precenjuju ni sami organizatori marša. Uzimajući u obzir ukupno stanovništvo Beograda, četiri hiljade teško da deluje zastrašujuće. Ali, uzimajući u obzir pravo zimsko vreme, kao i svojevrsnu medijsku blokadu koja je pratila pripremu marša, može se sasvim pouzdano reći da je posećenost čak i prevazišla očekivanja. Stoga je uznemirenost drugosrbijanske javnosti, vrlo uočljivo u internet raspravama posle skupa, bila krajnje shvatljiva.
Ono što je ostavilo najjači utisak, ne samo na organizatore i prisutne izveštače (kojih je, inače, bilo neuporedivo više nego na konferenciji za novinare, što pokazuje da je medijskim ocima zemlje Srbije bilo veoma stalo da prećute pripreme za protestni marš), jeste energija ispoljena u ovom okupljanju. Svaki veći skup, bio to koncert ili utakmica, ili ulični miting, odašilje i prenosi jasnu energiju, a ovaj marš je u tom pogledu bio nesvakidašnje nabijen. Nije taj naboj bio bez smisla i razuma, što se vidi po besprekornoj bezbednosnoj prirodi skupa. Incidenata uopšte nije bilo, iako je bilo pokušaja da oni izbiju. U jednom trenutku, naime, dok je kolona kretala ka Predsedništvu, negde pred Terazijama se šetnji priključila skupina od tridesetak vidno agresivnih mladića. Ta skupina je, možda i sa kakvim prethodnim nastojanjem, odmah došla u sukob sa okolnim učesnicima, te su počele da pljušte uvrede i zapretilo je izbijanje tuče. Obezbeđenje protesta je, međutim, smesta stupilo u dejstvo i očas posla odstranilo izgrednike, pre nego što je ikome – pa i njima samima – naneta bilo kakva šteta. Reakcija obezbeđenja bila je toliko brza, primerena i delotvorna, da je policija ostala sasvim po strani, jer nije bilo nikakve potrebe da ona uzme učešće u obuzdavanju kavgadžija.

BESPREKORNA BEZBEDNOST Policija je, inače, posebna priča, jedna od najpozitivnijih. Organi reda bili su veoma brojni, ali su nekako uspeli da ne budu nametljivi u svom prisustvu. U njihovom ophođenju prema organizatorima ili učesnicima marša nije bilo ni traga osionosti. S obzirom na to da je i druga strana uzvratila istom merom, nije nikakvo čudo što je protest završen bez ijednog incidenta, uprkos oštrim i zapaljivim govorima sa kamiona koji je nosio pokretnu binu.
„Kako vam se svideo protest, jesmo li bili dobri?“, upitao je jedan krupajlija iz obezbeđenja protesta, na kraju marša, policajce pored kojih se zatekao.
„Ma, bili ste sjajni“, odgovorio mu je jedan od oklopljenih, dok su njegove kolege klimale glavama.
„Drago mi je što to čujem. Uostalom, kada budemo išli da oslobađamo Kosovo jednog dana, ko će tada da stoji uz vas ako ne mi!“, nastavio je krupajlija.
„Znamo mi to“, odgovorio mu je policajac i prijateljski ga potapšao po ramenu.
Sa ovakvim iskustvom, prosto se nameće zaključak da je u mnogim ranijim beogradskim okupljanjima, upamćenim po manjim ili većim neredima, agresija dolazila odnekud drugde, najverovatnije iz političkih centara moći. Kada se pitanje bezbednosti prepusti policiji i organizatorima skupa – kao što bi i trebalo da bude, i kao što je bilo ovog puta – onda su red i mir vrlo lako ostvarljivi. Čak i kada su organizatori „ekstremni desničari“, odnosno udruženja koja se tako opisuju u sredstvima informisanja, a koja, istini za volju, nisu sva ni desničarska, a nimalo nisu ekstremna ili ekstremistička.
To je još jedna, vrlo pozitivna posledica protestnog marša „Nikad granica“. Bezmalo pet godina traje svojevrsna medijska hajka na sva okupljanja rodoljubive prirode. Još od velikog protestnog mitinga protiv jednostrano proglašene nezavisnosti Kosmeta, održanog u februaru 2008. godine, ulični događaji iza kojih stoje rodoljubiva udruženja maltene su van zakona. Tada su upadi pojedinih grupa demonstranata u strane ambasade i jedan smrtan ishod – što su, inače, nedovoljno ispitani slučajevi; kao da nekome nije stalo da se utvrdi šta se tačno izdešavalo – poslužili evrofilnim glasilima da ospu drvlje i kamenje po nacionalnom polu domaće javnosti, pa i po samoj ideji okupljanja oko nacionalnih ciljeva i stremljenja. Ojačano kasnijim zloslutnim osvrtima „Insajdera“ i sličnih medijskih namćora, taložilo se izrazito negativno raspoloženje prema svemu što ima srpski predznak. Tako smo došli u današnje stanje, u kojem se od svakog okupljanja rodoljuba očekuje da ishoduje tučama, lomljavom, neredima, haosom, pa hapšenjima i zabranama. Običan svet kao da je bio pripreman na povratak titoističkog jednoumlja, u kojem je – čudne li podudarnosti – desnica i bukvalno bila ostavljena izvan zakona (nije ni levica, ruku na srce, mnogo bolje prošla, pošto nijedna partija sem komunističke nije bila dozvoljena).
Protestni marš od 10. decembra tako je pokazao da je ulično okupljanje i izražavanje oštrih stavova više nego izvodljivo.

POVRATAK NARODA To je veoma koristan nauk za ubuduće, jer organizatori protestnog marša najavljuju dalje aktivnosti usmerene protiv uspostavljanja granice prema Kosovu i Metohiji. Odnosno, usmerene ka, kako kaže jedan od organizatora marša Aleksandar Pavić, odbrani Ustava Srbije:
„Ono što sam rekao u govoru na samom protestu, to zaista i mislim: da je ovo bio skup ustavobranitelja, građana odlučnih u tome da ne dozvole da se sa najvišim pravnim aktima i državnim ustrojstvom igra bilo ko, pa ni izvršna vlast. Ovaj protestni marš bio je samo prvi korak u tom smislu. Svesni smo da nam prava borba tek predstoji i da moramo da probudimo javnost, da je upozorimo da je u toku najgrublje kršenje Ustava države Srbije, države koja se trenutno ne uređuje u Beogradu već u Briselu. U tu borbu zovemo sve istomišljenike. U tu borbu pozvaćemo celu Srbiju, i to tako što ćemo događaje poput ovog beogradskog uskoro organizovati i u drugim većim gradovima zemlje. Jednostavno, nećemo se smiriti dok ne padne granica prema Kosovu i Metohiji“, kaže Pavić za „Pečat“.
Uverljivost Pavićevih reči dobrim delom izvire i iz opisane energije, viđene na protestu od ponedeljka. Mada su u koloni koja je marširala centrom prestonice bile zastupljene sve starosne kategorije, najupadljivije je ipak bilo prisustvo mladih ljudi, kako i dolikuje. Mladići i devojke u svojim dvadesetim prosto su nosili ceo protest, kako glasnim pokličima, tako i neosetljivošću na hladnoću – po onakvom minusu, bilo ih je milina gledati dok odlučno i dostojanstveno koračaju blokiranim ulicama. Taj prizor je bio upečatljiv toliko da ni putnici iz vozila javnog saobraćaja, zaustavljenih protestnom kolonom, nisu previše uzimali k srcu to što su im autobusi, tramvaji i trolejbusi zaustavljeni. Bilo je, naravno, putnika koji su negodovali – mada je upadljivo prisustvo policije svakako umanjilo ta gunđanja – ali je, utisak je ovog izveštača, većina bila radoznala da sazna kakav je to uopšte skup što im se isprečio na povratku kući s posla, a zatim i prijatno iznenađena onim što vidi.
Ti presretnuti putnici, zarad čijeg je zamajavanja i spušten medijski mrak nad Srbijom, verovatno nisu mogli ni da zamisle da skup čiji su organizatori udruženja koje „Insajder“ i slični nekažnjeno vređaju i kleveću („Srbski Obraz“, „Dveri“, „Zavetnici“, „Naši“, „1389“), može da izgleda toliko privlačno. Sada su imali priliku da to vide izbliza, pa da kasnije uporede sa izveštajima po glasilima i izvedu zaključke o tome ko unosi nemir i agresiju na javnu scenu Srbije.
Na toj sceni već godinama nema najvažnijeg činioca svakog društva – naroda. Napušten od strane političkih, finansijskih i kulturnih vrhuški, koje same sebi često tepaju da su elite, narod Srbije bezmalo je proteran na klupu za rezerve, na društvenu ivicu, odakle je tek sporadično pozivan kako bi glasao na ovim ili onim ne baš poštenim izborima. Ovaj marš, naravno, nije bio dovoljan da bi tu dinamiku promenio. Ali, protestni skup „Nikad granica – Kosovo je Srbija“ jeste vrlo uverljivo pokazao da narod ima želju da se vrati na političku pozornicu, da taj povratak može da se odigrava i na ulici, i da može da bude krajnje dostojanstven.