Granica laži

Piše Nikola Vrzić

Dok zvanična Srbija, u Briselu i na Jarinju, podiže državnu granicu prema svojoj južnoj pokrajini i sa njom dogovara uspostavljanje diplomatskih odnosa, Evropska unija sopstvenim dokumentima pokazuje kako je odbacila Rezoluciju 1244 i umesto nje prihvatila Ahtisarijev plan nadgledane nezavisnosti Kosova. Ali ni to nam neće biti dovoljno za određivanje datuma početka pretpristupnih pregovora; Štefan File, EU komesar za proširenje, Srbiji već najavljuje i nove kosovske uslove, a Ivica Dačić na to odlučno odgovara da sa evropskog puta njegova Srbija skrenuti neće…

Ako smo dosad tragali za granicom našeg poniženja, ne moramo više da je tražimo. Eno je na Jarinju. Na Jarinju je, organski integrisana s našim poniženjem, pre nekoliko dana počela da se uzdiže granica nezavisnog Kosova. A temelji su te granice našeg poniženja i njihovog Kosova udareni u Briselu, uz novu radnu večeru premijera Srbije i tog Kosova, Ivice Dačića i Hašima Tačija, i EU komesarke za proširenje Ketrin Ešton; uz večeru na kojoj su, seckajući svoje šnicle, seckali i Srbiju, vadeći iz Srbije njeno Kosovo, Metohiju, srce i dušu, kao što je nekada Hašim Tači vadio srca i bubrege Srba koje je otimao. Od tih se zalogaja Ivica Dačić nije zagrcnuo. Naprotiv, za 17. januar dogovorio je novi sastanak, novi obrok i novo poniženje. I samo nam otpor kosmetskih Srba granici na Jarinju, i poslanika Skupštine Srbije iz Demokratske stranke Srbije – jedinima koji su tamo gde i moraju da budu, sa svojima – pokazuju da poniženje, granicu i laži i ne moramo da trpimo, bez obzira na Brisel, Prištinu, sneg, hladnoću i pendreke…

AHTISARIJEVA EU Trojni sastanak Eštonove, Dačića i Tačija, treći po redu, a drugi zaredom na kojem se jelo i pilo, okončan je dogovorom premijera i „premijera“ o nastavku „normalizacije odnosa“ s nenormalnim. U skladu s tim, stoji u komesarkinom saopštenju, „dva premijera potvrdila su zaključke IBM radnih grupa, prema kojima su dva prelaza (1 i 3 – Jarinje i Merdare) sada spremna i biće u funkciji 10. decembra. Još dva prelaza (5 i 31 – Končulj i Brnjak) biće spremni 31. decembra.“
Pred odlazak u Brisel, na večeru i ovakav dogovor, Dačić je naciji poručio da tamo odlazi unapred poražen, ponizan i nemoćan („Mi smo imali rat i nažalost izgubili smo ga… Niko ne bi trebalo da bude u zabludi da Srbija na Kosovu ima nešto što može da izgubi“), Ustavnom sudu Srbije da ne haje za njegovu eventualnu odluku o predlogu DSS-a da van snage stavi uredbe za sprovođenje briselskih sporazuma („Mi Kosovo imamo u Ustavu. Ustavni sud neka vrati Kosovo u ustavni okvir. Je l’ to moguće? Nije“), Srpskoj pravoslavnoj crkvi da su priče o zamrznutom konfliktu i istorijskom pravu „priče na dugom štapu“ i da bi joj – crkvi – bolje bilo da „pomogne da se narod sačuva od nepotrebnih žrtava“… Pa je ovaj premijer, podelivši lekcije i Ustavnom sudu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ustvrdio: „Razgovori su statusno neutralni i nikakva granica ne dolazi u obzir.“ Najpre ćemo se pozabaviti tvrdnjom da su razgovori statusno neutralni, a zatim i tvrdnjom da se na prelazima 1, 3, 5 i 31 ne uspostavlja granica. A kada utvrdimo da li je premijer rekao istinu, utvrdićemo šta nam dalje sledi.
Prvo pitanje je, dakle, da li je Evropska unija, kao medijator razgovora Beograda i Prištine, statusno neutralna? Jer je, razume se, nepristrasnost organizatora razgovora nužan preduslov za nepristrasnost, statusnu neutralnost, samih razgovora. E pa, EU nimalo nije statusno neutralna; naprotiv, statusno je sasvim određena. Svedoči nam o tome već i njena misija EULEKS, misija zasnovana na Ahtisarijevom planu, koja je pride, 9. novembra, sa prištinskim vlastima potpisala ugovor o nastavku svog delovanja, u kojem se Rezolucija 1244 nigde ne spominje. Svedoči i oktobarska odluka Saveta EU da sa nezavisnim Kosovom, posle usvajanja Studije izvodljivosti priključenja Kosova Evropskoj uniji, s tom državolikom tvorevinom uđe u Proces stabilizacije i pridruživanja. Svedoče, najzad, i dokumenta same Evropske unije; Odluka 2006/56/EC, koja je opozvana, i 2008. zamenjena Odlukom 2008/213/EC, donetom 18. februara 2008, dan pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost. U prvoj odluci, iz 2006. godine, među „ključnim prioritetima“ za (tadašnju) SCG i (tadašnje) Kosovo bilo je „puno poštovanje Rezolucije 1244“. U odluci iz 2008, koja je zamenila ovu, „ključni prioritet“ Srbije postala je „konstruktivna saradnja o pitanjima u vezi sa Kosovom“, a Kosova da „nastavi da blisko sarađuje s timovima koji pripremaju predviđenu međunarodnu/EU misiju kako bi u potpunosti implementirali sporazum“, tj. Ahtisarijev plan. Rezolucije 1244 odjednom više nema nigde! Što će reći da se, samo dan posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, Evropska unija i formalno, na papiru, sama odrekla svoje statusne neutralnosti (Rezolucije 1244) i u sporu Beograda i etnički očišćene Prištine jasno stala na stranu kidnapera srpskog Kosmeta.
Kao ozbiljnom političaru, ove su odluke Saveta EU iz 2006. i 2008. godine premijeru Srbije Ivici Dačiću svakako poznate; tako da nas je on, svojom tvrdnjom da su razgovori „statusno neutralni“, najblaže rečeno, obmanuo. Do laži tek stižemo…
Pre toga, kad smo već kod Ahtisarijevog plana, osvrćemo se i na nacrte dve rezolucije Evropskog parlamenta, o Srbiji i „Kosovu“ koje se u Briselu piše bez ovih navodnika. Beščasni srpski mediji, ogledalo neproglašene evroatlantske okupacije pod kojom se nalazimo, oduševljeno su izvestili da je EP pozvao Evropski savet da „Srbiji što pre odredi datum početka pregovora“. Da, ali pod uslovom (tačka 6 Nacrta rezolucije) da Srbija „u potpunosti ispuni dosadašnje dogovore“, s tim što bi i „pitanje nestalih osoba trebalo da bude uključeno u dijalog na najvišem političkom nivou“ (ovo je pitanje u međuvremenu već rešeno. „Dva premijera dogovorila su se da intenziviraju saradnju među komisijama za nestale osobe“, stoji u ovonedeljnom saopštenju Eštonove). Ali ni to nije sve od uslova, koji nisu manji zato što su srpski mediji uspeli da ih sakriju od naše javnosti, tek uzgred spomenuvši Nacrt rezolucije EP o Kosovu. U njemu se pet preostalih članica EU, koje (još) nisu priznale Kosovo, pozivaju da to učine, navodi da „podela Kosova ne dolazi u obzir“ (dobro, s tim se i mi slažemo zato što je čitav Kosmet naš) i „pozdravlja podrška teritorijalnom integritetu Kosova koju je izrazila Evropska komisija“. I, u tački 7: „Traži se rasturanje paralelnih institucija na severnom Kosovu koje održava srpska država, a posebno povlačenje službi bezbednosti i pravosudnih organa, i traži se puna transparentnost finansiranja škola i bolnica na severnom Kosovu, u skladu sa odredbama Ahtisarijevog plana.“
Ovde ćemo zastati. Pre tri nedelje ustvrdili smo da vlade Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića, sve skrivajući se iza briselskih pregovora, zapravo sprovode Ahtisarijev plan, to jest da su svi dogovori koji se sada, tobože, postižu, već zapisani u Ahtisarijevom planu koji su Srbija i Savet bezbednosti UN 2007. odbacili, a Evropska unija 2008. počela da sprovodi. Da ova naša tvrdnja nije bila nimalo preterana (nažalost) svedoče strane 197 i 198 Budžeta Srbije za narednu godinu; baš kao što traže Ahtisarijev plan i Nacrt rezolucije EP o Kosovu, finansiranje Kosova i Metohije iz srpskog budžeta obelodanjeno je do u dinar. Tabelarno. A povrh toga, ako već i ovo nije dovoljno, „dve strane dogovorile su se da istraže načine da osiguraju transparentan priliv novca za podršku srpskoj zajednici na Kosovu“, saopštila je Ketrin Ešton posle sastanka sa Dačićem i Tačijem, ovog utorka uveče. Da, ne varate se; premijer Srbije, pred našim očima, u delo sprovodi Ahtisarijev plan za otcepljenje Kosmeta od Srbije.

[restrictedarea]

INTEGRISANE OBMANE Pokazasmo – vratimo se tome kako bismo nastavili dalje ka Jarinju – da Dačićeva tvrdnja o statusno neutralnim pregovorima nije istinita, jer EU nije statusno neutralna. A drugi deo njegove tvrdnje, da „nikakva granica ne dolazi u obzir“, odnosno da se IBM sporazumom „ne uspostavlja granica, to je laž“? O IBM sporazumu pisali smo mnogo puta; u najkraćem, ovaj sporazum, koji inače proističe iz člana 3 Aneksa 8 Ahtisarijevog plana, predviđa uspostavljanje punktova na kojima će biti srpski i kosovski carinici, granična policija i nadležne granične službe, a pravna osnova – kako stoji u drugoj fusnoti IBM sporazuma – nalazi mu se u 2 zakonika i 3 propisa Evropske unije, od kojih svaki govori, isključivo, o državnim granicama suverenih država. Imaćemo na Jarinju, dakle, carinike nezavisnog Kosova, graničnu policiju nezavisnog Kosova, ostale granične službe predviđene zakonima nezavisnog Kosova, sve kao na svim ostalim granicama nezavisnog Kosova, prema Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji. Pokušavajući da dokučimo šta je, onda, to što ćemo dobiti na Jarinju, upotrebljavamo poslovični američki test prepoznavanja patke: „Ako izgleda kao patka, pliva kao patka, i pače kao patka, onda to verovatno jeste patka.“ A ovo što izgleda kao granica, i funkcioniše kao granica, i piše da je granica, ne može da bude ništa drugo nego granica. Tako da će pre biti da, tvrdeći da lažu da se na Jarinju uspostavlja granica, zapravo laže naš premijer. Pri čemu ne bi trebalo izgubiti iz vida da, uz Dačićev lični pristanak, dovođenjem prištinskih carinika tamo gde ih nije bilo Srbija postaje saučesnik u zaokruživanju granica nezavisnog Kosova, koje je započelo prošlog leta oružanom, ponoćnom akcijom Tačijevih ROSU specijalaca… Šta je Tači tada započeo, Dačić sada završava. Uz večeru, prijatno.
A problem je utoliko veći što će uspostavljanje granice nezavisnog Kosova i na severu naše južne pokrajine, automatski, značiti i da će njegovi žitelji morati da postanu Kosovari. Da će, kao i naši sunarodnici koji žive u enklavama ispod Ibra, u skladu sa Sporazumom o slobodi kretanja Borka Stefanovića, s kojim nova vlada održava kontinuitet, morati da prihvate državljanstvo i dokumenta nezavisnog, Tačijevog Kosova; zbogom „KM“ tablice, zbogom srpske lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole. A onda će svaku svrhu izgubiti i srpske administrativne institucije na Kosmetu, zameniće ih prištinske jer se živeti mora, i koliko će nas onda još deliti od albanskih, umesto srpskih zastava koje se vijore na banderama na severu Kosmeta? I velike albanske namesto srpske zastave na našem srednjovekovnom Zvečanu, na ušću Sitnice u Ibar. Zbog Dačićevog dogovora o granici ukrašće nam i istoriju.

PREMIJERSKA GARANCIJA Dačić je, doduše, posle večere sa Tačijem rekao da se „neće naplaćivati carina kada je reč o robi koja ide na sever, a građani severa neće imati probleme s ličnim dokumentima. Naš uslov je bio da nema nove procedure, da nema naplate carine, ni problema sa ličnim dokumentima, niti sa tablicama za građane severa Kosova“. Dobro. Ako je tako, onda bi uspostavljanje granice na Jarinju i Brnjaku bilo samo protivustavno, ali ne bi toliko dramatično ugrozilo postojanje države Srbije na severu Kosmeta. Ako je tako. Dakle, garancije da će tako zaista i biti? I Srbi sa severa Kosmeta, dodajmo, ističu da su spremni na prekid protesta na Jarinju ako dobiju garanciju, pismenu garanciju, jer jedino ona može nešto da vredi, da sporazumi koji ih pretvaraju u Kosovare za sever neće važiti… Dakle, ko je u utorak uveče potpisao garanciju da će biti ovako kako Dačić kaže? Ketrin Ešton ili Hašim Tači? Ili oboje, što bi i bilo najlogičnije. E pa nije tu garanciju potpisao niko. Zato što garancija nije ni data. Ovo je, u sredu uveče na RTS-u, rekao sam Dačić, poentirajući da nije ni smeo da im traži bilo kakvu garanciju: „Šta je garancija? Garancija je to što sam ja rekao i tada, i javno, ako to ne bude ispoštovano – Srbija odmah, istog trenutka suspenduje sprovođenje sporazuma. Šta će vam veća garancija od garancije Vlade Republike Srbije? Znate kako, ne možemo mi sada da uslovljavamo Evropsku uniju ili bilo koga da daje pisane garancije za nešto što je već potpisano u februaru ove godine… Ne znam da li ljudi razumeju da naši prijatelji iz Evrope – ima 12-13 zemalja koje insistiraju da Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora, da Srbija nikada nije bila bliže Evropskoj uniji – oni uopšte ne dozvoljavaju da mi uopšte postavimo pitanje da li bi trebalo da to sprovodimo ili ne.“
Što znači da nam je jedina garancija da će, posle uspostavljanja granice na Jarinju, na severu Kosmeta ostati po starom, Dačićeva reč. Reč čoveka koji je rekao „razgovori su statusno neutralni i nikakva granica ne dolazi u obzir“. I, pokazali smo, slagao, pošto ne verujemo da je toliko neozbiljan da ne zna šta radi i govori.

LAJČAKOVE KANCELARIJE Premijer Srbije dogovorio se s premijerom „Kosova“, pride, i da (ponovo čitamo saopštenje Eštonove) „svaki postavi oficira za vezu. Za početak, u sklopu posredničke uloge EU, Delegacija EU u Beogradu i Kancelarija EU u Prištini obezbediće kancelariju za vezu oficirima za vezu“. Za početak… A ovi će oficiri za vezu, kako je Priština već objavila, delovati pod zaštitom Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, što znači da će ono „za početak“ svoj nastavak imati u otvaranju ambasade Srbija na Kosovu i Kosova u Srbiji. Hašim Tači nam, uostalom, već obećava da će u Beograd poslati „svog najboljeg ambasadora“. Ali, podučio nas je Branko Ružić, šef poslaničkog kluba SPS-a, „ne radi se o ambasadorima. Ambasadori su predstavnici u diplomatsko-konzularnim predstavništvima zemalja koje imaju međunarodno-pravni subjektivitet i koje su članice UN.“ Nasuprot tome, prištinski šef diplomatije Enver Hodžaj ponovo je najavio da će „doći vreme da Kosovo zatraži punopravno članstvo u UN“, i sa žaljenjem se zapitajte kome više možete da verujete, Tačiju i Hodžaju ili Dačiću i Ružiću…
Od one tri zapovesti Miroslava Lajčaka, izručene srpskim političarima posle drugog kruga predsedničkih izbora, tako, ispunjene su dve i po; susreti „dva premijera“ održavaju se redovno, uskoro će biti uspostavljene i kancelarije za vezu kao zametak punih diplomatskih odnosa. Finansiranje srpskih institucija na Kosmetu učinjeno je transparentnim, po zapovesti onih koji bi da ih ukinu, i ostalo je još samo da, posle podizanja granice, preostale naše institucije definitivno umru, a narod bude prepušten na milost i nemilost Šiptarima i njihovoj vladavini.

DATUM SRAMOTE I ni to im neće biti dovoljno da dobiju svoj krvavi, beščasni datum za početak pregovora sa Evropskom unijom, da im zauvek ostane kao jedan od najsramotnijih dana u srpskoj istoriji. Jer, rekao je sam Dačić, „mi sada samo preduzimamo korake na koje se prethodna vlada obavezala da bi Srbija dobila status kandidata. Sa stanovišta EU to nije napredak“. Što znači da je granicu dao, a da čak ni datum dobio nije! Pa dokle tako?
Do datuma. A tek nam onda, najavljuje EU komesar za proširenje Štefan File, slede novi uslovi:„Srbija bi za početak pregovora s EU trebalo da ostvari napredak u odnosu s Kosovom, a punu normalizaciju postepeno, tokom pristupnih pregovora.“ „O trajnom rešenju Kosova razgovaraćemo 2013“, najavljuje i premijer Dačić…
I šta sada? Kako Srbija reaguje na raskršće pred kojim je stavljena na Jarinju? Dačić je jasan. „Ne možemo i jedno i drugo“, poručio je iz Brisela, poručujući i da, u izboru između Kosmeta i Evropske unije, bira Uniju: „Pridruživanje EU je u interesu kako Srbije i regiona, tako i Unije.“ Nasuprot njemu, jasan je i narod severnog Kosmeta, koji sa srpskog Jarinja nema gde, jasni su i poslanici DSS-a u Skupštini Srbije koji na Jarinju, sa svojim narodom, pokušavaju da izdrže udruženi zločinački poduhvat premijera Srbije i Kosova i komesara Evropske unije. A jasna je kao i oni, iako je na Jarinju (još) nema, i Srpska pravoslavna crkva; Sveti arhijerejski sinod SPC, javljaju mediji, smatra da je „uspostavljanje granica između KiM i ostatka Srbije, pod maskom integrisanog upravljanja administrativnim prelazima – nedopustivo“, „tim pre što još uvek nije dobijen stav Ustavnog suda u vezi sa tim pitanjem“. Štaviše, Sinod od vlasti Srbije očekuje da „stave van snage sve odluke prethodne vlade donete na štetu državnih interesa, a bez saglasnosti Skupštine Srbije, i da zahtevaju vraćanje na snagu Rezolucije 1244“, te da „na navedena pitanja odgovore saglasno nacionalnim i državnim interesima“. Ovakve su poruke, nesumnjivo, i u nedavnom direktnom razgovoru patrijarh srpski Irinej, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop bački Irinej preneli predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. U sredu uveče, kako je najavljeno, predsednik se sastaje i sa premijerom Ivicom Dačićem, da razgovaraju o Kosmetu i Evropskoj uniji. Za kim će predsednik poći, kad već sam nije poveo? Za svojim narodom i svojim patrijarhom ili za Ivicom Dačićem i njegovim društvom sa briselske večere? Konačni odgovor ćemo, već narednih dana, dobiti na Jarinju. A tada će biti i kristalno jasno s čijom pomoći, i protiv koga, imamo da se borimo dok se konačno ne izborimo za srpsko Kosovo i Metohiju, za Srbiju.

[/restrictedarea]