DR NELE KARAJLIĆ: Planeta postala veliki bilbord na kojem piše „Sniženje do 50 odsto“

Zaйm onlaйn na kartu. Razgovarala Maja Radonić

 „‚Top lista nadrealista’ jeste bila serija koja je tih davnih godina izmjenila percepciju i način razmišljanja tadašnjih gledalaca… Sjećam se, kad smo radili prvu seriju 1984, čak ni na tek osnovanom MTV-ju voditelji nisu smjeli biti toliko opušteni koliko sam bio ja. No, to pomjeranje granica nam je došlo glave, s obzirom na to da je ‚ležernost’ na kojoj smo mi prvi insistirali, danas, na mnogim televizijama prerasla u pornografiju“

Zvanična biografija dr Neleta Karajlića (Nenada Jankovića) kaže da je rođen u Sarajevu 1962. godine, u porodici univerzitetskih profesora Srđana i Vjere, gde je živeo do rata 1992. i odlaska u Beograd, gde i danas živi sa suprugom Sanjom, i decom Janom i Srđanom. Jedan je od osnivača kultnog benda „Zabranjeno pušenje“ i pokreta „Nju primitivs“ (sa čuvenom parolom Tuđe nećemo, svoje nemamo), pisac, glumac i režiser nezaboravne „Top liste nadrealista“, ali i serije „Složna braća“, dugogodišnji frontmen No smoking orchestra… Nezvanično, on spada u uži krug kreativaca koji su svojom pojavom i stvaranjem izvršili snažan uticaj na mnoge ovdašnje generacije, mada je delovao iz prostora i situacija u koje povlašćeni nisu zalazili, i baš uprkos ili zahvaljujući tome, postao i ostao jedna od kultnih pojava naše andergraund muzičke i umetničke scene. Iako ga, po sopstvenim rečima, politika nikada nije zanimala više od fudbala, sve što je radio i govorio dovođeno je u vezu sa politikom, a dežurni dušebrižnici su uvek tačno znali „na šta je Nele mislio tada i tada“ i tako je ostalo do danas, samo se kontekst promenio – više nije toliko važno šta je značilo „crk›o Maršal“, ali je važno šta Nele kaže o Sarajevu danas… Međutim, dr Nele, koga je svojevremeno Kusturica nazvao „najvećim filozofom dvadesetog vijeka“, mnogo je više i šire od satiričnog hroničara političkih previranja kako ga površni vide; on je prvenstveno pronicljivi kreativac i originalni mislilac slobodne prakse, melanholični posmatrač „krize koja traje vječno“, a koju uz njegov neponovljivi humor i ironiju, te visoke izraze duha, lakše i lepše živimo. U iščekivanju „Nadrealne televizije“ koju uskoro emituje TV „Prva“, razgovaramo sa dr Neletom Karajlićem o nekim temama koje su ostale neispričane, a pomalo i o politici…

Vaš put je neobičan i mimo svih klišea i pravila, a u mnogo čemu ste bili vesnik i preteča nečega što će tek doći, ali čini se bez svesne namere da tako bude. Nekome sa strane možda izgleda da ste uz humor živeli u „nepodnošljivoj lakoći postojanja“, ali da li je bilo baš lako? I da li je sada lako? Vidite li sebe kao nekoga ko pomera granice?
Ne vidim sebe kao nekoga ko pomjera granice. Jedina granica koju sam uspio pomjeriti je moja tjelesna težina. Međutim, „Top lista nadrealista“, tih davnih godina, jeste bila serija koja je izmjenila percepciju i način razmišljanja tadašnjih gledalaca. Mi smo prvi pomjerali formu, uvodili jezik ulice u oficijelni medij, govorili o stvarima koje su tada bile tabu i u političkom i u estetskom smislu. Sjećam se, kad smo radili prvu seriju 1984, čak ni na tek osnovanom MTV-ju voditelji nisu smjeli biti toliko opušteni koliko sam bio ja. No, to pomjeranje granica nam je došlo glave, s obzirom na to da je „ležernost“ na kojoj smo mi prvi insistirali, danas, na mnogim televizijama prerasla u pornografiju.
Mit o Sarajevu osamdesetih kaže da je tu bilo jezgro neobične i originalne kreativne energije, a pitanje vremena je kada će pokret novi primitivizam biti i predmet nekog ozbiljnog akademskog proučavanja. Da li je klima u Sarajevu zaista bila posebna ili su ipak u pitanju daroviti pojedinci koji i bez određene namere svojom kreativnošću donose promene?
Bez ikakve sumnje, u drugoj polovini prošlog vjeka, stekli su se uslovi da se u Sarajevu pojavi jedna talentovna generacija koja je producirala popularnu muziku, vrhunski film i autentičnu zajebanciju na televiziji. Koliko god mi sumnjali u umješanost Centralnog komiteta, tajne policije, raznih partijskih kadrova i samog druga Tita u pojavu i emancipaciju te generacije, mislim da se njena tajna krije u talentu pojedinaca, te atmosferi koju je kreirala nesvakidašnja religijska, nacionalna i socijalna mješavina koju je komunizam kontrolisao držeći je stegnutu ispod najlon kese. Lakoća kojom je ta kesa pukla, 1992. godine, daje nam za pravo da zaključimo da Sarajevo i nije baš bilo neko idealno mjesto za život. Sa mnom se, siguran sam, slaže još najmanje 200.000 ljudi rođenih u tom gradu, koji danas u ličnoj karti imaju druga mjesta prebivališta. Isto tako, praznina kojom zjapi ta kotlina u dolini rijeke Miljacke danas, pokazuje nam da se humor mora potražiti na nekim drugim mjestima.

[restrictedarea]

Humor je, uz muziku, jedan od najviših izraza ljudskog duha, a vi nikada niste bili samo muzičar, uz vas je uvek bio i određen koncept, životna filizofija koja je nalazila izraz u autoironiji i specifičnom humoru „Top liste nadrealista“. O Titovoj BiH mudri će možda najviše shvatiti gledajući „Nadrealiste“, a kako će danas izgledati čuvena top lista iz vašeg ugla?
Dok smo snimali „Nadrealiste“, govorili smo, zajebavajući se, da će jednog dana arheolozi po nama kreirati sliku svijeta u kojem smo mi živjeli, pa će, zbog nedostatka drugih dokaza, zaključiti da je Šahbaz bio vrhunski Bog, a ne drug Tito. Koliko god da smo se mi s tim zajebavali, dosta toga snimljenog u „Nadrealistima“ ostaje kao svedočenje o jednom vremenu. Danas, kada gledate stare „Nadrealiste“, saznaćete i koliko je koštala struja u to vrijeme i kako su se ljudi oblačili, šta ih je tištilo, a čemu su se radovali… I naravno, saznaćete kako je izbio rat u Jugoslaviji, i koji su bili njegovi pravi uzroci. Na te stare „Nadrealiste“ gledam kao na rjetke fotografije iz djetinjstva, sa malom dozom sjete i velikom dozom ponosa.

Kako ste se odlučili da prihvatite izazov i snimite nove „Nadrealiste“ na TV „Prva“? Pretpostavljam da je takvih predloga bilo i ranije, a poređenja će sigurno biti – koliko se ovaj serijal razlikuje od starog, a u čemu je sičnost?
Jednostavno, došlo je vrijeme za to. Posljednjih petnaest godina proveo sam u muzici, ako se to tako može nazvati… putovalo se, sviralo, skakalo, znojilo… onda dolazi neko novo vrijeme. Kao i sve, i ovo se desilo slučajno. Naletio sam na stare prijatelje. Bilo je:„ A što ti ne bi radio ono?“… Ispostavilo se da je njihova priča bila blizu mojim razmišljanjima… „Znamo ljude ovde… znamo tamo… tvoje je da napišeš“… I tako, ušao sam u priču sa „Adrenalinom“, kompanijom koja se bavi produkcijom. Mladi, inteligentni ljudi, puni poleta. A ja depresivan, težak. Moram priznati, probudili su me. Na kraju krajeva, nisam imao pojma kako stvari stoje danas. Mislio sam da je to k’o nekad… odeš na televiziju… predaš tekst kod portira, kažeš, ovo je za direktora, i ostaviš svoju adresu. Portir te podozrivo gleda, veli: „Dečko, javićemo ti da li si primljen.“ No, nije baš tako. Cjeli mehanizam je drugačiji. Sve ide preko producentskih kuća. Pojavljuju se neki ljudi koji misle tri puta brže nego ja… „Možemo ovo, možemo ono… tvoje je samo da to napišeš.“ Došla je neka nova generacija koja misli brzo, radi munjevito. „Adrenalin“ je pronašao zainteresovanost za seriju na TV „Prva“. Ovi su pokazali iskrenu radoznalost. Mislim da imaju i osjećaj, ali i hrabrost da se uhvate ukoštac sa ovakvim projektom. Danas su mnoge stvari drugačije. Danas se hrabrost ne mjeri brojem „nezgodnih“ replika koje prolaze mimo dežurnih ušiju tajne policije, već spremnosti da uvjeriš vlasnike da bi u ovakav autentičan projekat trebalo uložiti jer će se vratiti mnogostruko. Ne samo u novcu. Osećam da i TV „Prva“ i „Adrenalin“ to shvataju…. „A moje je samo da napišem.“
Ne sekiram se mnogo oko poređenja sa starim „Nadrealistima“. Ovo nema nikakve sličnosti. Naprotiv. Serija se zove „Nadrealna televizija“, ima potpuno drugačiju unutrašnju energiju i način razmišljanja i snimanja. Poređenja će biti, ali to je neminovnost koja će trajati do treće epizode… a zatim će nova serija graditi sliku ovdašnjeg svijeta isto onako kao što su stare serije gradile to onomad. Sa mnom je uvjek tako.

Uz „No smoking orchestra“ proputovali ste pola planete i svuda nailazili na izuzetan odjek. Kako vaš specifičan zvuk, obojen zvucima našeg podneblja komunicira sa najrazličitijom publikom? Kako gledate na floskule koje se neprestano nameću u našoj javnoj sferi da bi trebalo da se ugledamo na zapadne demokratije, na muzičke i umetničke forme koje dolaze odatle, da bismo bili prihvaćeni?
Mislim da se i na umjetničkom planu sve više razmišlja o sadržaju i o nečemu što mi moramo dati svjetu iz vlastitog miljea. Pitanje je samo koliko je svijet za to zainteresovan. Važno je da svijest o autentičnom počinje da preovladava. Problem je samo u tome što mi nemamo ništa autentično. Sve je već viđeno, od hrane, muzike, oblačenja… Ali upravo to može da bude naša prednost. U stvari, mi smo tu manu pretvorili u prednost. To je jedna od tajni uspjeha tog projekta. Od tebe ne očekuju ništa… a ti im iznenada daš sve!
Globalizacija je proces koji uveliko teče svojim tokom, a sa druge strane svi koji vide i ukazuju na pogubnost nekritičnog preuzimanja nametanih vrednosti nazivaju se antiglobalistima. Vi ste uvek bili izvan konformizma, samim tim što stvari gledate i razumevate slobodno i autentično, a vidite li sebe kao antiglobalistu? Dokle je stigao proces globalizacije kod nas?
Mislim da su se ti procesi završili. Globalizacija je skončana i zaokružena. Konačno svi gledamo isti dnevnik, jedemo istu govedinu, kupujemo isti par cipela, štedimo u istoj banci, pijemo isto pivo… i čitamo „Harija Potera“ 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8…. Nema više razlike između mladih u Istambulu i mladih u San Francisku. I jedni i drugi su izgubili svaku iluziju. Utopija je ubijena. Živimo realno! Planeta je postala veliki bilbord na kojem piše „sniženje do 50 odsto“. Kupovina je postala religija, profit njen vrhovni Bog, a moral, emocija i dostojanstvo su postali muzejski eksponati. Ekonomska kriza je preuzela ulogu Zla, velikog Satane. Ona je kriva za sve. Ona i terorizam. Demokratija je na izdisaju. Pitanje je dana kada će se njena slika pojaviti u čituljama. Biće to veličanstvena sahrana. Sa milion ljudi u mimohodu i predsjednikom Amerike na čelu. No, plašim se da joj na če’teresnici neće biti nikoga.
Da li je vaš specifičan humor vaš štit, oblik u kojem najbolje komunicirate sa okolinom ili pak vaš autentični pogled na veliku životnu komediju koja se odvija pred našim očima?
Humor mi je lijek i ništa više. Antibiotik protiv upale duše… Jedan moj prijatelj, koji je vidio dio materijala koji smo snimili, pitao me je kome da zahvalim na ovako dobroj zajebanciji. Odgovorio sam mu – depresiji. Da nje nema, ne bi bilo ni humora.

Kriza u kojoj živimo traje uz kraća zatišja već dve decenije, a izgleda da se sve više zaoštrava. Naša država Srbija je u sve težoj situaciji, a mnogi izlaz vide samo u evrointegracijama. Kako reagujete na slogan Evropa nema alternativu i gde je naša alternativa?
U suštini kriza nije nikad ni prestajala… od početka ljudskog roda… Od Adama i Eve sve je krenulo naopako… kao što kaže Knjiga. Kriza se gubila samo u vremenu koje prođe i za kojim gledamo sa puno nostalgije i sjete. Ne želimo da prihvatimo da je i u tom vremenu bilo sranje, samo zato što smo tada bili mladi i ludi, i nismo baš marili za krizu koja pritišće naše roditelje. Danas, kad pitaš klince koji su odrastali u devedesetim, šta misle o tim godinama, odgovoriće ti isto kao što mi odgovaramo za osamdesete. Bilo je ludo! Pa zar bendovi i pjevači iz devedesetih nisu napunili „Arenu“? Izvinite „Kombankarenu“… „Kombank“ i Metohija? Ha, ha… To dobro zvuči.
Elem, mladost je mladost, i u koncentracionom logoru. Iskustvo mladosti gradi mitove. Kao što smo mi napravili mitove o osamdesetim i tim mitovima okitili ulice naših gradova, tako će i naša djeca imati svoje junake, svog Ahila i Katarinu Veliku. I njima će biti kriza vječna, osim od njihove petnaeste do njihove tridesete godine. Veličanstven proces!
Stoga, ja ne nosim neko teško osjećanje o ovom vremenu u kojem živimo, pošto je moja depresija konstantna, a kriza u kojoj se valjamo je beskonačna i nemjerljiva. Zato i postoji humor, da se malo osvežimo pred spavanje.
A što se tiče Evrope, zanimljivo bi bilo vidjeti neke analize koliko Srbi sada vjeruju da Evropi ne postoje alternative, poslije oslobađajućih presuda Gotovini i onom drugom generalu. U našoj svjesti duboko je urezan utisak da Haškim tribunalom upravlja Evropa, kojoj ne postoji alternativa, i naravno, njena starija sestra Amerika. Do sada se nije pojavila nijedna činjenica koja demantuje takvo viđenje stvari. Nepravda koju su Srbi osjetili posle te oslobađajuće presude sigurno nije poboljšala ni odnose sa Hrvatima, a ni želju Srba da se priključe Evropskoj uniji, iako su ova dva elementa bila, barem deklarativno, dva najvažnija razloga za osnivanje Haškog tribunala. Teško se oteti utisku da neko ovde nekoga zajebava. No, ne bi trebalo gubiti nadu. Presudu tribunala trebalo bi uzeti sa vedrije strane. Šta bi bilo da tužilaštvo, shodno odluci Drugostepenog vjeća o oslobađanju hrvatskih generala, podigne optužnicu protiv 250.000 prognanih iz Krajine zbog simuliranja etničkog čišćenja! Zamislite haške istražitelje kako idu po izbjegličkim kampovima diljem Srbije, deleći žute i crvene kartone onima koji su simulirali bježaniju ispred vojske koja ih nije ni napala! „Jer rata, u stvari nije ni bilo. Samo ste vi iz čista mira otišli sa vaših ognjišta.“
E, to, i slično tome ćete gledati na našoj „Nadrealnoj televiziji“.

[/restrictedarea]