Direktan prenos Skadra na Jarinju

Piše Miodrag Zarković

Beogradske televizije su se u iskrivljavanju stvarnosti i manipulisanju istom toliko izveštile, da ni uključenja sa lica mesta više ne predstavljaju nikakvo jemstvo gledalištu da im se nudi istina

Kad se hoće sve se može, pa i da se pošalje izveštač na Kosovo i Metohiju, tačnije u neposrednu blizinu okupirane srpske pokrajine. Doskoro je bilo maltene nezamislivo da neka srpska televizija uživo javlja šta se dešava na Kosmetu, kao da je u srpskom etru isključivo „Insajder“ ovlašćen da upućuje tamo svoje kamere, ali se nedavno taj neslavni običaj promenio.
Doduše, povod je ništa manje slavan. Naprotiv, jednako je sramotan kao i ono „Insajderovo“ štetočinsko, zlonamerno čeprkanje po temama koje nadilaze i njihove intelektualne domete i njihovu moralnu utemeljenost. Povod za skorašnji odlazak srpskih kamera na jug, tačnije na liniju koju je Borko Stefanović iscrtao, a Milovan Drecun je sada brani, jeste izgradnja fantomskih punktova koji nemaju ni zvezdicu, ni prateći fusnotu, ni propisno ime – jedna strana će ih zvati graničnim, carinskim prelazima, a Borko i Milovan će da im tepaju da su administrativni. Srpske televizije tretiraju izgradnju punktova kao da je reč o velelepnim sportskim objektima, koji će Srbiji pomoći da dobije organizaciju sledećih „Olimpijskih igara“: tako je B92 u svojim informativnim emisijama od ponedeljka, 3. decembra, imala živa uključenja sa dotičnih, još neizgrađenih punktova. Sa Jarinja se, u direktnom uključenju, javio Peđa Obradović, koji je izvestio sledeće:
„Vreme nije idealno za izvođenje bilo kakvih radova, ali oni uveliko traju. Ovde mi kažu da ima još puno posla, ali da bi sve trebalo da bude gotovo do desetog decembra.“
Dodajući da je sa ekipom nešto ranije bio posetio i južniji prelaz Brnjak, Obradović je, barem, rekao i da su meštani, tačnije Srbi sa Kosmeta, veoma nezadovoljni postavljanjem punktova i da će se suprotstaviti takvoj odluci beogradskih vlastodržaca. Ipak, za svaki slučaj, nikoga od pomenutih Srba nismo videli u direktnom uključenju. Beogradske kamere i dalje ostaju nedostupne za njih.
Ni Javni servis nije tih dana oskudevao u snimcima građevinskih radova na prelazima, mada, za razliku od B92, RTS nije imao svoje izveštače sa lica mesta, niti direktna javljanja. Doduše, spikeri su uz te snimke redovno čitali prateće tekstove u kojima se naglašavala požrtvovanost onih koji su uposleni na izgradnji punktova, te bitke tih pregalaca sa vremenskim uslovima koji su upravo bili počeli da se kvare. Glas kosmetskih Srba je, treba li reći, izostao i na Javnom servisu.

***
U krajnjem slučaju, takav pristup tematici – da se izdašno snimaju i hvale radovi, ali da se reč nikako ne prepušta kosmetskim Srbima – sasvim je u skladu sa mudrošću koju je istog dana izrekao Dejan Pavićević, novi šef Pregovaračkog tima Beograda (u prevodu – isto što i Borko Stefanović, samo sa još čudnovatijom frizurom): „To je ono što ljude najviše interesuje, kako će to tehnički izgledati“, rekao je Pavićević, a preneo „Dnevnik“ RTS-a. Tako da sada, eto, znate šta vas najviše zanima. Možda ste mislili da je najbitnije pitanje kog đavola Srbija uopšte traži u „dogovorima“ sa Prištinom i onima koji su nas bombardovali ili da kosmetski Srbi upozoravaju na protivustavnost samih punktova, ali ne, lepo vam je Dejan Pavićević objasnio da vas ipak najviše zanima „kako će to tehnički izgledati“!

***
E, kad smo već kod živih javljanja sa lica mesta, onda je junak proteklih sedmica bio Miloš Milić, novinar RTS-a, čija je glavna stručnost vezana za Haški tribunal, odakle je izveštavao još dok je radio za B92. S obzirom na živahnu hašku delatnost, tj. na oslobađanje Gotovine i Markača, te Haradinaja i njegovih krvoloka, onda i ne čudi što je Milić bio uposleniji nego ikada. Najpre je bio u Hagu kada su odande puštani hrvatski generali, 16. novembra, a zatim se gledalištu RTS-a sa istog mesta obratio i nepune dve nedelje kasnije, kada je, 29. novembra, iz Haga izlazio Ramuš Haradinaj.
(Plus je, između ova dva događaja, Milić izveštavao sa još jednog duboko protivsrpskog dešavanja: sa Izborne skupštine Demokratske stranke, 25. novembra. Otprilike, odakle god da su Srbima stizale grube uvrede u proteklom periodu, tamo je bio i Miloš Milić. Da se postara da uvrede ipak stignu do nas).
Ovo, međutim, nije pohvala njegovoj požrtvovanosti i vrednoći, već zapanjenost nad njegovim bolno očiglednim nedostatkom darovitosti za novinarstvo. Osnovna odlika svakog izveštača mora da bude radoznalost. Nema li nje, nema ni novinara. Bez radoznalosti, novinari su puki prenosioci tuđih stavova, misli, podataka… beskrvni i bezlični učesnici u večnom protoku vesti o događajima. Zato samo krajnje nedarovit novinar može da zadovolji svoju ličnu i stručnu znatiželju običnim javljanjem ispred zgrade Haškog tribunala.
U toj zgradetini ispred koje ste se slikali za RTS, Miliću, upravo su se odigrale nezapamćene pravničke gadosti, sramotne po celo čovečanstvo; u toj se zgradetini pripremaju neki budući pravni zločini, obavezno upereni protiv zatočenih Srba; kako je moguće da ste u dve nedelje dva puta boravili tamo, a da niste iskoristili to da napravite barem jednu posebnu emisiju u kojoj biste kroz svoja iskustva, ako ne kroz bilo šta drugo, ispričali priču o haškom zločinu nad pravdom?!
Prosečan Srbin, koji se nikada nije bavio ni novinarstvom, ni televizijom, neuporedivo bi bio korisniji izveštač od Milića u opisanom slučaju. Da ste prosečnog građanina države Srbije dva puta slali u Hag, i to pomenutim povodima, da ste mu platili put i smeštaj i snabdeli ga deviznim dnevnicama, pa taj bi odande, čak i da nikada ranije nije držao mikrofon u ruci i stajao pred kamerom, poslao materijala dovoljno za specijalni serijal, a kamoli za specijalnu emisiju. Nakupio bi običan čovek građe za kakav sveobuhvatni, analitički i kritički dokumentarni film, koji bi rasvetlio poguban bilans saradnje Srbije sa Hagom.
Avaj, to izgleda nije palo na pamet ni Miliću, niti njegovom uredništvu na čelu sa Nenadom LJ. Stefanovićem. Oni nisu obični ljudi. Oni samo žive kao bubrezi u loju, rasipajući novac običnih ljudi.