DATUM U KONTEJNERU

Piše NIKOLA VRZIĆ

Administrativni prelaz na Jarinju već postaje granica obogaljene Srbije i nezavisnog Kosova, a Srbija je za to samosakaćenje od EU dobila pohvalu u vidu naloga da sa tim Kosovom potpiše i pravno obavezujući sporazum kojim će priznati da je naša južna pokrajina, zaista, nezavisna država. Kada to učinimo, dozvoliće nam da ispunimo i ostale njihove zahteve. A zauzvrat će nas nagraditi datumom otpočinjanja pregovora o priključenju EU, i novim uslovima, i tako do kraja Srbije koju znamo i volimo…

Čitali smo ovih dana novine, gledali televiziju, i videli mnogo dobre vesti. Integrisani prelazi na Jarinju i Merdaru otvoreni su na vreme, i svi koji su na tim prelazima dali izjavu za novine i za televiziju bili su baš zadovoljni što iz Srbije na Kosovo prelaze tako integrisano; skoro pa smo se zapitali zašto se još 17. februara 2008. nismo razgraničili ovim uspešnim integrisanjem. A onda je iz Brisela stigla još bolja vest, da nas je Evropska unija i pohvalila i ohrabrila, i još bolja vest da su pohvala i ohrabrenje usrećili i zadovoljili i Ivicu Dačića, premijera Srbije, i Suzanu Grubješić, vicepremijerku za evropske integracije. A ako su njih dvoje srećni i zadovoljni, srećniji i zadovoljniji od svih nas u centralnoj Srbiji mogu da budu još samo kosmetski Srbi, ionako usrećeni integrisanjem Jarinja i Merdara u sistem kosovske carine i policije. I tek kada smo novine bacili u đubre, kada smo isključili televizor i uključili sopstveni mozak, shvatili smo da smo na Jarinju zapravo izgradili granicu između ostatka Srbije i nezavisnog Kosova, i to sopstvenim novcem i mehanizacijom, a da smo zauzvrat – kao da je ikakvo zauzvrat uopšte i moguće, osim ako nam Ivičino i Suzanino zadovoljstvo nije od neprocenjive vrednosti – iz Brisela dobili samo spisak novih ucena. Datum početka pregovora o priključenju Evropskoj uniji, inače jedan od najsramnijih datuma u istoriji Srba i njihovih država, iako nam se još nije ni dogodio, ostao je pak u onim (policijsko-carinskim) kontejnerima na Jarinju, to jest u đubretu…
Prvoj radosnoj vesti – uspostavljanju granice nezavisnog Kosova na Jarinju – prethodio je susret čelnika četiri srpske opštine (Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i Kosovska Mitrovica) sa severa Kosmeta sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i premijerom Ivicom Dačićem. Od ove četvorice, podsetimo na to uzgred, za Nikolića i Dačića dvojica nisu sasvim legalni, budući da su za predsednike opština Zvečan i Zubin Potok Dragiša Milović i Slaviša Ristić (re)izabrani na prošlim, đurđevdanskim izborima na kojima – po volji EU i SAD-a, željnih da vide konačnu eliminaciju srpskih institucija na Kosmetu – ni Srpska napredna stranka, ni Socijalistička partija Srbije nisu učestvovali. Elem, na ovom prošlonedeljnom sastanku, održanom iza zatvorenih vrata kako i priliči raspravi o ključnom nacionalnom i državnom pitanju, saznajemo, aktuelni predsednik i premijer Srbije objasnili su čelnicima četiri opštine da kontinuitet s politikom njihovog prethodnika Borisa Tadića nema alternativu, i da prosto moraju da sprovedu dogovore koje je u Briselu postigao Tadićev izaslanik Borko Stefanović. A kada sve to sprovedu, obećali su Nikolić i Dačić Srbima severnog Kosova, prestaće da sprovode naloge briselskih inspiratora kosovske nezavisnosti. Samo da ovi obustave protest na Jarinju, samo da im omoguće da pre ponedeljka 10. decembra, pre sastanka Saveta za spoljne poslove EU, postave svoje integrisane kontejnere…
Ubedili su ih, mada ne potpuno, jer je ipak njihova koža u pitanju. Na zajedničkoj sednici opštinskih odbornika severa Kosova, održanoj prošlog petka u Leposaviću, odlučeno je da bi „privremeno trebalo prekinuti proteste na lokaciji Jarinje (Šarpelj)“, „iako se ne slažu sa primenom sporazuma o IBM na prelazima Jarinje i Brnjak. Od Vlade Republike Srbije se očekuje da obustavi započete radove na pomenutoj lokaciji“ (ovo očekivanje je, kao što znamo, već iste večeri iznevereno). Odbornici su, takođe, ponovili da „ostaju dosledni u svojim stavovima da ne prihvataju uspostavljanje granica sa Srbijom na Jarinju i Brnjaku“, da „ne prihvataju institucije iz Prištine“, da se sva otvorena pitanja „moraju rešavati u okvirima Rezolucije 1244“ i da je „Ustavni sud Srbije dužan da oceni ustavnost donetih uredbi i sporazuma“. Štaviše, izneli su i očekivanje da će, rezolucijom, Skupština Srbije potvrditi pismene garancije koje im je, u zamenu za privremeni prekid protesta, dala Vlada Srbije.

GARANCIJA ZAKLJUČKOM E, ta garancija. Uklješteni između čekića i nakovnja, između okupatora i onih koji zapovesti okupatora izvršavaju, Srbi severa Kosova nisu imali izbora; odustali su od svog prvobitnog zahteva, da od EU i Prištine dobiju garanciju da se Jarinje i Brnjak neće pretvoriti u granične prelaze (Dačić je, uostalom, već bio izjavio da takvu garanciju nije ni tražio), i uhvatili se za jedinu slamku svog spasa. Za pismenu garanciju Vlade Srbije, u vidu njenog Zaključka, u kojem se „ističe“ da ova dva prelaza „vlada ne tretira graničnim prelazima“. Ovaj Zaključak, sa ukupno 10 tačaka, Vlada Srbije donela je na sednici održanoj prošlog četvrtka. Uzgred, za razliku od ostalih odluka donetih na ovoj sednici vlade, samo kosovski Zaključak nije dan kasnije objavljen u „Službenom glasniku“. Neobjavljivanje je, formalno-pravno, kada su zaključci vlade u pitanju, dozvoljeno, samo što slabi utisak u pogledu solidnosti stavova i obećanja iznetih u njemu; tim pre što je, samo pet dana kasnije, u narednom broju „Službenog glasnika“ štampan drugi vladin Zaključak (ako je bitno: Zaključak o utvrđivanju Nacionalnog akcionog plana zapošljavanja za 2013. godinu). Zašto je jedan zaključak u „Službenom glasniku“ odštampan, a drugi, valjda daleko važniji jer se tiče granice naše zemlje, nije? Niti je stavljen na sajt Vlade Srbije, tamo gde su pobrojane sve ostale uredbe i rešenja koje je na svojoj 35. sednici, održanoj tog četvrtka, 6. decembra 2012, doneo Dačićev kabinet. Tako da nam, zapravo, kao jedini pisani trag o spomenutom Zaključku ostaje papir koji je podeljen odbornicima severnog Kosmeta, papir koji pri tom na sebi ne sadrži potpis Ivice Dačića ispod za to predviđenog mesta, već „tačnost prepisa overava“ svojim potpisom Veljko Odalović, generalni sekretar Vlade Srbije. Drugim rečima, nije da sumnjamo, ali samo nam Odalovićev potpis garantuje da je ovaj dokument, zaista, Vlada Srbije i usvojila.
A šta u Zaključku piše? Nažalost, posle uvodne dve tačke kojima vlada prihvata Dačićevu informaciju o razgovorima s Ketrin Ešton i Hašimom Tačijem, i navodi da će prelazi Jarinje i Merdare biti otvoreni do 10. decembra, a Brnjak i Končulj do 31. decembra ove godine, već nas tačka 3 Zaključka uverava da se, osim što se nimalo ne slažemo, baš i ne razumemo. U toj se tački, naime, navodi da „vlada smatra da je postignuti dogovor u skladu sa stavom Evropske unije o statusnoj neutralnosti, kao i da ne prejudicira konačno rešenje statusa“, dok mi smatramo – a „mi“ smo svi koji smo čitali dokumenta same Evropske unije – da Evropska unija uopšte nije statusno neutralna, jer je svojom Odlukom 2008/213/EC na koju smo ukazali u prošlom broju, donetoj samo dan posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, odbacila Rezoluciju 1244 i, namesto nje, prihvatila Ahtisarijev plan nadgledane nezavisnosti Kosova. Imajući dakle ovakvu tačku 3 Zaključka Vlade Srbije, sa izvesnom dozom skepse iščitavamo tri najvažnija obećanja sadržana u ovom papiru; obećanje iz tačke 5 („Na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak neće biti naplate carina i drugih dažbina za robu namenjenu severnom delu Kosova i Metohije“), tačke 6 („Na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak biće omogućeno slobodno korišćenje ličnih dokumenata, registarskih tablica, saobraćajnih dozvola i ostalih dokumenata izdatih od strane nadležnih organa Republike Srbije“) i, konačno, pretnje iz tačke 8: „Ukoliko dođe do kršenja postignutog dogovora, vlada će suspendovati dalje sprovođenje ovog sporazuma.“
Otkud naša skepsa? Najpre, to što neće biti naplate carine na samim Jarinju i Brnjaku, ne znači da se carina za robu namenjenu severu neće naplaćivati negde drugde, i već i sama ova nepreciznost (moglo je, nije za to potrebna bogzna kakva domišljatost, da piše da naplate carine za robu za sever Kosova neće biti uopšte) izaziva zabrinutost. Zatim, s tim u vezi, kako, uopšte, Srbija i može da određuje da li će, i gde će kosovske vlasti naplaćivati carinu, kad je (tačkom 6 potpisanog IBM sporazuma) prihvatila da će nezavisno Kosovo samo o tome odlučivati? Na osnovu nekakvog „postignutog dogovora“ o tom pitanju, koji se spominje u tački 8 vladinog Zaključka? Ali o postojanju takvog dogovora nikakvog dokaza – usmenog ili pisanog – jednostavno, nema. Šta, onda, može da nam garantuje da se carina na robu za sever Kosova neće naplaćivati? Baš ništa. Štaviše – još smo kod vladinih zaključaka – tačka 6, koja govori o dokumentima, osim što je takođe zabrinjavajuće neprecizna, jer ne navodi eksplicitno da se odnosi na građane četiri severne opštine, istovremeno je i u direktnoj suprotnosti sa briselskim Sporazumom o slobodi kretanja, koji (tačka 7) bespogovorno navodi: „Svi vlasnici automobila sa prebivalištem na Kosovu će koristiti RKS ili KS registarske tablice vozila (u skladu sa stavkom 6 gore). Izdavaće ih nadležni organi na Kosovu, a biće distribuirane uz posredovanje EULEKS-a tamo gde je to potrebno. Svaka strana će uložiti maksimalne napore da obezbedi sprovođenje gore navedenog.“
Konačno, da naše zle slutnje (opet) nisu bez osnova, svedoče i izveštaji sa terena, sa Jarinja. Jedan funkcioner aktuelne vlade već govori da se „užasne stvari događaju na prelazima“, sa prelaza pak stižu vesti o vraćenim kamionima sa robom za sever Kosova, i šiptarskim carinicima koji evidentiraju robu, upućuju je na carinjenje u južni deo Mitrovice (eto posledice one zabrinjavajuće nepreciznosti koju spomenusmo), i prete posledicama ukoliko se po njihovom uputstvu ne postupi. A posledice bi mogli da budu krivični progoni zbog šverca srpske robe na nezavisno Kosovo i otvoreni lov kosovske i EULEKS policije na Srbe iz četiri nepokorne opštine. Ako je za utehu, iako nije, to se verovatno neće dogoditi pre 31. decembra 2012, dok ovaj integrisani režim ne zaživi i na Brnjaku. Tek da se ne provocira reakcija Srba, dok za tu reakciju ne bude prekasno.
Tako da nas, zapravo, od pretvaranja svih kosmetskih Srba u Kosovare deli samo ona pretnja iz tačke 8 Zaključka, da će „vlada suspendovati dalje sprovođenje ovog sporazuma“. Budući da je reč o vladi koja se nije usudila čak ni da zatraži garancije za Srbe severnog Kosmeta, koji toliko očajnički žele da ostanu građani Srbije uprkos samoj Srbiji, možemo li joj verovati da će se odlučiti na ovako radikalan korak? Ili će nas, umesto tog radikalnog koraka, sa žaljenjem tada obavestiti da nemamo druge do da prihvatimo realnost? Kao što su nas već obavestili da moraju da sprovode Borkove briselske dogovore, iako su tokom predizborne kampanje obećavali da će poništiti svaki koji je suprotan našim državnim i nacionalnim interesima…

USLOVI TEŠKI… S tim što je, izgleda, naš državni i nacionalni interes u međuvremenu postalo ono što je u interesu Evropske unije. O tome nas je, iščekujući odluku EU Saveta za spoljne poslove, obavestila Suzana Grubješić. Otkrila nam je ono što odavno znaju svi čitaoci „Pečata“ – da „više nije moguće voditi politiku na dva koloseka, i EU i Kosovo. Sada su se ta dva koloseka ispreplela i postala jedan“ – ali je otkrila i ono što, uz sve što o njima mislimo i osećamo, nismo verovali da će se usuditi da izgovori neki srpski političar koji nije Čedomir Jovanović ili Vuk Drašković. Rekla je da su takve evropske integracije sada „državni posao koji svi zajedno radimo“…
I pošto su se u naše ime zavetovali da ćemo da se samoosakatimo tako što ćemo sopstvenim rukama iščupati svoje srce, dušu i obraz, i pošto su u ime EU na tome počeli prilježno da rade, kako ih je EU nagradila? Biće da jeste, jer, uskliknuše i Ivica Dačić i Suzana Grubješić, Srbija nikada nije bila bliže EU, i nikada nije imala podršku gotovo cele EU! Pa, šta smo to dobili od EU? Za njih dvoje ne znamo, a mi, mi smo u utorak uveče dobili spisak novih uslova. Sad, što su ove uslove – a videćemo kakvi su – čelnici vlade shvatili kao pohvalu i kao ohrabrenje, njihov je problem, a bogami i naš problem s njima… Pogotovo što je i prva dama EU diplomatije, baronesa Ketrin Ešton, najavila da tek slede „možda najteža pitanja“.
Na spisku je, izbrojali smo ih, deset starih i novih uslova, sve jedan gori od drugog. Najpre nekoliko lakših uslova; prvi među njima, „vidljivo i održivo poboljšanje odnosa s Kosovom u skladu sa Procesom stabilizacije i pridruživanja, naročito kroz potpuno poštovanje principa inkluzivne regionalne saradnje“. Prostije, u regionu Kosovo ima da bude tretirano (bar) koliko je to i Srbija. Zatim, „puno poštovanje odredbi Sporazuma o energetskoj zajednici“, to jest prepuštanje svih elektroenergetskih kapaciteta vlastima nezavisnog Kosova. Pa onda „pronalazak rešenja za telekomunikacije“, što je šifra za poseban pozivni broj za Kosovo. I sledeći, takođe već poznati uslov: nastavak sprovođenja svih dosad postignutih dogovora, što će reći, dalje prepuštanje kosmetskih Srba prištinskim vlastima, i dalje utvrđivanje granice države Srbije i države Kosova.

… I JOŠ TEŽI A onda: aktivna saradnja sa EULEKS-om, kako bi EULEKS „neometano sprovodio svoj obnovljeni mandat“; reč je, da podsetimo, o mandatu koji je obnovljen EULEKS-ovim bilateralnim ugovorom sa vlastima u Prištini, u kojem se Rezolucija 1244 ne spominje ni slovom, ni brojem, i toliko o statusnoj neutralnosti Evropske unije i njene bezbednosne misije. Sledi, zatim, zahtev za „bespovratnim napretkom“ u gašenju „struktura na severu Kosova“, institucija države Srbije u njenoj južnoj pokrajini, kako bi se na čitavoj teritoriji Kosova uspostavio „jedinstven institucionalni i administrativni poredak“; to će, u praksi, značiti gašenje postojećih opština Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i Kosovska Mitrovica, gašenje suda u Kosovskoj Mitrovici, i uspostavljanje opština i suda pod upravom vlasti u Prištini. U skladu s ovim zahtevom, i u skladu s odredbama Ahtisarijevog plana, jeste i zahtev da se „što pre napravi dogovor o modalitetima“ transparentnog finansiranja srpske zajednice na Kosovu, pri čemu su se dva premijera (Ivica Dačić i Hašim Tači) već načelno dogovorila da „zajedno rade“ kako bi ove tokove novca načinili transparentnim. U međuvremenu imamo i da finalizujemo dogovor o uspostavljanju diplomatskih odnosa sa nezavisnim Kosovom („osobe za vezu“) i da načinimo korake koji će Kosovu omogućiti da postane članica Ujedinjenih nacija. To jest, kako se to kaže na šifrovanom, birokratskom jeziku Evropske unije i njenih činovnika, „ovaj proces trebalo bi postepeno da rezultira normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, s perspektivom da obe budu sposobne da u potpunosti iskoriste svoja prava i ispune svoje obaveze“. A da slučajno ne bismo vrdali, pre svega ovoga, trebalo bi da potpišemo, i da sprovedemo, „pravno obavezujući sporazum“ sa nezavisnim Kosovom! Upravo to je, podsećamo i na to, bila poslednja, i najteža, od 7 tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji koji nam je u septembru donela delegacija nemačkog Bundestaga („Srbija pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom…“)
Sve u svemu, samo da bi dobila datum za početak pregovora i početak ispunjavanja još neizgovorenih uslova Evropske unije, Srbija mora da se potpuno povuče s Kosova, da Srbe pretvori u Kosovare, da sa Kosovom potpiše pravno-obavezujući sporazum, uspostavi diplomatske odnose i pomogne mu da uđe u Ujedinjene nacije.
I sve to u narednih šest meseci, ako hoćemo da u junu dobijemo taj famozni datum naše večite sramote. „Sasvim je dobro što je jučerašnja sednica zaključila da bi ta stvar trebalo da se desi tokom prvog polugođa 2013, odnosno tokom narednog predsedavanja EU, od 1. januara do 1. jula“, odreagovao je na sve to Milan Pajević, direktor vladine Kancelarije za evropske integracije, ističući da nam je za otvaranje pregovora „potreban samo jedan uslov – Kosovo“. Ili, kako to reče Vensan Dežer, EU namesnik u Srbiji, „Kosovo je kamenčić u cipeli koji smeta Srbiji na njenom putu u Evropsku uniju“… E pa, sada je ili nikad više; došao je krajnji, poslednji čas da im pokažemo da je taj kamenčić teži od svih njihovih laži, opsena i pritisaka, težak koliko i biće čitavog srpskog naroda, vekovi njegove čežnje za povratkom u Gračanicu i Visoke Dečane, i sva krv prolivena za našu slobodu. Ili će se Dežerova, uistinu, pokazati težom od Lazareve?

(Ne)ustavna tišina

Dok Srbija utvrđuje svoju južnu granicu ka nezavisnom Kosovu, Ustavni sud Srbije tek se priprema za raspravu o postupku koji je pred ovim sudom, još 24. oktobra, pokrenula Demokratska stranka Srbije radi preispitivanja ustavnosti briselskih dogovora s Prištinom, i vladinih uredbi proisteklih iz tih dogovora. Sud je, pri tom, izbegao da iskoristi zakonsku mogućnost i da, do svoje konačne odluke, donese privremenu meru kojom će naložiti obustavu sprovođenja ovih uredbi i dogovora kako u međuvremenu ne bi nastale trajne i neotklonjive posledice.
Iščekujući da se USS pokrene sa mrtve tačke i prekine svoje ćutanje, sudu se otvorenim pismom obratio lider DSS-a Vojislav Koštunica: „Ako smatrate da su ove uredbe u skladu sa Ustavom i da bi trebalo da se primenjuju, sada je trenutak da to saopštite građanima Srbije. Ukoliko smatrate da su ove uredbe protivustavne, još je važnije da saglasno vašoj nadležnosti odmah donesete potrebne odluke kako ne bi nastale neotklonjive štetne posledice po državne i nacionalne interese. Nema nikog drugog osim vas koji je pozvan i koji može merodavno da donese tu odluku. Siguran sam da ste svesni da je svakako najgore rešenje ćutanje i izbegavanje vlastite dužnosti i ustavne obaveze. Oči naših građana, oči srpskog naroda uprte su u vas i čekaju vašu odluku.“

Pismo i smutnja

Medijsko-propagandni, taj specijalni rat protiv srpskog Kosmeta dostigao je (dosadašnji) vrhunac krajem prošle nedelje, kada su glasila evroatlantske okupacije Srbije objavila navodni tekst pisma Sinoda Srpske pravoslavne crkve, upućenog državnom vrhu pred podizanje granice na Jarinju. Pismo, koje je nesporno upućeno, i koje je nesporno izrazilo jedini stav koji SPC i može da ima prema Kosovu i Metohiji, metodama obaveštajnog podzemlja dopisano je lažnim konstrukcijama i kvalifikacijama, i tako dopisano dospelo u javnost, samo da bi jasan stav naše crkve bacio u blato njihove smutnje, a Srbe, ionako sluđene granicama koje niču usred zemlje, lišilo i poslednjih oslonaca uverenja da Kosovo i Metohija jeste Srbija.