Antiutopizam izražen utopijskim sredstvima

Piše Dejan Đorić

Vasko Taškovski izrastao je u jednog od najvažnijih balkanskih slikara figuralne fantastike

U Makedoniji je pre mesec dana izašla izvanredna monografija većeg formata, na tri stotine pedeset strana, urađena po svim standardima koji odlikuju ugledne publikacije, čak i sa reprodukcijama na rasklapanje. Posvećena je najznačajnijem živom makedonskom slikaru Vasku Taškovskom, članu Makedonske akademije nauka i umetnosti, koja je sa „Maticom makedonskom“ izdavač knjige. Objavljena je na makedonskom i engleskom jeziku i što je retko, lekturu i korekturu prevoda uradio je stranac. Ovakvo izdanje može biti ponos svake, ne samo balkanske kulture, jer podiže opšti nivo.
Stručne tekstove za ovo izdanje napisali su Rade Siljan, Eftim Kletnikov, akademik Slavko Janevski i akademik Georgi Stardelov. Objavljeni su i izvodi iz kritika, deo iz slikareve autobiografije i obiman biobibliografski aparat. Likovni deo obuhvata reprodukcije slika, akvarela, crteža, grafika i dizajna. Pre ove monografije o umetniku publikovane su još dve, dvojezična iz 1990. za „Makedonsku knjigu“ i druga, u formi džepnog izdanja, 2000. godine kod izdavača „Đurđa“ iz Skoplja kao šesta knjiga trećeg kola edicije „Likovna umetnost“. Obe je napisao Vladimir Veličkovski.
Zašto je ovaj slikar toliko važan kritici, publici i izdavačima? Vasko Taškovski je rođen 1937. godine pokraj Bitolja, a posle srednje Škole za primenjenu umetnost upisao se 1959. na beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Tih godina Beograd je bio sabiralište najdarovitijih, pa su ga pojedinci smatrali likovnim centrom sveta. Na Akademiji primenjenih umetnosti su tada studirali Ljuba Popović, Ljubodrag Janković Jale, Dragan Lubarda i Živojin Pavlović. Taškovski i drugi majstori te epohe su modernu umetnost upoznali na osnovu reprodukcija i na njega je posebno uticao Salvador Dali. Glad za znanjem i nedostatak informacija bili su plodni, otvarali stvaralačke puteve i vodili samoizgradnji. Kada je završio Akademiju, Taškovski više, kako kaže, nije imao dug prema školi ili profesorima, ali je imao dug prema sebi i svom životnom pozivu – umetnosti. Primenjenom grafikom koju je diplomirao retko se bavio, ali zato intenzivno akvarelom i uljanim slikarstvom. Izrastao je u jednog od najvažnijih balkanskih slikara figuralne fantastike, jer, kako piše u autobiografiji „Duga oko tronošca“ – „Nema umetnosti bez fantazije“. Balkansko imaginarno slikarstvo sa središtem u Beogradu, gde je najveća koncentracija talenata i umova, predstavlja možda najmanju, ali najoriginalniju i najživlju scenu te vrste u svetu, što veoma dobro znaju njeni inostrani poznavaoci. Taškovskog veoma cene i za njegovo delo su zainteresovani neki od najboljih svetskih eksperata za takvu umetnost, veliki kolekcionari knjiga i kataloga, kao istoričar umetnosti Feliks Lašans iz Montreala.

[restrictedarea] Često je isticano da Taškovski nije običan fantasta već likovni prorok uništenja sveta, jedan od prvih slikara ekološke tematike. Opisao je svet čijim rekama teku kiseline, planine koje razjedaju otrovi, ljude koji se bore za vazduh, ekokatastrofu ili „tehnologiju bez teologije“, kako piše Eftim Kletnikov. Možda je ceo njegov opus samo lament, sećanje na srećno detinjstvo i netaknutu prirodu na selu. Osim što prikazuje raspeto čovečanstvo, Ikara kao simbol sveopšteg udesa, Taškovski je i slikar u fantastici retkog podžanra – fantastičnog pejzaža. Na slici otvara ogroman prostor koji dopire do božanskih visina, njegove vizije su, kako Kletnikov kaže, eshatološke, slikar je Apokalipse, što je takođe velika inspiracija majstora iracionalnog žanra od Boša i Brojgela do Džona Martina. Bez mnogo potrebe da se bavi predmetnim, avangardnim ili visoko tehnološkim, futurističkim, Taškovski je ipak veoma aktuelan i ispred svog vremena. Sve svoje snage ulaže u kritiku (post)moderne civilizacije, ukazujući na kosmičke razmere sadašnje drame. Svestan da za čovekov pad nimalo nisu krive biljke i životinje, crnoj, opustošenoj planeti mrtvih okeana i beživotne jeze koju slika kao izvesnost posttehnološke utopije suprotstavlja srećne prizore Mediterana kao zemaljskog raja, saglasja života kopna i mora, Sredozemlje kao projekciju svetlosti i nade. Putujući po Grčkoj, Kapadokiji i Egiptu, upoznao je predele i stare civilizacije koje su ga još više uverile u zlo i ludilo sadašnjih projektanata izopačene stvarnosti. U savremenoj teoriji se može pronaći ideja da sada nije došlo samo do krize staništa već i prostora – u budućnosti će fizički prostor biti krajnje bitan. Nasuprot surove i sirove tehnomanije veštačkog i otuđenog sveta, on ističe zoomorfni pejzaž, saživot prirode i čoveka, ukazujući na moguću budućnost u kojoj se mašta i sloboda prepliću sa realnošću, a građevine i tehnika sa organskim. Svojom vizijom mnogo je ispred današnje tzv. zelene arhitekture, sinteze biljnog i gradskog, kao što je drugačiji od većine slikara na savremenoj sceni. U autobiografiji kaže da njegova „ideja nije blesak u glavi, niti pak izbistrena vizija koja treba samo da se prenese na platno“, već „rezultat dugogodišnjeg skiciranja i sakupljanja utisaka stvari koje me uzbuđuju ili me interesuju da ih vidim kao slike“.
Njegov antiutopizam izražen utopijskim sredstvima mašte doneo mu je međunarodni ugled, pa su dela ovog slikara veliki istoričari umetnosti i mitologije kao Vilijem Gaunt i Ričard Kevendiš prikazali u svojim izdanjima. Istražujući kako Georgi Stardelov piše „Čudesa zemlje i neba“, iskonsko, ono što prebiva u školjci, erosu i Mediteranu, ali i sizifovsko i kosmičko, Vasko Taškovski je ovom monografijom sabrao i krunisao slike koje su ga različitim putevima vodile k sebi, ka tajnom središtu duše, unutrašnjoj katedrali. [/restrictedarea]