”Zona Zamfirova” –   nepobedivost ljubavne priče

Piše Raško V. Jovanović

Premijerno izvođenje mjuzikla po delu Stevana Sremca u Pozorištu na Terazijama

Sudeći po vanredno povoljnoj recepciji kod gledalaca prilikom prvog izvođenja, verujemo da će se mjuzikl „Zona Zamfirova“ dugo zadržati na repertoaru ove kuće

Pozorište na Terazijama, uporno negujući mjuzikl na svom repertoaru, istovremeno nastavlja da iznalazi i izvodi nova domaća dela tog žanra, što svakako zaslužuje pažnju i priznanje.
Kao što je poznato, mjuzikl se kao zabavni muzičko-scenski žanr najpre pojavio u Engleskoj krajem 19. veka, da bi došao do punog procvata u Americi počev od tridesetih godina prošlog veka. U našoj sredini mjuzikl se odomaćuje tek od početka šezdesetih godina 20. veka, i to upravo na terazijskoj sceni Savremenog pozorišta, kada se izvodi narodna muzička komedija „Majstori su prvi ljudi“ po motivima Koste Trifkovića i na muziku Dušana Kostića, koja se može tretirati kao jedno od prvih naših dela nastalih u tom žanru. Na sceni Pozorišta na Terazijama poslednjih godina izvedeno je više domaćih mjuzikla – pored ostalih i „Maratonci trče počasni krug“ prema delu Dušana Kovačevića i, nedavno, „Glavo luda“ sa pesmama iz repertoara Zdravka Čolića, što ukazuje da je negovanje domaćeg mjuzikla postala tradicija kada je reč o repertoaru ovog teatra. Prvo izvođenje novog mjuzikla „Zona Zamfirova“ Kokana Mladenovića po istoimenom delu Stevana Sremca predstavlja značajno obogaćenje repertoara sastavljenog od domaćih dela koja pripadaju žanru mjuzikla.
Svoj poslednji roman „Zona Zamfirova“ Stevan Sremac napisao je 1903. godine i to ostvarenje sa pravom se smatra za najbolje građeno i sjajno komponovano njegovo delo i, uopšte, ostaje i danas kao najlepši ljubavni roman u srpskoj književnosti epohe realizma. Za to delo Sremac se inspirisao istinitim događajem koji se desio u Prištini krajem 19. veka, a čitavu priču čuo je od Branislava Nušića, koji je bio 1895. i 1896. srpski vicekonzul u tom gradu, tada pod turskom vlašću. Priča mu se toliko svidela – valjda i stoga što se njegova mati, kći uglednog i bogatog trgovca, udala za lepog i siromašnog zanatliju – te je odmah zamolio Nušića da mu dozvoli da je obradi, Nušić je pristao pod jednim uslovom – da u priči ne spominje Prištinu, jer nije želeo da se zameri Hadži Zamfiru. I Sremac je događaj priče prebacio u Niš, ostvarivši poetizovanu proznu viziju čitavog slučaja. Prvu dramatizaciju „Zone Zamfirove“ načinio je Sima Bunić, iskusan glumac, dramatičar i upravnik putujućeg pozorišta, a prvo izvođenje te dramatizacije u beogradskom Narodnom pozorištu 1924. godine režirao je niko drugi do – Branislav Nušić! Libreto za prvi mjuzikl prema tom delu napisao je i režirao Kokan Mladenović ne izneverivši duh poznatog romana, tako da se može sa sigurnošću pretpostavljati kako bi i Nušić i Sremac bili zadovoljni. Dabome, pri tom Mladenović nije robovao prošlosti, niti je želeo da ostane u tradiciji pozorišnog komada sa pevanjem iz prošlog veka, već je nastojao da scenska realizacija bude u savremenom stilu po ugledu na brodvejske pozornice. Napisao je više od dvadeset songova kojima je propratio sve najvažnije prizore i koji su se skladno uklopili u čitav dramaturški tok. S druge strane, scenska zbivanja bila su obogaćena sa više plesnih numera u kojima se stepovalo uz muziku lišenu doslovnih folklornih citata. Rezultat nije izostao – priča o ljubavi bogataške kćeri Zone i kujundžije Maneta scenski je prezentovana zanimljivo i efektno, mada katkad, naročito u prvom delu predstave, rasplinuto i preopširno.
Koreograf Mojca Horvat veoma inventivno je postavila plesne scene, kako one pučke koje prati muzika komponovana tako da nas asocira na balkanske melodije i ritmove, tako i one kada se igra valcer. U oba slučaja Marko Grubić komponovao je originalno instrumentiranu savremenu muziku. Baletski ansambl demonstrirao je uigranost i poletni elan u ispunjavanju koreografskih zadataka, što je čitavom izvođenju dalo osoben pečat i izazvalo ne jedan aplauz tokom predstave.

[restrictedarea] Ivan Bosiljčić kao Mane je neposredno i sa mnogo šarma tumačio ovaj lik, uspevši da ostvari zavidnu transformaciju izraza u različitim situacijama – u širokom dijapazonu počev od ljubavnog zanosa do buntovnog pokliča protiv socijalne nejednakosti koju nameću bogataši. Ivana Popović umela je da naporedo sa oholim i gospodstvenim držanjem emanira ustreptalost zaljubljene devojke. Hadži Zamfir u tumačenju Nebojše Dugalića ostvario je reljefan prikaz moćnika koji insistira na položaju koji mu u društvu donosi bogatstvo, ali i da plastično dočara unutrašnji prelom kada uvidi da kombinacija za udaju Zone za bogatog Manulaća ne može da se ostvari. Danica Maksimović kao Doka oživela je veoma živopisno sa probranim sredstvima od komike do ljutnje figuru Doke. Maja Noveljić (Jevda, Manetova mati) i Desimir Stanojević (Čorbadži Tasa, Manetov ujak) nastupali su skladno i uvek sa merom, uz sposobnost da spontano izraze fine komične detalje. Miroljub Turajlija (Pote) i Milan Antonić (Kote) ostvarili su nekoliko briljantnih komičnih efekata, dok je Saša Joksimović (Hans) plastično i sa smislom za fino karikiranje prikazao „uvezenog“ Učitelja muzike. Ivana Knežević, Ana Radivojević Zdravković, Nataša Balog Brakus i Ana Matijević kao Zonine tetke činile su savršeno uigran komičan kvartet, a Milena Živanović sa neobičnom živošću predstavila je Vasku.
Scenograf Marija Kalabić dala je jednostavna i efektna scenografska rešenja sa lako pokretnim elementima dekora, dok je kostimograf Tatjana Radišić autorka kostima koji su jasno odražavali socijalni status onih koji su ih nosili. Dirigent Milan Nedeljković veoma spretno i ritmički precizno vodio je predstavu, posebno akcentujući dramatičnost prizora njenom drugom delu. [/restrictedarea]