Zdenko Tomanović: Dvostruki haški aršin

Razgovarao NIKOLA VRZIĆ

Srbija preko Generalne skupštine UN mora da traži ukidanje Haškog tribunala. Naravno, može i da zatraži da Generalna skupština UN traži pravno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je sud osnovan u skladu sa Poveljom UN ili ne

Advokat Zdenko Tomanović, jedan od naših najboljih poznavalaca rada Haškog tribunala, svojevremeno branilac Slobodana Miloševića, za „Pečat“ komentariše oslobađajuću hašku presudu hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.

I ranije ste najavljivali da osuđujuća presuda za hrvatske generale neće opstati. Zašto?
Zato što je pristup Tribunala da su srpski zločini posledice političke doktrine zvane etničko čišćenje, to jest da su zločini deo političkog i državnog projekta Srba, dok su hrvatski zločini individualni, bez političkog ili državnog plana. Temelj takvog stava vuče se još od najranijeg perioda, kada je komisija eksperata prof. Šerifa Basiunija ukazala na takav karakter zločina i kada je rat u Hrvatskoj proglašen za međunarodni, a ne građanski. Za Tribunal nije bilo takvog političkog projekta etničkog čišćenja ni u Maslenici, ni u Medačkom džepu, ni tokom „Bljeska“, ni u Grubiškom polju, ni u Istočnoj Slavoniji, ni u Marinom selu, ni na Miljevačkom platou, ni u Zapadnoj Slavoniji, ni prilikom proterivanja žena, dece, staraca… Za njih ni diskriminatorski zakoni, doneti tokom 1990. i 1991. u Hrvatskoj, nisu veza sa političkim projektom etničkog čišćenja, ali su se zato bavili vezom Slobodana Miloševića i „Načertanija“ Ilije Garašanina.
Ali sam znao i kako se Hrvatska odnosi prema Tribunalu. Za razliku od Srbije, Hrvati su bili odgovorni, oni su smatrali da je Hag od značaja za Hrvatsku. Tamo nije sramota kritikovati Tribunal, a kod nas se vršila politička diskvalifikacija nazivom „antihaški lobi“. Oni su pomagali svojim braniteljima i domoljupcima, a mi im odmagali i ponižavali ih. Oni su njima davali oslobađajuća dokumenta, a mi krili dokumenta od srpskih optuženika. Oni su se ponosili svojim vojnicima i njihovim učešćem u ratu, a mi smo hteli da se, za svaki slučaj, ogradimo i distanciramo od naših vojnika. Hteli smo da privremeno izvezemo sopstvenu istoriju, priželjkujući da nas niko ne podseća na nju. Mi smo se stideli naših nacionalista, a oni su se svojim ponosili. Oni čak nisu krili da su finansijski pomagali i Hrvate u Bosni, a mi smo hapsili Miloševića zato što je finansijski pomagao Srbe u Bosni.
A takav stav dovodi do pravnog i političkog kredibiliteta, koji je najvažniji faktor u Tribunalu.

Kakva je poruka ove presude?
Najpre, kompletno hrvatsko državno i političko rukovodstvo oslobođeno je odgovornosti za sve što se dešavalo tokom rata u Hrvatskoj.
Ispada da je Hrvatska vodila pravedni, oslobodilački rat, dok je celo srpsko ratovanje bilo jedan ogromni zločinački poduhvat, započet u julu 1991. i okončan tek u junu 1999. godine. Time su srpske žrtve postale samo kolateralna šteta, a hrvatske žrtve rezultat zločina.
Sada je Haški sud postao simbol pobedničke pravde, u kojem se uglavnom sudilo poraženima, a samo poraženi čine zločine, dok pobednici proizvode isključivo „kolateralnu štetu“.
Hrvatski nacionalizam je trijumfovao, i u Hagu dobio i moralnu i međunarodnu satisfakciju.
Nametnuta je crno-bela slika ratova u Jugoslaviji, zbog pravdanja uloge onih koji su nas bombardovali i koji su Jugoslaviju razbili, a „progutana“ je i tvrdnja Tonija Blera o borbi između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.
Presuda, međutim, za nas ima i dobre strane. Konačno se, i za sva vremena, kompromitovao Tribunal. Ovo je od velikog značaja ne samo za sve buduće pokušaje da se prave slični sudovi, već ova presuda baca senku i na sve dosadašnje procese u Hagu jer svedoči o dvostrukim aršinima za Srbe, i za ostale. Rad Tribunala u proteklih 20 godina zahteva da naša država sada pokrene pravnu i političku proceduru ukidanja Tribunala. Ne postoji ni pravni, ni istorijski, ni politički razlog da Tribunal i dalje postoji.
Razlozi zbog kojih je Tribunal nastao nisu ispunjeni. Niti je doprineo pomirenju, niti je doprineo suočavanju sa prošlošću. Naprotiv, brže bismo se mirili da nije bilo Tribunala. Ujedno, nema suočavanja sa prošlošću van zemlje, već je ono moguće samo unutar zemlje. Tribunal nije dao ni satisfakciju žrtvama. A to je najvažnije moralno, političko i pravno pitanje.
Zato Srbija mora da traži njegovo ukidanje preko Generalne skupštine UN. Naravno, može i da zatraži da Generalna skupština UN zatraži pravno mišljenje od Međunarodnog suda pravde da li je sud osnovan u skladu sa Poveljom UN ili ne. Da li ćemo u tome uspeti ili ne, to je drugo pitanje, ali to je obaveza naše političke elite, pre svega zbog generacija koje dolaze. Deceniju smo izgubili neodgovornim udvaranjem, malo domaćoj, malo inostranoj politici, nalazeći da je beskičmeni i bezlični stav najbolji. Ako nastavimo tako, moraćemo da se izvinjavamo NATO-u što je morao da nas bombarduje.
Zato naša država mora da ima jasan stav o tome kakav je pravni, politički i istorijski domašaj Haškog tribunala. Da li je to međunarodna pravda ili ne? Tvrdim da to nije pravda, i zato očekujem od naše države da se za takav stav bori. Nije svejedno kako će se ugasiti Tribunal. Način njegovog prestanka rada ima istorijski i pravni, i na kraju i politički značaj.

A reakcije u Srbiji?
Za mene je ponižavajuće ovo jadikovanje, isto koliko je bilo ponižavanje ona euforija kada su prvostepeno osuđeni hrvatski generali. Pa ne može nama da bude Tribunal pravedan kada osuđuje Hrvate, a nepravedan kada ih oslobađa. Tribunal ili nije, ili jeste pravda. Ja znam da nije. To što je Vlada Srbije svela saradnju na tehnički nivo je potcenjivanje inteligencije građana. Više bih voleo da smo to uradili kada su osudili naše generale, a ne sada. Sada neka nastave punu saradnju.