VLADISLAV JOVANOVIĆ, diplomata : Nema čovekoljublja bez rodoljublja

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Samo se prema nama upravljaju reflektori kontrole: da li i koliko se oslanjamo na našu prošlost, da li i koliko je oživljavamo ili se čak, što se od strane nadziratelja razume kao najgore i najnepoželjnije, prošlošću služimo da bismo bolje ostvarivali naše ciljeve u sadašnjosti. Prema drugim zemljama takvog starateljskog nadziranja nema

O vremenu za Srbiju teških iskušenja i sudbonosnih odluka, o stvarnosti beskrajnog političkog uslovljavanja i nizu neuvijenih ucena Zapada, razgovaramo sa gospodinom Vladislavom Jovanovićem, iskusnim i uglednim srpskim diplomatom, ambasadorom u više zemalja, nekadašnjim ministrom inostranih poslova Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, i predstavnikom SFRJ pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku.

Zalaganje za „teritorijalni integritet“ Kosova, uz istovremeno drsko faktičko ignorisanje teritorijalnog integriteta Srbije primer je bez presedana u međunarodnim odnosima. Da li su u pravu oni koji tvrde da živimo u svetu „sloma međunarodnog prava“?
Međunarodno pravo je gurnuto ustranu još krajem Hladnog rata, jer je pobednička strana jednostavno ignorisala međunarodno pravo i diktirala svoju volju svima, insistirajući na promeni ne samo njihovih režima i politike nego i na razbijanju teritorija nekih država. Vidite da su jedine tri države koje su rasparčane Sovjetski Savez, Čehoslovačka i Jugoslavija. Da li slučajno ili ne, tri slovenske države. Nisu jedino one bile složene državne zajednice. Nisu jedino one bile sastavljene od mnogih nacionalnih entiteta. To se može reći praktično za najveći broj država Evrope, da pomenemo samo Britaniju koja se trenutno ljulja jer joj se vraća, obija o glavu ono što su nama učinili, Španija, Italija, Korzika. Turska je višenacionalna zemlja samo što to ne priznaje, ona sve proglašava Turcima. Tamo se vodi rat protiv Kurda i do sada je izginulo najmanje 40 hiljada ljudi, znači četiri puta više nego što je izginulo na Kosovu zajedno sa bombardovanjem. Pa to nije razlog da Zapad pokrene uopšte glas protiv kršenja osnovnih manjinskih prava od strane Turaka i da vrši pritisak na Tursku ili da je ucenjuje politikom odvajanja Kurdistana od Turske. Tim pre što je Kurdistan bio odvojen od Turske posle Prvog svetskog rata i čak bio priznat kao nezavisna država, pa je vrlo brzo nekoliko godina iza toga sve to poništeno kao da se ništa nije desilo. Tako da međunarodno pravo jeste i dalje gurnuto u stranu. Ali promena odnosa snaga u svetu biće od koristi i međunarodnom pravu, budući da međunarodna zajednica danas sa dve stotine ili više država i ne znam koliko međunarodnih organizacija ne može da živi u najelementarnijoj harmoniji bez uvažavanja najelementarnijih pravila ponašanja između njih. Ta pravila ponašanja, to je međunarodno pravo koje je bujno izraslo posle Drugog svetskog rata, razvilo se sistemski i to je jedna od velikih tekovina civilizacije. Pobednik u Hladnom ratu, u tom trijumfalnom raspoloženju mislio je da su njegova moć i volja izvor prava, i počeli su da mašu mačem levo i desno sa nekoliko tih veoma otvorenih primera agresije i kršenja povelje UN. Mi smo jedna od tih žrtava, i to dva puta. Ovog puta u povratku, prvo je izvršena agresija neodobrena od Saveta bezbednosti, a onda je izvršena ta politička agresija time što je na otetom delu teritorije na nepravedan način formirana nekakva nezavisna država koja uživa snažnu zaštitu tih istih bivših agresorskih zemalja. Tako da će perspektivno međunarodno pravo ipak da stane na noge samo što će to biti jedan malo sporiji proces na koji moramo da se naviknemo, a u međuvremenu moramo da se štitimo i svim drugim legitimnim sredstvima koja stoje na raspolaganju jednoj suverenoj legitimnoj državi.

Pojedini strani eksperti upozoravaju da „zaštita granica Srbije nije samo zaštita srpskog naroda i srpske državnosti, već da ona predstavlja zaštitu osnovnih principa Helsinškog završnog akta – kamena temeljca međunarodno-pravnih akata“. Zaključuje se čak da je pitanje očuvanja granica Srbije „najvažniji bastion za očuvanje progresivnog međunarodnog prava i čitavog svetskog ustrojstva“!
Podsetio bih da se na Srbiji, odnosno SRJ prelamala ta politika ignorisanja međunarodnog prava i proizvođenje novih fizičkih činilaca putem sile. To je bilo toliko šokantno za međunarodno pravo i međunarodni poredak da je logičko pitanje svima bilo – ko je sledeći. I sledeći su brzo došli: Libija, pre toga Irak, Afganistan, sada se govori o Siriji i tamo se već proizvode unutrašnji nemiri i samo se čeka kad će to da bude dovoljan izgovor za eventualnu vojnu intervenciju. Iran je na tapetu i ko zna šta će još da bude. Prema tome to što je učinjeno prema nama pre 12 godina i pre pet godina je nešto što je veoma uzdrmalo poverenje Srba u međunarodno pravo, i što je privuklo pažnju na to kako će se dalje raspravljati problem nastao oduzimanjem KiM od Srbije silom i njeno pretvaranje u jednu državu. Nije čudno da je proces priznavanja te nove tzv. države spor, da teče već četiri-pet godina i da većina država još nisu priznale. Ne bi ni ovoliki broj priznao da se naša država ponašala kako bi trebalo u ovoj situaciji. To znači da nije izvinjavala zapadne partnere za ono što su nam uradili, da nije prestala da osuđuje njihov postupak i da nije popuštala u pregovorima sa Prištinom u smislu krunjenja naše pozicije i davanja utiska drugima da se mi baš i ne borimo toliko za našu stvar, pa je onda manje nužno da druge zemlje to čine umesto nas. To je upravo ono što Zapad hoće: da demorališe druge zemlje, da ih požuri da krenu u susret novoj realnosti, a nas da deplasira i da nas prevaziđe kao takve. To je velika greška koju je prethodna vlada učinila i zaslužuje istorijsku osudu zbog toga. Nova vlada se našla u situaciji da sada mora da popravlja te greške.

[restrictedarea]

Opčinjenost imperativom učlanjenja u Evropsku uniju, kada je o zvaničnoj političkoj paradigmi reč, jenjava. Ankete pokazuju da raste broj evroskeptika, a posebno među mladima, odnosno studentima, kao i među stanovnicima prestonice. Kako komentarišete ove promene?
Prvo, to uopšte ne iznenađuje, već iznenađuje što mnogo ranije nije nastala ta odbojnost od EU, jer se ona od početka otvaranja pitanja Kosova i Metohije na ovaj agresivan način postavljala antisrpski i njihovi predsednici, ministri inostranih poslova, predsednici vlada i drugi su bili u trci sa davanjem izjava protiv nas, a u prilog nezavisnosti Kosova, i zbog toga je trebalo da se ta vrsta otpora pojavi i ranije, ali to nije učinjeno zbog toga što su naša politika i naši mediji na sinhronizovan način delovali na uspavljivanje svesti našeg naroda. Dakle, EU nije ni do sada zasluživala tolike simpatije, s obzirom na to šta nam je činila i šta čini. Zbog toga ovo što se desilo poslednjih nedelja sa ispitivanjem javnog mnjenja sasvim je logičan rezultat. Lično očekujem da će taj procenat i dalje da pada, čak i drastičnije nego do sada, jer se lice EU prema nama potpuno otvorilo i pokazalo se da nas ne tretira na jednak način kao druge. EU je istureni mač politike Amerike u nameri da se Srbija što više satera u ćošak, da se teritorijalno oslabi, da se natera na prihvatanje ultimatuma koji znače kapitulaciju ukoliko bi bili prihvaćeni takvi kakvi su. Naša javnost se očigledno budi iz tog sna, iz tog dremeža, i shvata ko nam je prijatelj, a ko ne.

Posle nedavno obelodanjenog godišnjeg izveštaja o napretku Srbije u evrointegracijama, čini se da naša zemlja ni za pedalj nije bliža „dobijanju datuma za početak pregovora“. Vidite li, realno, Srbiju ikada kao pridruženog člana EU?
Jedan novi uspravan stav, koji bismo mi zauzeli u smislu ovoga što sam sugerisao u prethodnim odgovorima bio bi jedini ispravan. To bi nateralo EU da počne da nas tretira kao druge zemlje i da nas više poštuje, da uvažava naše nacionalne interese. Ukoliko ona ne bude bila spremna da to učini, mi bismo izgubili svaki dalji interes za kretanje ka članstvu, ali bismo se mogli zadovoljiti nekim privilegovanim statusom, statusom sličnim Izraelu i nekim arapskim zemaljama. To bi bilo dovoljno za osiguranje normalnih trgovinskih i ekonomskih odnosa sa njima, ali bez ambicija da budemo predmet njihovog ucenjivanja, jer ni oni više ne bi imali takvu mogućnost. Možda je trebalo još pre 10 godina da izvidimo tu alternativu kao realniju i prihvatljiviju za nas nego da se guramo na silu u Uniju koja od početka nije htela da nas tretira kao i ostale zemlje.

Čini se i da se odustaje od slepog i gotovo iracionalnog insistiranja oko paradigne da EU nema alternativu, pa se pominje i mogućnost „saradnje bez učlanjenja“. Mislite li da je to moguće?
To je otprilike ovo što sam kazao i što inače EU prilično oblaporno nudi drugim zemljama, mediteranskim zemljama, arapskim, Izraelu… Već sam pomenuo Tursku, kao primer gde se pominje privilegovani odnos umesto članstva, jer na taj način drže Tursku dalje od sebe, a istovremeno, ne predaleko. Mogući su dakle različiti odnosi uzajamnog interesa i saradnje, što bi trebalo da bude i naš cilj. Naš cilj nije da od EU napravimo neprijatelja, niti da od Amerike pravimo neprijatelja, nego da ih vratimo na pozicije koje su oni napustili, da nas tretiraju i respektuju na prihvatljiv, međunarodno legitiman način, da sarađujemo na tim osnovima u svim oblastima koje odgovaraju našim interesima, ali ne da budemo njihova marioneta, niti predmet njihove zlovolje i eksperimentisanja kao što je to slučaj u poslednjih 20 godina.

Kako tumačite ponašanje Nemačke i njene najnovije pritiske na Srbiju?
U vezi sa Nemačkom postoje dva shvatanja: jedno je da se Nemačka emancipovala od uticaja i zavisnosti od Amerike i da sve više vodi i nameće svoju politiku, za sada, prve evropske sile. Drugo shvatanje je da to nije baš tako, odnosno da je Nemačka i dalje pod američkim političkim i vojnim kišobranom, i da je u suštini samo mlađi partner u sprovođenju američke politike u Evropi, a posebno prema nama. Priklanjam se ovom drugom mišljenju. Razume se da Nemačka u okviru i vršenju te uloge nastoji da promoviše i ostvaruje svoje specifične interese. Ona prema nama ima specifične interese koje ostvaruje već 20 godina. Prvo, imala je interes da stavi tačku na postojanje SFRJ, što je uradila otvoreno sa Genšerom i Kolom. Onda je imala interesa da podrži druge protiv nas u tim sukobima koji su nastali ne našom željom nego željom drugih koji su hteli nasilno da se izdvoje kao samostalne države, i treće je to što je Nemačka dala potpuno za pravo kosovskim Albancima i tokom agresije NATO-a na Jugoslaviju i posle toga. Setimo se da je ministar odbrane Nemačke bio jedan od najvulgarnijih političara u izmišljanju informacija u vezi sa situacijom na KiM, da su nemački kontingenti na Kosovu ubrzo postali glavni, koliko su se američki povlačili i da je sada kontingent KFOR-a praktično u rukama Nemačke. Prema tome, oni imaju interese da se situacija u bivšoj SFRJ definitivno „rastvori“, da zadrže ono što su oni hteli da dobiju, a to je dominantan uticaj u bivšim zapadnim republikama, ali i da se ne liše pogodnosti koje im u odnosima sa nama pruža ekonomija. Znači drže se istovremeno i štapa prema nama i šargarepe koja odgovara perfektno i njihovim ekonomskim interesima. Mi ne bi trebalo od Nemačke kao velike sile, evropske za sada, a nadam se da će to i ostati, da očekujemo ni ljubav, ni nežnost, kao što to ne bi trebalo da očekujemo ni od jedne velike sile. Od Nemačke posebno, jer je ona u prošlom veku pokazala da nema baš nikakve nežnosti i želje da bude bolja prema nama. Ali sve se menja, pa i to, i neophodno je da se trudimo da sa Nemačkom gradimo što bolje, pre svega ekonomske odnose, pa i da jačamo međusobno razumevanje, ali da ne ustupamo nikakvoj politici diktata i ucenjivanja koja bi dolazila iz tog pravca. Nažalost, diktat je nemačka reč, ušla je u upotrebu u međunarodnoj praksi i Nemačka kao da je na to ljubomorna i pokušava da tu reč oživi, i to baš u odnosima sa nama, što opet nije možda slučajno. U svakom slučaju, ne bi trebalo ni od komarca praviti magarca, nije Nemačka to što njeni obožavaoci žele da vide, ona je i dalje samo mlađi partner mnogo značajnije Amerike, uklapa se u njenu strategiju prema nama. Naša je nesreća što se ta strategija prema nama poklapa sa američkom, što otežava našu poziciju, ali vreme je najbolji doktor i ono će biti sve više naklonjeno nama kako se budu dalje menjali odnosi snaga u svetu, što će i Nemačkoj omogućiti da bude samostalnija u odnosu na sadašnju zavisnost od Amerike.

U slučaju ucene Belim šengenom,čini se da je „strela odapeta“, odnosno da je ukidanje bezviznog režima samo pitanje dana, kako mnogi (da li uopšte reći – pesimisti!) već ocenjuju?
Znate šta, u radionicama u Briselu ništa nije slučajno. Koriste se svi elementi za pravljenje stanja od „lego kockica“ kako njima odgovara. Bezvizni režim je nešto što im se našlo pri ruci, jer se slučajno poklopilo sa činjenicom da se povećava broj azilanata, ali to povećanje je bilo i ranijih godina, pa nije tako drastično korišćeno protiv nas. Uopšte ne isključujem da to nije jedan od pritisaka, pošto oni znaju da bismo u tom slučaju bili izloženi pritisku porodica gastarbajtera i ovog malog elitnog procenta dobroživećih u Srbiji, koji jeste mali po procentu, ali je dobro raspoređen i mogao bi da vrši pritisak na vladu. Tako da oni računaju da će kada koriste tu kartu imati i saveznike u samoj Srbiji. Međutim, sve to je minorno u odnosu na glavni problem koji hoće da reše, a to je da nas nateraju da kapituliramo do kraja. To znači – da prihvatimo takozvanu novu realnost, da se praktično odreknemo naše tapije i da oni onda skinu sa sebe optužbu da su učinili nešto nepravo, protivno međunarodnom pravu i svojim obavezama koje su preuzeli po osnovu niza međunarodnih političkih dokumenata i pravnih instrumenata.

Kadrovska situacija u srpskoj diplomatiji retko je tema javnih rasprava, mada se – iz redova diplomatske profesije – može čuti kako zemlja mnoge nevolje duguje upravo nedoraslim kadrovima u diplomatiji?
Znate šta, mi smo od petog oktobra naovamo usvojili koncept tzv. epigonske diplomatije, znači diplomatije koja bi više trebalo da uveri naše nove prijatelje na Zapadu da smo mi dobri, lojalni, konstruktivni, nego da stvarno zalegne za naše interese i da ih ostvari kod tih novih prijatelja. Tako da sa te strane nismo ni imali potrebu za nekom stvarnom diplomatijom nego za klimoglavcima u toj diplomatiji koji će prihvatati ono što drugi već spreme kao jelo za nas, za međunarodne forume. Sada se situacija valjda menja, nešto smo novo naučili iz tih iskustava. Imamo novu vlast koja ima šansu da vrati dah i duh toj diplomatiji, i da je učini stvarno nacionalnom. Ne mislim da kažem – velikonacionalnu diplomatiju, nego onu, u nacionalnom smislu, normalnu, kao što bi to trebalo da čini diplomatija svake druge zemlje koja drži do sebe, jer to što smo do sada radili, to je ugađanje ovim našim stranim nadzirateljima i sleđenje njihove politike. Postoji nekoliko drastičnih primera za tu slepu ulicu u koju smo ušli, jedan jeste činjenica da smo zatvorili ambasadu u Zimbabveu, zemlji koja je jedina kao nestalni član Saveta bezbednosti 1992.godine glasala protiv uvođenja sankcija Jugoslaviji, onda kada se Jeljcinova Rusija nije protivila. I takva zemlja umesto da bude zauvek tretirana kao naš prijatelj je odgurnuta ustranu, što je nju teško povredilo. Tu nedavno sam čuo da smo Belorusiju koja je u vreme agresije dala najveću moguću podršku nama, pa je njen predsednik izložio sebe opasnosti i došao u Beograd da demonstrira tu solidarnost sa nama, da smo tu sledili neku odluku EU koja je bila ponižavajuća za Belorusiju. To su primeri ne državne politike nego vazalske politike. I mi tu obavezu uopšte nismo imali prema EU jer smo daleko od blizine Uniji, a kao dodatni argumenat da to nije trebalo da činimo jeste činjenica da ni sami članovi EU nisu jedinstveni u mnogo važnijim pitanjima. Recimo, oko pitanja priznavanja nezavisnosti Kosova, pet država se suprotstavilo tome. U vezi sa pitanjem Iraka i Libije mnoge države su odbile da učestvuju. Među njima samima dakle nema jedinstvene politike, a mi kao daleki autsajderi smo napravili tu veliku političku grešku da se na jedan vrlo ružan način odužimo zemlji koja je bila najsolidarnija sa nama u trenutku kad nam je bilo najteže.

Da li ste nekad, makar i posredno i „zaobilazno“, bili pozivani ili pak bili u prilici da savetujete autoritativno telo koje se zove Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova?
Nisam i ne iznenađuje me što nisam, jer je cilj, koliko sam razumeo, tog Saveta da nadzire da li će i koliko naša politika prema Zapadu biti do kraja poslušnička i epigonska. Razume se da u takvoj jednoj okolini nije bilo mesta za bilo kakvo drugo mišljenje ili tumačenje potreba naše spoljne politike.

Nedavno ste učestvovali u obeležavanju godišnjice Balkanskih ratova i nadahnuto govorili o slavnom Drugom Gvozdenom puku „Knjaz Mihailo“. Ovi naši termopilski heroji, jesu, kako rekoste, „paradigma rodoljublja i inspiracija za današnje i buduće generacije“! Gde je i kako se razume rodoljublje danas, kada svi pojmovi, pa dakle i ovaj „trpe redefinisanje“?
U vezi s tim moram da kažem da smo mi na neki način izdvojeni od drugih. Samo se prema nama upravljaju reflektori kontrole: da li i koliko se oslanjamo na našu prošlost, da li i koliko je oživljavamo ili se čak, što se od strane nadziratelja tumači kao najnepoželjnije i najgore, prošlošću služimo da bismo bolje ostvarivali naše ciljeve u sadašnjosti. Prema drugim zemljama, koliko vidim, takvog starateljskog nadziranja nema. Naši tzv. kosmopoliti su to prihvatili kao neku vrstu njihovog avanzovanja u pravcu Evrope i mondijalizma, ali se zaboravlja da te iste zemlje koje traže i očekuju od nas da potiskujemo vrednosti iz naše prošlosti same su vrlo bučne i veoma aktivne u oživljavanju i veličanju sopstvene prošlosti. Amerika je tu najdalje otišla. Nema većeg nacionalizma nego što je to Amerika i Amerikanci. Isto je i sa Francuskom, sa Britanijom i svima drugima. Naši tzv. mondijalisti bi trebalo da se sete da nema čovekoljublja bez rodoljublja. Ne može se voleti svet, a ne voleti sopstveni narod. Ne može se voleti sopstveni narod, a ne voleti svoja porodica. To su aksiomi za svakog čoveka i njegovo ponašanje u bilo kakvoj široj zajednici. Ali ti naši novoskrojeni mondijalisti su u suštini odmetnici od sopstvenih nacionalnih vrednosti i u trci da se što više identifikuju sa vrednostima drugih, a zaboravljaju da ih ti drugi zbog toga neće uvažavati jer nemaju svoje korene nego će ih koristiti i prezirati. Prema tome najbolji način da se preporučimo svetu kao konstruktivni i sastavni deo tog sveta jeste da se oslonimo na svoje korene i da sa svojom baštinom krenemo u susret svetu. Ako idemo golim rukama nećemo biti ni sluge u tom svetu. To naši novopečeni mondijalisti u želji da se što pre i što više dopadnu tzv. velikom svetu zaboravljaju i zato se tako loše i tretiraju tamo.

[/restrictedarea]