Usta začepljena krivicom

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Da li Nemačka može da kritikuje izraelsku vlast, a da se to, uvek i odmah, ne kvalifikuje kao antisemitizam? 

Najnoviji oružani sukob između Izraela i Palestinaca (Hamas) u oblasti Gaze, koji je pretio da se pretvori u ratni požar širih razmera – po svedočenju „Njujork tajmsa“ bila je to sa izraelske strane (samo) vežba za mogući (i predstojeći?) napad na Iran – okončan je posle osam dana primirjem. Taj sukob je, međutim, podstakao u Nemačkoj (iznova) žustru i žučnu raspravu koja se (još) ne stišava oko, u ovoj zemlji uvek delikatnog i politički zapaljivog pitanja: koliko se sme ići daleko u kritici jevrejske države (njenih vlasti), a da se to odmah ne okvalifikuje kao antisemitizam.

PULS NACIJE Mišljenja o tome su, čini se u ovom trenutku više nego ikad ranije krajnje polarizovana. I sve uočljiviji biva raskorak između nemačke zvanične, državne politike, koja u kontinuitetu, gotovo bespogovorno (bar javno) aminuje svaki poduhvat vlasti u Tel Avivu – i bezbednost jevrejske države označava, i prihvata, kao jedan od prioriteta svoje spoljne politike – i raspoloženja u dobrom delu (sve kritičkije) javnosti. To očigledno, i posebno iz demografskih razloga, sve više zabrinjava zvaničnike u Berlinu, a naročito jevrejsku zajednicu u Nemačkoj: na društvenu scenu stupa generacija Nemaca koju sve manje opterećuje, i obavezuje, krivica njihovih dedova. Na činjenicu da „antisemitska temperatura“ ozbiljno, i zabrinjavajuće raste, upozorio je jedan od najuticajnijih prvaka jevrejske zajednice u ovoj zemlji, Štefan Kramer, generalni sekretar Centralnog veća Jevreja. Kramer je još pre dve godine, povodom obeležavanja „kristalne noći“, upozorio da„situacija postaje preteća“. Jevreji su (opet) „objekat mržnje i klevete“ i krajnje je vreme da država, pod hitno, sačini „nacionalni akcioni plan“ i krene u odlučniji obračun sa antisemitizmom. To je zvaničnom Berlinu bio signal za uzbunu.

[restrictedarea]

LATENTNI ANTISEMITIZAM Vlada je formirala nezavisni ekspertski tim i naložila mu da na temu antisemitizma i odnosa prema Jevrejima temeljito „opipa puls nacije“. Izveštaj eksperata, a radi se o naučnicima od ugleda i formata, sročen na više od dve stotine strana, najpre je dat „na uvid“ vladi i polovinom ove godine predočen Bundestagu. Taj raport je otkrio, za vlast iznenađujuće i alarmantne činjenice: iako je u državnoj politici, nedvosmisleno i u kontinuitetu, antisemitizam „tabu tema“, njim je „inficiran“ svaki peti Nemac! Analiza je „rendgentski“ i dubinski snimala ukorenjenost stereotipa i predrasuda o Jevrejima, koji su, najčešće, plod, kako je rečeno na prezentaciji u Bundestagu, neobaveštenosti i neznanja, da je najjače izvorište antisemitizma u ultradesničarskom miljeu (u službi za zaštitu ustavnog poretka broj pripadnika ekstremne desnice, spremne na sve, procenjuje se na 26. 000), ali da je „latentni antisemitizam“ prodro i u nemačku srednju klasu. Dodatnu dramatiku svemu ovome daje sledeći podatak: u oko trideset islamskih verskih organizacija u ovoj zemlji postoji blizu četrdeset hiljada (!) verskih fanatika sklonih demonstraciji nasilja prema Jevrejima. Kad je reč o statističkom rezimeu ove „dubinske“ analize, još nekoliko podataka: svaki osmi Nemac je uveren da su Jevreji sami krivi za progone i stradanja, četrdeset odsto smatra da sadašnji Jevreji iz sopstvene nesreće u prošlosti „izvlače korist“, svaki šesti naglašava da oni (i danas) imaju „previše uticaja“ u Nemačkoj, a trinaest odsto njih čak poriče pravo jevrejskoj državi (Izraelu) na postojanje! U površnim analizama međunarodnih organizacija, koje su uzimale u obzir uglavnom statistički incidentne situacije u odnosu na Jevreje, Nemačka se nalazila po sredini liste. „Kotirala“ se, istina, gore nego Velika Britanija, Francuska i Italija, ali bolje nego Poljska, Mađarska i Portugalija, zemlje u kojima se netrpeljivost prema Jevrejima češće ispoljavala. Spomenuti raport eksperata baca, međutim, novu svetlost na ovaj mračni problem nemačkog društva i možda bolje objašnjava razloge zapaljivih varničenja, raznim, često i efemernim, povodima u odnosu prema Jevrejima i njihovoj državi, mimo i izvan državne ravni i zvanične politike.

DO POSLEDNJE KONSEKVENCE Tako je krajem maja ove godine atmosfera dovedena do usijanja povodom odluke gradskih vlasti u Frankfurtu da uglednu nagradu „Teodor Adorno“, nazvanu po (čuvenom) utemeljivaču filozofske škole kritičkog mišljenja s marksističkih pozicija, dodele provokativnom filozofu, podjednako hvaljenom i osporavanom, Amerikanki Džutit Batler, koju svrstavaju u „vrh estradne filozofije“ i – žestokog kritičara vlasti u Izraelu. Ovu zaista uglednu nagradu koja se od 1977. dodeljuje svake treće godine za filozofiju, pozorište, muziku i film, dobila su glasovita (mahom jevrejska) imena: Norbert Elias, Jirgen Habermas, Žan Lik Godar, Zigmund Bauman i Žak Derida. Predstavnici jevrejske zajednice u Nemačkoj su veoma oštro reagovali na odluku vlasti u Frankfurtu, optužujući ih da se skrivaju iza „akademskog antisemitizma“ u kritici Izraela. Batlerova je, u ovim kritikama, prošla daleko gore, ova „polujevrejka“označena je kao „veliki mrzitelj Izraela“ i „nacista“!
Kad je reč o zvaničnoj politici, Berlin se upadljivo trudio da pokaže i dokaže kako je „izvukao pouke“ iz stravične (nacističke) prošlosti i da su nemački lideri, u kontinuitetu, svesni odgovornosti za zločin počinjen nad Jevrejima (holokaust). U demonstraciji te odgovornosti, i obaveze do „poslednje konsekvence“, otišla je najdalje, čini se, sadašnja vlada, saopštavajući, decidirano i izričito, kako je u svemu i uvek spremna da, garantujući bezbednost i opstanak jevrejske države, „pređe sa reči na dela“. Rečeno je to u kontekstu pretnji koje su stizale iz Teherana, indirektnih (strah od iranskog nuklearnog programa i bombe) i direktnih (iranski predsednik je uporno ponavljao kako će „izbrisati Izrael sa lica zemlje“) pretnji.
Da nije reč o praznim obećanjima, vlada u Berlinu je pokazala odobravajući, pored ostalog, isporuke podmornica opremljenih za nošenje nuklearnih bojevih glava. To je podstaklo nobelovca Gintera Grasa da svoju zabrinutost „pretoči“ u upozoravajuću i provokativnu pesmu pod naslovom „Šta se mora reći“, koja je proletos izazvala burne reakcije u samoj Nemačkoj i još burnije u Izraelu, o čemu je „Pečat“ obaveštavao čitaoce, objavivši i „spornu“ Grasovu pesmu.

ZAKASNELI RAZGOVOR O IZRAELU Na najpoznatijeg savremenog nemačkog pisca sručilo se „drvlje i kamenje“. Vlasti u Tel Avivu su saopštile da mu zabranjuju ulazak u zemlju (ostalo nam je nepoznato da li je zabrana u međuvremenu povučena), a jedan broj nemačkih intelektualaca optužio je Grasa za „neskriveni i politički nekorektni antisemitizam“ (Matijas Defner, šef Špringerove izdavačke kuće). Izvučeni su dugo prećutkivani detalji iz njegove ratne biografije (esesovska uniforma), a ugledni publicista (jevrejskog porekla) Henrik M. Broder je konstatovao da to nije pisao pesnik nego „nacista“. Bilo je, dakako, i dosta onih koji su ustali u njegovu odbranu. I u tome su, kao i u optužbama, opet bili veoma glasni i izričiti i intelektualci s jevrejskim korenima. Novinar i izdavač Jakob Augštajn, sin (glasovitog, počivšeg) osnivača i vlasnika „Špigla“ Rudolfa Augštajna je primetio da Grasovi stihovi nisu „velika pesma, ni briljantna politička analiza“, ali je odmah zatim konstatovao kako će se ono što je objavljeno pod naslovom „Šta se mora reći“ jednom ubrajati u „ njegove najuticajnije reči“. U njima se, podsetio je Augštajn, nalazi rečenica koju „više nećemo moći da izbegnemo“: „Nuklearna sila Izrael ugrožava ionako krhki mir u svetu“. Gras je preuzeo na sebe odgovornost da izgovori ovu rečenicu (koja je„podigla pravu buru“ zato „što je tačna“ i zato što ju je „izgovorio jedan Nemac“) kojom je „počeo zakasneli razgovor“ o Izraelu. I o tome da se Izrael sprema za rat protiv Irana… rat koji je svet mogao da „gurne u ponor“. A kada o tome govori Nemac, „tema razgovora mora biti i nemačka odgovornost“, zapisao je Augštajn uz konstataciju kako je Gras „znao da će biti optužen za antisemitizam“. Ali Gras, naglašava Augštajn, „nije antisemit, ni nemački istorijski zombi. On je realista. On osuđuje nuklearni potencijal Izraela „koji nije podložan nikakvoj kontroli“ i nemačku vojnu industriju koja Izraelu isporučuje podmornice, pri čemu je „pun gnušanja“ prema „licemerstvu Zapada“ koje je „oduvek jedini model našeg ponašanja prema Bliskom istoku“.

ZLOUPOTREBA POJMA ANTISEMITIZAM Svrstan u one koji pokušavaju da „relativizuju krivicu Nemaca okrivljujući Jevreje“, Augštajn je jetko uzvratio da se ovde ne radi o „istoriji Nemačke, nego o opstanku sveta“. Povodom učestalih optužbi da je antisemit zbog kritike na račun vlade u Tel Avivu, i u slučaju poslednjeg ratnog sukoba s Palestincima, upozorio na „opasnu zloupotrebu tog pojma“ i „pogrešnoj debati“ u čijoj „senci cveta pravi antisemitizam“. Opasnu zloupotrebu pojma antisemitizam Augštajn vidi kada se tom optužbom uzima u odbranu „okupaciona politika Izraela“. Tako ovaj pojam „gubi značenje, a tema dostojanstvo“, što samo „koristi stvarnim neprijateljima Jevreja i šteti Izraelu“. A Izrael „jeste okupaciona sila i ponaša se kao okupator“. Da bi osnažio ovu konstataciju poziva se na njujorškog politikologa Petera Bajnarta koji je (u „Šternu“) rekao da je „ u okviru međunarodno priznatih granica Izrael demokratija. Tamo važi proglas o nezavisnosti iz 1948. godine koji garantuje svim građanima punu ravnopravnost i politička prava, bez obzira na rasu, religiju i istoriju. Sasvim je drugačija situacija na okupiranim teritorijama: tamo žive milioni pod izraelskom vlašću bez tih prava samo zato što nisu državljani Izraela“. Sve to, kaže Augštajn, ugrožava„demokratski legitimitet“ Izraela. To ovom novinaru i levičaru koji objavljuje svoje kolumne (povremeno i u„Špiglu“) pod „firmom“ „U slučaju nedoumice, skrenite levo“, neće mnogo pomoći, bar za sada, da mu njegovi kritičari skinu optužbu za antisemitizam. Iako ta pošast stiže s (ekstremne) desnice, njom mogu biti, konstatuju njegovi, takođe jetki kritičari, „inficirani“ i levičari…

[/restrictedarea]