Stvarnost i propagandne legende – treći deo

Piše dr Mile Bjelajac

Ako bi u jednoj rečenici želeli da rezimiramo šta su bile najviše namere prema stanovništvu oslobođenih teritorija, a posebno prema Albancima i muslimanima, onda možemo da utvrdimo da nikakav plan za njihovo istrebljenje ili proterivanje nije postojao

Sačuvani izvori, a posebno državnog porekla, sugerišu da je dominantna ideja bila da se pre otpočinjanja operacija postignu dogovori sa albanskim prvacima da ne uzimaju aktivno učešće na turskoj strani. U tom cilju preko emisara im je obećavana puna ravnopravnost i zakonska zaštita, verska prava, pa čak i forme autonomije. Pojedini prvaci su obećali neutralnost samo u slučaju ako Turska napadne Srbiju. Ako Srbija napadne onda će oni braniti svoju otadžbinu. U slučaju turske propasti prihvatiće kralja Petra kao svog vladara. U pogledu dotadašnje bugarske propagande i rada Egzarhije među Slovenima u Makedoniji, pa i prema tamošnjim Srbima postojale su druge namere. Tu propagandu i delovanje valjalo je suspendovati srpskom, i vratiti uzurpirana crkvena dobra.

DUŠMANINU RAT, PRIJATELJU BRAT U isto vreme, prema turskim izvorima, muslimanima na Kosovu i šire je podeljeno 63.000 pušaka, kako bi kao pomoćne trupe sadejstvovali turskim redovnim i redifskim divizijama. Prema istim izvorima jedva se kasnije odazvalo 16.000 boraca. Ta velika količina oružja biće zabrinjavajući faktor za srpske vlasti po oslobođenju, posebno što je počelo dolaziti do njegove upotrebe iz zasede i u pobunama.
Dakle, postojale su sasvim prepoznatljive najviše namere, striktna naređenja Vrhovne komande, njene reakcije na nepoželjne pojave, na složenu ratnu dinamiku. No, ako se poslužimo jednim izrazom koji je član Karnegijeve komisije, Pavle Miljukov, krajnje probugarski nastrojen ruski političar, ne mogavši negirati brojnost zločina počinjenih od bugarske vojske, napisao:„Ono što su počinili ostaje sraman beleg, ali to se mora videti u tačnim proporcijama – postupci pojedinih vojnika ili oslobođenih hrišćana moraju biti notirani, ali ne mogu biti propagandnim simplifikacijama pripisani celokupnoj državnoj politici, Vrhovnoj komandi ili vojsci u celini“.
Ono što niko neće razumeti čitajući Karnegijev raport ili njegov reprint, knjigu Trockoga ili neke od savremenih istorija, jesu stvarne, najviše srpske namere. Izložimo tek nekoliko koje su odudarale ne samo od prakse drugih balkanskih sila već i mnogo kasnije, od nastupa sila u Prvom svetskom ratu.
Nekoliko dana pre ratne proklamacije, srpski ministar vojni Rade Bojović zahtevao je od načelnika Štaba vrhovne komande Putnika da izda naređenje za sve trupe u pogledu postupaka prema civilima i nemoćnima:„Da se iz Vrhovne komande izda naredba našoj vojsci, da po prelasku granice u predstojećem ratu naša vojska svuda najpažljivije štedi miroljubive građane, žene, decu, van naše granice, izuzev samo ona lica, koja se budu isticala kao naši neprijatelji i koja se budu oružano odupirali ili borili protiv naše vojske“.
Ovi stavovi već su bili ugrađeni u ratne proklamacije kralja Petra i celokupnoj vojsci  i prestolonaslednika, princa Aleksandra 1. armiji pred odlazak u rat  1912. godine tada najjače grupacije srpske vojske (126.000).
Kralj Petar je poručio:„(…) Tamo nas, vojnici, čekaju naša rođena braća. Tamo nas čekaju i svi oni, koji su žudni slobode, mira i reda. Tamo ćete naći ne samo Srba, nego i Arbanasa, razne vere. Koji se od njih ne budu pridružili Turskoj, a nas prijateljski prihvate, njih ne dirajte, ni njihovu čeljad, ni njihove domove, ni imanja.
Neka vam, Vojnici, bude vođa ova velika i svetla reč narodna:
‚Dušmaninu rat, prijatelju brat. Brat je mio koje vere bio.‘“
Koliko je samo van vremena i prostora bila „rekla kazala“ interpretacija Lava Trockog u kojoj ironično navodi kako je „Miljukov možda čuo“ kako je kralj Petar na putu za Kumanovo susreo zarobljene Arnaute pod pratnjom, uzdigao se u svom automobilu, „uzdigao se onako mali rastom“ (Sic!) i povikao: „Kakvu ću korist imati od njih. Pobijte ih, ali nemojte trošiti metke, uzmite kame“. Ne da je daleko od njegovog načina, nego je prozirno iz proste činjenice što je kralj stigao iz Vranja direktno u Skoplje vozom gde mu je priređen svečani doček.
Princ Aleksandar je dodao jedan još jasniji motiv:„(…) Prema pobeđenom neprijatelju, i neprijatelju koji se preda, budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek, a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanje, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štedite i štitite, kao i kuće, imanja i čast svog sopstvenog naroda, jer to ne zahteva samo čovečnost i naša pravoslavna vera, nego to i dolikuje junacima, a tim se pobeđuju neprijatelji da se radije predaju nego uporno bore, jer znaju da se predaju junacima, od kojih se ničemu rđavome nemaju nadati ni oni, ni njihove žene i deca (…)“
Načelnik Štaba srpske Vrhovne komande, general Radomir Putnik, na sastanku sa najvišim oficirima i armije u Vranjskoj Banji, 3. oktobra 1912. između ostalog  dao je instrukciju za postupak prema Arnautima:„Sa Arnautima i lepo, a i silu upotrebiti kada ne pomaže lepo postupanje.“
Bili su duboko svesni da svi budući planovi ovise o držanju lokalnog stanovništva i njihovih vođa.

STROGO, ALI PRAVIČNO Ti „barbari“, kako ih je krstio Fojndlih, su pored Haških konvencija iz 1899. i 1907. svoje oficire aktivne i rezervne upoznavali i sa Ženevskom konvencijom o pravima ranjenika i zarobljenika.  Postupali su oni tako i u prethodnim ratovima. U „Privremenom uputu za ratnu sanitetsku službu“ iz 1908. godine, koju su rezervni oficiri prorađivali na kursevima svake dve godine, članom 115. bila je definisana uloga saniteta u borbi gde je posebno istaknuto:„Da se ranjenici što pre pronađu, sklone na što manje opasno mesto, previju, okrepe i evakuišu u pozadinu. Pomoć ovu dužan je sanitetski personal ukazati tako isto neprijatelju, kao i svome vojniku.“
U prilogu „Pravila“ bila je odštampana Ženevska konvencija. Nije stoga čudo što se iz sanitetskih dnevnika raznih divizija, počev od Kosova do Jedrena moglo čitati kako neprijatelj ostavlja nezbrinute ranjenike koje oni kupe i zbrinjavaju. Navedimo da su prva dva ranjenika donesena u Dunavsku poljsku boljnicu na Čelopeku sa kumanovskog razbojišta bila jedan srpski i jedan turski ranjenik kome je zabeleženo ime, oba sa prostrelom pluća. Zbrinuti i poslati u Ristovac da se vozom evakuišu dalje. Ne čudi što u dnevniku Timočkog zavojišta u Trakiji stoji da imaju 14 turskih ranjenika i 78 zarobljenika u karantinu. Piše: „Oficiri među njima bili su iznenađeni brigom o njihovim ranjenicima i izražavali su zahvalnost što se evakuišu zajedno sa srpskim“. Takođe je zabeleženo:„ … bugarskim vojnicima nije nikako išlo u glavu da se sa onesposobljenim neprijateljskim vojnikom postupa isto kao i sa svojim … i ovom prilikom tražili su da se turski ranjenici utepaju … u čemu su ih srpski vojnici sprečili“.
Samo što su završene operacije oko Bitolja Vrhovna komanda je izdala strogo naređenje 6(19) novembra 1912. kako se mora postupati prema civilnom stanovništvu. Posebno je istaknuto kako mora da vlada puna ravnopravnost svih građana, da se naročito prema Turcima i Arnautima postupa strogo, ali pravično. Takođe, da se Turci i Arnauti zaštite od izgreda od strane našeg srpskog stanovništva „koje je još zadahnuto mržnjom i žudno osvete“. Nadalje, naređeno je da se nipošto ne dira u veru, kuću i kućnu čeljad, da se najstrože zabrani samovoljno uzimanje, već da se sve plaća gotovim novcem. Zabranjeno je da se vojne vlasti služe prevarama, te da se sve što je obećano mora i izvršiti. Vrhovna komanda pod čijom ingerencijom je bilo Policijsko odeljenje, zahtevala je da se posebna pažnja obrati na izbor činovnika, na njihov karakter i savesnost, a da se o radu već postavljenih neprekidno vodi računa. U mestima gde ima muslimana i gde su oni posvedočili svoju odanost, nije trebalo izbegavati da se oni uključe i postavljaju za opštinske i druge časnike srazmerno njihovom brojnom stanju. Posebno se zahtevalo da se obrati pažnja na „izvesne mnoge ličnosti koje idu naoružane po naseljenim mestima pod vidom komita i tamo pljačkaju, vrše osvete i razna nasilja. Njih razoružavati, kažnjavati, proterivati i po potrebi predavati vojnom sudu na osudu (tč.9)“. Pašić je tražio humano postupanje prema Arnautima i iz političkih razloga. Stalno je bio na vezi sa Vrhovnom komandom i zahtevao da se pažljivo postupa prema katolicima, prema muslimanima, begovima i drugim uglednicima jer je s jedne strane želeo da izbije argumente austro-ugarskoj propagandi, a sa druge da preko uglednika i uticaja na njih dobije njihovu saglasnost pred svetom u korist Srbije kada dođe do mirovnih konferencija. U tom cilju bili su i zahtevi da se u garnizonima gde su i srpske i crnogorske vlasti i vojska zaštiti albansko stanovništvo od crnogorske samovolje. Bio je ponekad i podozriv prema vojnim vlastima kada su odbijale da prihvate strane posmatrače i izveštače koji bi proverili na terenu glasine plasirane po svetskim medijima.
Citirajmo jednu vladinu (Pašićevu) instrukciju koju je Treća armija prosledila potčinjenim jedinicama i Ibarskoj vojsci:„Po želji naše vlade potrebno je da se što bolje postupa sa katolicima, a isto tako i sa Arnautima muslimanima koji prebegnu na našu stranu iz oblasti koje su u zahvatu Crnogoraca. Ove begunce bi trebalo lepo primiti, a sem toga davati im i pomoć u hrani. U mestima gde ima naših i crnogorskih vlasti neka naše vlasti sprečavaju zločinstva nad Arnautima, jer to čini rđav utisak na strani i škodi opštoj stvari. Ceo ovaj prepis neka komandant odmah saopšti okružnom načelniku u N. Pazaru.“

AKCIJA RAZORUŽAVANJA Vojvoda Putnik i general Mišić takođe insistiraju da se Albanci pridobiju: „Ima izveštaja da se Arnauti pripremaju za akciju protivu nas. Govori se da će biti naoružani i brzometnim puškama sa dosta municije, podbadani su od strane oba poznata takmaca sa Jadranskog primorja. Preduzmite energične mere … (u orig) za sprečavanje agitovanja. Naredite kod sviju odreda jaku oprezu od iznenađenja. Pokušajte stvoriti povoljno raspoloženje Arnauta za nas. Izveštavajte češće po svima gornjim pitanjima. Po zapovesti načelnika gen. Živ. Mišić. 4. januar 1913.“
Vlada je u martu 1913. pustila iz beogradske internacije najuglednije turske i albanske glavare i naredila da im se u svemu izlazi u susret kada se vrate kućama, ali i da se motri na njihovu delatnost.
Kada su 26. oktobra 1912. preduzeti koraci da se formira nova civilna uprava sa policijskim odeljenjima, sudovima i drugom administracijom, na čelu Odeljenja Vrhovne komande za civilnu upravu našao se Milorad Vujičić, doskorašnji načelnik u Ministarstvu unutrašnjih dela. Prilikom postavljanja okružnih načelnika u deset novih okruga dao im je uputstva za rad, u kojima je istaknuto da se za početak zajedno sa komandantima mesta staraju o ličnoj i imovinskoj sigurnosti stanovništva, da osiguraju ravnopravnost svih građana bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, da čuvaju nepokretnu imovinu osmanske države i drugih pravnih lica. Bilo im je naređeno da krivična dela izviđaju i za njih sude na licu mesta, a da postupaju u duhu srpskih zakona. Vujičić je 8. novembra izneo predlog vladi da donese uredbu o uređenju novooslobođenih oblasti. Kritikovao je naredbu generala Bože Jankovića o Privremenoj policijskoj službi i sudovima na vojištu Treće armije. Smatrao je da se tč. 7. Jankovićeve uredbe ozbiljno narušava načelo ravnopravnosti građana u postupku formiranja novih vlasti. Konačno 14. decembra, za sve krajeve doneta je jedinstvena Uredba o uređenju oslobođenih krajeva na osnovu Zakona o vojsci iz 1901. godine.
Postupajući u duhu svih naređenja i intencija Vrhovne komande i general Mihailo Živković se trudio da srpska vojska ostavi što bolji utisak kod stanovništva Raške, Mitrovice i Peći. Jedan savremenik je zabeležio u svoj dnevnik:„Danas (8/21.XI) veliki turski praznik – Kurban Bajram. Rano ujutru, na poziv hodžin dolazili su u džamiju i mladi i stari Muhamedanci, pa i deca (muškarci)… Naš komandant Ibarske vojske (general Mihailo Živković – op. M.B.) izdao je strogu naredbu, da se naši vojnici ponašaju prema muslimanskim ženama i hodžama uljudno i pristojno.“
Najviše problema na terenu nastalo je tokom akcije prikupljanja vojničkog oružja od Albanaca. Oni su to primili sa nepoverenjem, kao i kasnijih godina u Jugoslaviji, deo su predavali dobrovoljno, a deo su krili. Mirnija plemena ili klanovi bili su voljni da stupe u pregovore i da se nađe modus sa novim vlastima. Tako je Sadik Rama iz Drenice bio na vezi sa srpskim vlastima i preko igumana manastira Devič predao 400 pušaka i dobio zaštitu. Srbi su garantovali da njegovih 150 sela nije ispalilo nijedan metak na srpske vojnike. Bilo je i drugih koji su sklapali dogovore i postupali lojalno. Komanda iz Gnjilana je javljala da je „veliki broj Arnauta  koji dolaze u dolinu Gornjega Laba sa svojim familijama otišao u Vučitrn da donese pismeno da su predali oružje koje su imali. Ima ih koji su otišli da kupe oružje  po zbegovima. Ostalo, vlasti opštinske postavljaju se.“ Komanda Drinske divizije II poziva javljala je:„Čast mi je podneti sledeći izveštaj za jučerašnji dan. Razoružanje u Đakovici ide vrlo dobro, ali je čaršija još zatvorena. Jučerašnji dan je prošao na miru, ali sinoć kad je ulazio u varoš XII peš.puk II poziva narodne vojske, ađutant puka pešadijski kapetan I klase Vlada Timotijević ranjen je u levu ruku iz jedne turske kuće. Preduzete su mere da se krivac iznađe.“ To je ta „cela čaršija koja je spaljena“, kako je javljao Derviš Hima na radost austrougarskih konzula i „Noje Fraje Prese“.
Štab Šumadijske divizije 26. februara 1913. obaveštava trupe:„Čast mi je izvestiti komandanta da je komandant Armije dozvolio po predlogu pukovnika g. Bulića (komandant kolone Šumadijskog odreda na putu za Jadran – op.M.B.) da se ne vrši razoružavanje u srezu Miriditskom zbog njihove ukazane predusretljivosti našim trupama pri maršu ka Primorju; pleme Dukađina – u okolini Puke zbog zahvalnosti tamošnje posade – kao i plemena Krasnići, Mertura i Nikaja čiji su barjaktari dolazili u Prizren i izjavili pokornost našoj vlasti. Sva ostala plemena imaju se razoružavati po ranije postojećim naređenjima.“
No, nije svuda bilo, Kabašani, ali i neka druga sela nisu bili voljni da se pokore. I dalje su po staroj navici maltretirali okolinu, a slabija vojna odeljenja napadali iz zaseda. Posle reakcije vojske najviše su stradavali civili u zbegovima usled velike zime. Arhiva je puna izveštaja o dolasku delegata tih sela sa molbom da se odobri vraćanje civila i ljudi u sela. To im je odobravano uz obavezu da moraju predati oružje. Dok se ono ne preda uzimani su taoci. Tako je u Prizrenu za prostor Ljume i Bicana bilo 37 talaca. Vlasti su bile prinuđene da rešavaju probleme povratnika čije su kuće popaljene. Navedimo primer debarske strane.

ZAPISI OFICIRA IZ 1913. Još odranije, kada su se Debrani preko svojih predstavnika 25. novembra 1912. požalili da su njihovi sunarodnici još u zbegovima i da se plaše povratka kućama, odmah je telegramom stiglo naređenje iz Skoplja kako se mora postupiti:„Naredite da se preko selskih vikača u okrugu Debarskome pozovu svi oni stanovnici koji su odbegli u planinu da se slobodno vrate svojim kućama, sa uslovom da po dolasku odmah predadu oružje jer im se opraštaju sve ranije njihove pogreške. Koji ovo učine pustite ih kući i učinite sve da budu potpuno obezbeđeni sve dok se lojalno budu ponašali. Ovo javno saopštite i u svakoj varoši. A ovo naročito saopštite Šakir Begu i Ajerifik Begu. Načelnik štaba vojvoda R. Putnik.“
U početku operacija srpska vojska je puštala kućama zarobljeni bašibozuk i obveznike redifa. Kada su primetili da ih isti ponovo napadaju, najčešće iz zaseda ili prilikom prolaska kroz sela počeli su da ih kažnjavaju na licu mesta ili su ih slali u zarobljeničke sabirne centre. U prvih nekoliko nedelja oštrije se postupalo prema onima koji su se u kolonama vraćali kućama, a pri tom krili oružje u stvarima. Reakciju je izazvalo često korišćenje bele zastave u cilju prevare i namamljivanja protivnika. Najtragičniji primer se dogodio u Uroševcu. Ovakvo ponašanje je isključivalo primenu zaštitnih mera Haških konvencija, jednako kao i za puštanje na reč iz zarobljeništva, pa kad potom isto lice uzme aktivno učešće u borbi.
Koliko je bilo nemoguće za bilo kakvog posmatrača iz daljine ili nekoga ko je slušao posredna prepričavanja da razazna šta se dešavalo i kako je to izgledalo izbliza, čije je gorelo i zašto od prvog trenutka možda će najbolje predočiti izveštaj tada ranjenika i rezervnog oficira Darka Ribnikara. Svoje zapise koje je objavio 1913. svedoče o užasima prema hrišćanima civilima od strane turske vojske i lokalnih Arnauta u predvečerje Kumanovske bitke. Scene su sa obronaka planine Rujan. Borbe su već bile vođene, u pravcu Preševa se videlo kako gori Trnovac, a na mestu sukoba masa turskih i arnautskih leševa nezatrpanih i poluzatrpanih. Svi iz Skopske redifske divizije. Posle slike na brzinu napuštenog turskog vojničkog logora punog spreme na višim obroncima spustili su se ka donjem logoru. „Trupe prolaze žurno pokraj njega, ali kad stigoše do druma, naša prethodnica zastade za jedan trenutak i komandir potrča s jednim podoficirom. I mi odozgo potrčasmo i posle nekoliko trenutaka bili smo pred strašnom slikom. U jednoj njivi kraj druma stoji bez ikakvog reda tridesetak volovskih kola… Pokraj kola, u blatu, leži razbacano sedamnaest unakaženih i strašno krvavih leševa. Turske trupe su ih primorale da im na svojim kolima donesu pod Rujan municiju, odelo i oružje, pa kad su morali da se povlače pred našim trupama, Arnauti su ih sve do jednog pobili. Svi su gotovo ubijeni bajonetima. Rane su užasne… Stajali smo ćuteći i gotovo ne dišući… Samo su se vojnici krstili duboko potreseni krvavom slikom… U tom trenutku vojnik dotrča i javi da je pri pregledu pod šatorom nađen jedan ranjeni Arnautin, lekar ode za vojnikom i već posle nekoliko minuta Arnautin je ležao u sanitetskim kolima, spreman za polazak u vranjsku bolnicu…
Kaljavim i provaljenim seoskim putevima hitaju stanovnici okolnih sela. Svi su naoružani, kakvih tu modela ima… Prolaze pored nas, zastanu, duboko se poklone i skinu kapu s glave, pa onda produžuju dalje… Svi ti ljude žure u svoja sela. Kad su Turci počeli da sustižu na Rujan i kad su Arnauti pohitali iz svojih kula da pomognu turske trupe, oni su izvlačili iz svojih skrivnica zarđale puške… pa su se sklonili u krševe… Sa koliko su gorčine u srcu posmatrali iz zbegova kako im Arnauti pale kuće, odgone stoku i upropašćuju hranu? I sad, kad su Turci razbijeni, hitaju u svojim domovima da spasavaju ono što se još može spasiti. Silazimo u selo Stajkovce…
SLIKE UŽASA „Dole u jarku telo jednog starca… malo dalje dvoja kola, isto tako natovarena ratnim materijalom. Kraj kola još dva leša… Kraj leševa stoji nekoliko žena i dva čoveka… ‘Odakle si stara?’ Upitah onu ženu koja se nagnula nad leš. – ‘Od kumanovsko. Svi smo od kumanovsko’. – ‘Pa šta ćete ovde?’ – ‘Turci nam oteraše sinove i ljude da nose ‘kamaru’, pa smo čuli da ih sve potepaše’ … Dođosmo da tražimo… Mučenici! Poterali su ih kao stoku, pa kad im više nisu bili potrebni, sve su ih pobili… Uđosmo u selo.
Nekoliko kuća gori, ali su se stanovnici vratili iz zbegova i već gase … U jednom dvorištu spazismo više žena oko jedne jame, iskopane uz samu ogradu. Uterasmo konje unutra i zadrhtasmo od prizora koji nam se pokaza… (leševi starih i mladih, muškarci, žene, devojke – M.B.) Tako su i stanovnici ove kuće pokušali da prikriju svoje imanje, ali su naišli Arnauti, pa su ih sve pobili. Kad smo izašli iz sela … videli smo dva naša konjanika kako teraju ispred sebe tri vezana Arnautina. Uhvaćeni su u nekakvom selu ispred nas, pa ih sad sprovode na granicu … Izgleda kao da se i sami čude što se i mi ne ponašamo onako, kako se oni ponašaju prema našim ljudima.
Noć uoči bitke kod Kumanova proveli smo u selu Bugarinje … Strašan lom svuda oko nas. Iz sela su bili dovukli sve što im je moglo da pruži veću udobnost za vreme logorovanja i prenoćišta. Kraj druma, u blizini jedne potamnele arnautske kule koja stoji nedirnuta iako su oko nje goreli koševi hrišćanskih stanovnika, vidi se jedan potpukovnik iz našeg štaba, a pred njim tri vezana čoveka, tri Arnautina… Priđosmo bliže. Potpukovnik ih ispituje, ali oni ništa ne odgovaraju… Oni samo ćute, gledaju u zemlju… Potpukovnik im pokaza rukom na jednu kuću iza arnautske kule. Arnauti se okretoše. Pogledaše na pokazanu kuću i onda odmahnuše glavom, kao da odriču ono za šta ih optužuju… mi kretosmo onoj kući na koju je malo pre pokazivao. Oko kuće nekoliko staraca i dve žene… Pred vratima siromašne krovinjare stoji jedan podnarednik sa puškom o ramenu, a malo dalje od njega tri vojnika… I mi stadosmo kraj praga, ali odmah okretosmo glavu od užasa. Na podu, strašno kravava i unakažena mlada žena… Ali slika užasa još nije potpuna. Više leša ubijene  majke visi leš njenog muškog trogodišnjeg ili četvorogodišnjeg deteta, rasporili su mu grudi bajonetom… Grozna smo divljaštva do tada videli, ali ovo je bilo strašnije od svega dotadašnjega.“ U nastavku Ribnikar opisuje kako su vojnici jedno veče uz potok pronašli polusmrznuto i gladno Arnautče i zbrinuli ga. Ono je dalje išlo sa njima.
Jedan anonimni britanski dopisnik u knjizi objavljenoj već u proleće 1913. godine („The Balkan War Drama“, London) referiše u jednom pasusu o ratnoj propagandi i povici na Turke i njihove zločine sledeće: „Da su Turci činili zločine u prošlosti ne može se poricati; da su zločini počinjeni u ovom ratu je takođe neporecivo, i da su Turci u jednom delu imali učešća je verovatno. Ali mora se podsetiti da do sada nismo imali direktnog dokaza. U trenutku kada je priča o zločinima i masakrima nevinih ljudi od strane odstupajućih Turaka dostigla vrhunac, tokom druge nedelje rata, sledeći telegram je stigao u Beograd sa srpskog fronta, naravno posle cenzure: ‘Učinjen je daljnji progres, sve je sigurnije da su zločine počinili Arnauti, a ne Turci’. Dopisnik dalje objašnjava čitaocima da ‘Arnauti ne znaju ništa o bernskim ili ženevskim konvencijama’, i vode rat na svoj obožavani način. Samo zato što Gurke rasparaju neprijatelja sa svojim kukri kamama, ne može se baciti na britansku armiju za ‘zločine’.“
Nasuprot austrougarskoj propagandi, redukovanoj slici u pismima petrogradskoj štampi Lava Trockog ili posleratnim saznanjima Karnegijeve komisije, sliku nekadašnje srpske vojske i njenog držanja prema pobeđenima i stanovništvu u puno jasnijem svetlu davali su savremenici koji su imali priliku da je prate na bojištima. Tih je bilo malo. Nešto više je bilo onih koji su kao lekari i članovi misija Crvenog krsta bili na licu mesta.

VITEŠKO POSTUPANJE Norvežanin pukovnik Henrik Angel, koji je sa Srbima bio u Balkanskim ratovima, u svojoj knjizi „Srpske ratničke priče“ kaže: „Srpski vojnici, srpske vlasti zaslužuju najveću hvalu za svoje plemenito postupanje sa osvojenim delovima zemlje. Ja i mnogi moji zemljaci, lekari i ljudi, kao i kapetan Neregor, možemo potvrditi da je u područjima gde smo se kretali postupanje bilo veoma humano, sasvim drugačije humano od onoga što smo navikli u Evropi. Viteško postupanje Srba sa zarobljenicima i izbeglicama može da prevaziđe samo ono koje pokazuju Crnogorci. I to kažem po sopstvenom uvidu, a ne po pričanju drugih. Slučajnost je učinila da sam jednom stanovao sa nekoliko stotina muhamedanskih izbeglica. Nisam video ni traga lošeg postupanja. Srbi su im obezbedili besplatan prevoz vozom, dozvoljeno im je da se smeste po vagonima i oko njih, od vojnika su dobili čak i hleb (od svojih jednovernih u istom selu dobili su samo malo duvana). Video sam da te izbeglice toliko veruju vojnicima da su, kada su oni, jedno tuce njih, lakše bolesnih, digli logor i krenuli, skoro svi pošli za njima. Žene su uprtile decu na leđa i uzele za ruke, natovarile na sebe ono malo što su posedovale i požurile za njima. Video sam vojnike kako pomažu deci, kako uplakanoj deci daju vodu i hranu… Ja sam, što se mene tiče, napustio Srbe pun najvišeg divljenja prema viteškom, pažljivom načinu na koji su vlasti kako civilne, tako i vojne, postupale u osvojenim područjima. U Kočanima sam video stotine muhamedanskih i bugarskih udovica i njihove dece kako svaki dan dobijaju brašno i gorivo. U Manastiru (Monastiru – M.B.) sam video isto, samo u još većem obimu. Nismo baš naviknuti da to uvek doživimo od naroda koji se hvale da su na višem kulturnom nivou od Srba. Dozvolite mi da dodam da ja i moji drugovi nikad nismo videli nijednog pijanog vojnika, nijednog neučtivog vojnika, nijednog brutalnog vojnika. To mora da znači da srpski vojnici mora da imaju pre svega jaku narodnu disciplinu. Onda se može razumeti da se u takvom narodu mogu obrazovati potpuno upotrebljivi vojnici za samo 18 meseci.
Angel je u svojoj knjizi (1914), pozivajući se na svoj vlastiti uvid i uvid desetak svojih kolega Norvežana, oficira i lekara, kaže kako su „utisci mojih zemljaka koji su delili svakodnevicu sa srpskim vojnicima bili tako suprotni svemu onome što sam čitao i čuo na putu u Srbiju. Sve moguće ružno i zlo im je lažima pripisivano: da su i kukavice i grozini, da su varvari koji spaljuju sela, razaraju crkve i muče zarobljenike i civilno stanovništvo.“ Sam je izneo jedan koji nije mogao, a da ne komentariše: „Posebno se sećam da je neki dopisnik iz Budimpešte (‘Say Hungarian raports’ isti koji su snabdevali i ‘Njujork tajms’ – op. M.B.) u jednom velikom engleskom listu izvestio o hiljadama masakriranih Albanaca na potezu između Kumanova i Skoplja. Povešani su tako da vešala čine pravu aleju. Taj dopisnik je slagao s više nego uobičajenom drskošću. Jer između Kumanova i Skoplja jedva da ima grma dovoljno velikog da se na njega obesi mačka, oko Kumanova ima tuce jablanova, ali na njima nije visio nijedan Albanac u trenutku u kojem je o njima sanjao dopisnik iz Budimpešte. Ja sam igrom slučaja bio tu, u tom malom gradu stanovao sam kod komesara policije lično, išao sa načelnikom policije kroz ulice grada, zajedno sa oficirima prejahao poprišta i sopstvenim nogama išao tragom turske i srpske vojske. Morao sam biti i slep i gluv pa da ne vidim i ne čujem ništa od onoga što bi ličilo na priče o hiljadama obešenih“. Pitamo se da li bi Džastin Makarti ostao kod svojih brojeva o „5.000 ubijenih između Kumanova i Skoplja“ posle čitanja ovih redova.

„ZAŠTO STE SE TUKLI ZA SRBIJU“? Angel navodi i kažnjavanja pojedinih, kako piše nevernih sela, posle ubistava iz zasede ili pronalaženja izmasakriranih zarobljenih drugova. Smatra da nije za čuđenje da osveta pogađa uz krivce i nevine. O tome su mu sami Srbi pričali. Norveški pukovnik piše da ih razume i opravdava. Angel nije naveo, jer mu možda nije bilo poznato, da su oficiri od prvog dana rata kažnjavali za sve nedozvoljeno, pa i na svoju ruku paljenje turskih i arnautskih kuća ili njihovo razgrađivanje da bi se dobila drva za ogrev. Vojni sudovi su isleđivali oficire i kažnjavali za greške ili prekoračenja ovlašćenja. Tek sve to, u mnoštvu daje još više iznijansiranu sliku.
Čuveni francuski novinar Anri Barbi još za vreme rata objavljuje priču koja bi svakom čitaocu sa predubeđenjem delovala nestvarno. Barbi svedoči o susretu sa poručnikom Džaferom Đure, turskim vojnikom 1912, a srpskim dobrovoljcem iz rata sa Bugarskom. Razgovor je vođen u Beogradu u bolnici gde se Džafer lečio od rana. Bio je odlikovan „Medaljom za hrabrost“. Odmah po bugarskom napadu stavio se na raspolaganje srpskoj komandi i ponudio da uključi 210 dobrovoljaca Muhamedanaca i Arnauta. Bili su poslati na Krivolak gde je jedva odolevala Timočka divizija pukovnika Milutinovića. Od svih njegovih dobrovoljaca ostalo je živo 40, poginuo je i potporučnik Mahmud.
Barbi je pitao: „Zašto ste se tukli za Srbiju?“, a poručnik je odgovorio:
„Jer su Srbi pravični, pošteni i iskreni koliko i hrabri, dok su Bugari lažljivci, nitkovi, lopovi. Srbi su nam svuda poštovali imanje i čast, Bugari su nas pljačkali i ubijali. I ja sam sam krajem decembra meseca bio njihova žrtva. Četiri Bugarina iz Ohrida nasilno su mi upali u kuću i odneli gde je što bilo… Šta bi doista bilo od nas da su Srbi bili pobeđeni? Za nekoliko godina i mi i Srbi morali bi iščeznuti. Borio sam se za svoju slobodu i za našu zajedničku slobodu!“
Barbi piše da se u Novopazarskom sandžaku u toku rata javilo 3.000 dobrovoljaca hrišćana i muhamedanaca. U Pljevljima najuglednija turska ličnost Hadži Beg Bajrović prijavio je da o svome trošku opremi 150 dobrovoljaca koje će sam voditi u rat. Prijavilo se i do 150 bolničarki. Istoričiri su utvrdili kasniju tragičnu sudbinu Bajrovića koji je umro u austrougarskoj internaciji.
Anri Barbi govori i o svom zemljaku novinaru Andre Tidesku, dopisniku „Žurnala“, francuskom i britanskom vojnom atašeu koji su jedini dobili dozvolu da prati ratne operacije, potom o profesoru i dopisniku ABC-a i „Lajpciger Nahrihtena“ Kučbahu iz Nemačke („valjan čovek i dobar novinar“).
Fric Bauer švedski doktor član švedske ambulante u Beogradu, kako u pismima supruzi, tako i u listu „Svensk Läkartidning“ ima lepe reči za Srbe. Prema njegovom ličnom uvidu svi ranjenici, prijatelji i neprijatelji, dobijaju jednaku pomoć i negu.
Dvojica drugih Šveđana koji su došli da steknu uviđaj u stanje vojnih bolnica kod saveznika, primećuju da su zločine činile manje otomanske trupe već paramilitarne snage. Rudenhold, jedan od pomenute dvojice slao je dopise  liberalnim novinama „Alfonbladet-Dagen“. Vredno je pomena da on nije krivio regularne turske trupe za zločine kojima je lično bio svedok. Stanje turskih zarobljenika je ocenjivao pozitivno.

VOJNIK VELIKE DUŠE Na kraju kako su tog srpskog vojnika, ratnika i čoveka videle njegove starešine. Izaberimo jednog od komandanata bataljona i puka 1912-1920, ratnika, nosioca četiri „Karađorđeve zvezde sa mačevima“, oficira koji je komandovao i vojnicima iz Pocerine, i Piroćancima, i Moravcima, i Vranjancima, i Topličanima. Generalom koji je na kraju karijere bio načelnik Istorijskog odeljenja Generalštaba. U svom članku u časopisu „Ratnik“ (1926), posvećenom analizi karakternih osobina srpskog vojnika uključio je 25 elemenata za ocenjivanje. Evo samo nekoliko tih:
„Srpski je vojnik velike duše i bolećiva srca i svakome će u nevolji da se nađe i da ukaže svoju pomoć i uslugu. Prema ranjenom i zarobljenom neprijatelju ponaša se kao prema drugu; odmah mu nudi cigaretu; pita ga, da li je gladan; gotov da s njime podeli poslednji zalogaj hleba, i uopšte pušta  se sa njime u prijateljski razgovor. Srpski vojnici su takvi bili i prema podmuklim i podlim Bugarima. Čak i onda, kada su videli njihova najveća zverstva koja su počinili nad našim zarobljenim i ranjenim vojnicima, nisu bili prema njima surovi, niti su im se hteli svetiti. Srpski vojnici nesposobni su za osvetu i surova dela. Prema pokorenom ženskinju su pažljivi, a prema deci su do suza bolećivi. Ovu njihovu osobinu zapazili su vrlo brzo i Arnauti 1912-1913. godine, a njihova su ih deca brzo i zavolela zbog ove osobine. Ja držim da se, u pogledu velikodušnosti nijedne nacije vojnik ne može takmičiti sa srpskim.“
„Srpski vojnik, za vreme rata, bio je sklon da uzme sve što je jelo i piće, i to nije smatrao kao nepošteno i nemoralno, već kao običnu potrebu na koju ima neko prirodno pravo samim tim što je vojnik. Pojedinci su hteli da uzmu i po koju stvar koja im se dopadne (kako ini kažu, za uspomenu), ali srpski vojnik nije bio sklon onom divljačkom otimanju, pljačkanju i uništavanju tuđe imovine, kao što su to činili vojnici drugih vojsaka. Vrlo su retki slučajevi bili da je srpski vojnik opljačkao ranjenog ili poginulog vojnika, neprijateljskog ili našeg. Oni veruju da ovakva vrsta pljačkanja donosi nesreću. Na Gučevu su mi vojnici doneli iz borbe (noću) jednog teško ranjenog austrijskog rezervnog oficira kod koga je bilo 6.000 kruna i drugih skupocenih stvari, pa mu ništa nisu uzeli, čemu se ovaj ranjeni oficir divio.“
U pogledu moralnog života, za vreme rata, srpski vojnici u masi, bili su jako moralni, a naročito seljaci, koji su verovali da nemoralan život u ratu donosi nesreću. Uz to navodi primer kako su vojnici komentarisali kako se moglo unapred znati da će jedan njihov drug poginuti, zato što se bio vezao za neku ženturinu – „jer nepoštenje nikome dobro ne donosi ni kod kuće, a nekmoli u ratu“.