Srbi, slavimo, ali i pamtimo!

Piše Dragomir Antonić

Krsne slave su mesto gde se moramo setiti čestitih Srba koji čame u Haškom kazamatu ili po zatvorima širom sveta, takođe i u ratu stradalih vojnika, kao i svih mladih, dece, ljudi i žena koji potpuno nevini stradaše od bombi NATO zveri i ubica…

Stiže i novembar mesec. Mnogi nisu uspeli da ga sačekaju. Bacili kašiku. Svi drugi, kojima je kašika ostala u ruci mogu se smatrati uspešnim. Preživeli su još jedan mesec i sad ih čeka zasluženo slavlje, jer u grudenu, kako se novembar nekad zvao ima devet slava. Krsna slava je ono što Srbi najviše vole od duhovnih stvari. Zato je, valjda, jedini na svetu imaju. Srbi veruju da kao što oni poštuju svetitelje, tako i svetitelji poštuju njih. Jer da nema Srba, ko bi svetitelje slavio? Znamo da su i sveci nekad bili obični ljudi, a ljudima prija slava. U to ime, svim svečarima nazdravlje Krsno ime.

…KAO ŽRTVE PALJENICE Kad slavimo, budimo raspoloženi, ali setimo se i svih drugih koji nisu sa nama. Ne smemo zaboraviti, iz sećanja izbrisati, sebi nekad drage osobe. Ne smemo zaboraviti ni čestite Srbe koji čame u Haškom kazamatu ili po zatvorima širom sveta. Red je da ih se setimo i po neku lepu reč prozborimo o njima. Osetiće to oni, jer u prisilnoj i nepravednoj samoći i njihove misli su upućene nama. Krsne slave su mesto gde se moramo setiti i u ratu stradalih vojnika, kao i svih mladih, dece, ljudi i žena koji potpuno nevini stradaše od bombi NATO zveri i ubica. Nikad ne možemo zaboraviti most u Varvarinu, pijacu u Nišu, Aleksinac, putnički voz na civilnoj pruzi, Surdulicu. Batajnicu i Milicu Rakić. Kosovo i Metohiju. Celu Srbiju koju evropski zlikovci zaštićeni u avionima NATO alijanse posejaše uranijumskim zrnima, kasetnim bombama i ko sve zna kojim otrovima od kojih svakodnevno umiru naši roditelji, braća i sestre, prijatelji, znani i neznani. Od kuda toliko male dece, Bože mi oprosti što ovo pominjem, obolelih od leukemije i drugih vrsta kancerogenih bolesti? Da li smemo, zarad navodno obećanog Evrounijaćenja i njihove „milosti“ zaboraviti na obogaljen i uništen život naše dece? Da li smo toliko ogrezli u nedobru da našu decu prinosimo kao žrtve paljenice zarad nekakvog obećanja „o uslovnom prijemu za kandidatovog kandidata za razgovor o budućem prijemu“ u društvo ratnih zločinaca, koji nas i našu decu osakatiše, a mi bi trebalo da skačemo od sreće i ljubimo ruke ogavnim babama, kao što su to u bajkama radili Ivica i Marica? Srećom Marica se na vreme opametila.

[restrictedarea]

RAZMISLITE DOK NAS IMA Sestre Srpkinje i braćo Srbi dobro razmislite dok nas još uvek ima. Recimo veliko NE Evrounijatima, koji nam neviđena zla naneše i čiji je neskriven cilj da nas ponize, a zatim i zanavek unište. Uraditi tako nešto neće biti lako, ali nije ni preteško. Kad se povuče prvi potez svi ćemo videti koliko će nam se breme sa grbače skinuti i koliko će nam lakše biti. Sad nam sve izgleda bezizlazno, ali kad započnemo videće se da je to jedna naduvena mešina i da smo se bez razloga ponižavali i plašili. Zar je našim precima 1912. godine bilo lakše? Zar pred njima nisu stajale najjače sile tog doba? Ni tad Evropa nije pružila podršku Srbima. Sve je pokušala da Srbe onemogući, ali su se u sukobu sa Srbima dva carstva srušila. Otomansko i Habsburško. O junaštvu srpskog vojnika i mudrosti tadašnjih srpskih političara i vođa slušali smo pre neki dan na proslavi Kumanovske pobede na Zebrnjaku. Govorio je o tome i predsednik države Srbije. Izveden je lep umetničko-dramski program. Znalački je upriličen slikovit i poučan istorijski čas. U nekoliko desetina minuta gledalac je mogao osetiti kroz govor, tekst, glumu, muziku i pesmu nebesku veličinu događaja koji se desio stotinu godina ranije. Oživela su sećanja. Oživeli su junaci. Vaskrsla je Srbija. Bar na trenutak.
Zašto ne nastavljamo tim – junačkim životom – utabanim stazama. Čega se plašimo?Da će nas neko ukoriti, da nećemo dobiti prelaznu ocenu ili da će nam nekakav evropski nutricionista saopštiti da mleko naših krava ima suviše mlečnih masti, te dok to ne ispravimo nema ništa od uslovne kandidature. Ništa ja ne karikiram, nego svaka administrativna šuša koja nije mogla dobiti posao u svojoj zemlji, jer je nesposobna, sad sopstveno nezadovoljstvo iskaljuje na nama, srpskim građanima. Građani Srbije pogledajte samo na šta liče te spodobe što dolaze kod nas da nam drže pridike o svemu i svačemu. Orah da im ne uzmeš iz ruke. Od blajhanih bedevija, preko s uma sišavših činovnika iz Haškog tribunala, koji uplašeni za svoje plate i u strahu da im se tribunal ne zatvori sad po Srbiji navodno traže jatake. Nisu potrebni njima jataci. Njima je potreban izgovor da im se ne ugase radna mesta, a oni ostanu bez prihoda. Pošto su osvedočeno nesposobni, a to znaju i njihovi poslodavci (vidi Vojislav Šešelj „Vikiliks mi javlja“, prvi deo 2012. godine), oni su panično potrčali u Srbiju ne bi li od naših tužilaca, a njihovih saradnika, izvukli nekakav papir koji bi im omogućio da još koji mesec primaju novce. Nisu oni sposobni kao naš bivši predsednik Boris koji može „raditi hiljadu poslova“, te nema nikakvih briga oko budućeg radnog angažmana. S obzirom na finansijsku i ekonomsku krizu, i na enormno povećanu nezaposlenost u državama EU, može se očekivati velika navala raznoraznih „eksperata“ i „investitora“ koji će pod izgovorom ulaganja boraviti u Srbiji. Stoga nije zgoreg uputiti upozorenje građanima, a posebno hotelijerima, kafedžijama i kelnerima, da povedu računa kad služe nepoznata lica stranog porekla i unapred naplaćuju prenoćište. Takođe da odmah provere valjanost njihovih kartica da ne bi pretrpeli štetu, kad se otkrije da na tim karticama nema ničega. Već je u Beogradu zabeleženo nekoliko slučajeva bežanja iz hotela. Što bi rekao deda Tanasije, učesnik Kumanovske i ostalih bitaka:„Ne plašite se deco. Sve su to gologuzja.“ Vi, koji Srbiju vodite nemojte se plašiti tih što vam dolaze u posetu. Nema razloga. Narod ih ne zarezuje. Niti ih se plaši. Uživajte u slavskim đakonijama. Nema lepše zemlje od Srbije.

[/restrictedarea]