Spasoje Jovanović, magistar TV montaže – Tijanić je srozao RTS na kopiju B92

Ljutnja Spasoja Jovanovića nije samo razumljiva i opravdana, već je i visokostručna: kao diplomac čuvene Praške akademije i magistar montaže, pa još decenijama zaposlen na „Radio-televiziji Srbije“, Jovanović je jedinstveno pouzdan svedok moralnog i profesionalnog posrtanja Javnog servisa pod rukovodstvom Aleksandra Tijanića. To nesvakidašnje svedočanstvo, opominjuće i zastrašujuće, nije više mogao da drži u sebi kada je video kako se njegova matična kuća ophodi prema nedavnom incidentu u Pragu, kada je Madlen Olbrajt izvređala i grupu tamošnjih srpskih prijatelja i samu srpsku naciju. Za Spasoja Jovanovića, životno posvećenog srpskom pitanju – trenutno je zaokupljen dokumentarnim filmom o Jasenovcu koji, kao koscenarista i reditelj, završava u saradnji sa akademikom Srboljubom Živanovićem – to je bila poslednja uvreda u čaši odavno prepunjenoj lažima, proneverama, obmanama i sveukupnim štetnim delovanjem sadašnjeg rukovodstva nacionalne televizijske kuće.

Koliko RTS laže?
Mnogo. Pošto sam radio za Češku državnu televiziju, u vreme njihove tranzicije, a radio sam svojevremeno i na Javnom servisu u Švedskoj, mogu da poredim. Svuda ima interesa i uređivačke politike koja naginje trenutnoj vlasti, ali to je tamo ipak u razumnijoj meri. U Češkoj, na primer, vlast postavlja generalnog direktora, ali ne dira uredništvo, pa su urednici zbog toga mnogo samostalniji nego ovde. Kod nas je situacija katastrofalna.

Ima li cenzure?
Ima, i te kako. I opet mogu da poredim sa Češkom: mnogo više cenzure ima kod nas, nego tamo kod njih. Dobar primer može da bude dokumentarni film „Oteto Kosovo“, koji je radio Vaclav Dvoržak, moj prijatelj još iz vremena studija na Praškoj akademiji, a ja sam mu bio neka vrsta supervizora. Bilo je problema i na češkoj televiziji, bilo je pokušaja da se film cenzuriše, pa i zabrani, ali su ga na kraju pustili u udarnom terminu i to integralnu verziju, u julu 2008. godine. A kod nas, na RTS-u, više od pola godine su ga držali u bunkeru. Više od pola godine nisu znali šta da rade sa tim filmom, da li da ga prikažu ili ne. Pustili su ga tek februara 2009, negde oko prve godišnjice jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. I to su ga pustili isečenog. Nema prvog minuta filma, iz meni nepoznatih razloga. Isto, pred kraj filma ostalo je neprevedeno nešto što je Dvoržak stavio, a što podseća Čehe na 1938. godinu, kada su oni doživeli sve ovo što mi preživljavamo već 20 godina, tu izdaju od strane Evrope i Zapada. Dakle, u filmu piše da su zemlje koje su potpisale Minhenski ugovor 1938, a to su Britanija, Nemačka, Francuska, iste zemlje koje su sada izvršile agresiju na Srbiju, samo još potpomognute Amerikom. E, to je ostalo neprevedeno kod nas. To je mogao da čuje i pročita samo onaj ko zna češki.

Kako je moguće da RTS ima takav tuđinski odnos prema nečemu čemu je, u krajnjem slučaju, ključno doprineo jedan njihov radnik, tj. vi?
Mene je Dvoržak pozvao 2005. godine, kada je počeo da radi na tom filmu. Čim sam video sinopsis, koji mi je pokazao da Dvoržak namerava da prikaže istinu, naravno da sam pristao. I Dvoržak je došao sa ekipom u Beograd. Tražili su da se potpiše ugovor sa nekom kućom koja ima arhivski materijal, kako bismo mogli da se snabdevamo istim. Predložio sam da se taj ugovor potpiše sa RTS-om, jer RTS ima bogatu arhivu. U stvari, imao je, a izgleda da u poslednje vreme snimci kao da nestaju.

Gde nestaju? Kako nestaju?
Pa lepo, nestaju. Ili neće da vam ih daju. Ali ih nema, nedostupni su. Viđam te snimke kako ih koriste druge televizije, recimo B92 ili „Studio B“, ali kada ih ja tražim, onda ih nema. Evo, godine 2009. počeli smo da pripremamo dokumentarni film o Srebrenici, ali kada sam tražio iz arhive da uzmem neke snimke samo da ih pogledam, rečeno mi je da snimci više ne postoje! Hteo sam, na primer, da dođem do čuvenog snimka sa kraja 1993. na kojem se vidi kako ukrajinski „plavi šlemovi“ i vojnici Republike Srpske u konvoju, u konzervama sardina, nalaze municiju za vojsku Nasera Orića u Srebrenici. Taj snimak je poznat, on je obišao ceo svet, ali više ga nema u arhivi RTS-a, barem ja nisam mogao da dođem do njega. Takođe, nisam našao ni snimak ulaska Vojske Republike Srpske u Kravicu, u martu 1993, kada je pronađena masovna grobnica srpskih civila, mahom staraca, žena i dece, pobijenih te godine na Božić. Ni taj snimak više nije u arhivi RTS-a.

Da se vratimo na Čehe…
Dakle, u to vreme, 2005. godine, došlo je do smene glavnog urednika Informativnog programa, odlazila je Gordana Suša, a dolazio Nenad LJ. Stefanović. I dolazeći urednik je potpisao ugovor o saradnji, kojim je dogovoreno da će RTS odobriti autorima pristup našoj arhivi, a zauzvrat će film biti dostavljen RTS-u za prikazivanje odmah posle premijernog prikazivanja u Češkoj. I onda je krenuo rad na filmu, lično ja sam prebacivao Česima arhivske snimke i film je završen. Onda su počele peripetije sa njegovim prikazivanjem u Češkoj. Bilo je pokušaja da se film zabrani. Ko zna da li bi i bio prikazan, da nije bilo Jaroslava Foldine, socijaldemokratskog poslanika, inače Srbina po majci. Foldina je platio izradu 800 kopija tog filma i podelio ih svim poslanicima Dvodomnog češkog parlamenta, kao i svim češkim poslanicima u Evropskom parlamentu, članovima vlade, predsedniku, i rekao im: „Ovaj film hoće da zabrane“. Posle toga je film pušten kod njih. Zatim je poslat i u Beograd, a meni je jedna Srpkinja iz Češke poslala prevod. Sjajan prevod, besprekoran do najsitnijih pojedinosti. I taj prevod sam dostavio RTS-u. Kumio sam ih i molio da toj ženi daju honorar. Do dana današnjeg dinara joj nisu isplatili, iako su bili obećali da hoće.

A šta se dešava sa filmom?
Meni su uporno govorili da će uskoro da ga puste, ali ga nikako nisu prikazivali. Od jednog novinara, koji je kasnije, nažalost, dobio i otkaz, u novembru 2008. saznajem da je Nenad LJ. Stefanović rekao na kolegijumu da taj film ne može da se pusti jer je jednostran. Taj novinar je bio prisutan na tom kolegijumu, i pričao mi je da je Stefanović rekao da film predstavlja „miloševićevsko jednoumlje“!

Kako ste reagovali?
Mene je to strašno pogodilo! Preko nekih poznanstava obavestio sam o tome Vojislava Koštunicu i mislim da je on na kraju izdejstvovao da film bude prikazan. Na kraju je i pušten, 15. februara 2009, ali cenzurisan, bez prvog minuta. Čak i takav, film „Oteto Kosovo“ bio je najgledaniji sadržaj na RTS-u u celoj 2009. godini, izuzev sahrane patrijarha Pavla, koja je jedina bila gledanija. Dvoržakov film gledalo je više od dva i po miliona ljudi u Srbiji! A kada je repriziran, 24. marta 2009, videlo ga je još 800.000 gledalaca. Dakle, ukupno je više od tri miliona gledalo to „jednoumlje“ koje je uredništvu smetalo. Ali, uredništvu ne smetaju neke druge stvari, koje se vrte po RTS-u.

Na koje stvari mislite?
Između ostalog i na film „Srebrenička polja smrti“ iz 2010, koji je letos ponovo prikazan na Prvom programu. Taj film je neviđena laž. Bukvalno od prvog frejma iliti prve sličice, pa sve do poslednje, to su same laži i protivsrpska propaganda. Pošto ja sa Dvoržakom uveliko radim isto film o Srebrenici, kao koscenarista i koreditelj, meni je fizički bilo mučno da gledam taj film koji je pustio RTS. Naročito me boli kada se setim da smo i mi počeli da radimo na svom filmu 2009. i da smo ponudili RTS-u da ga snimimo sa njima u saradnji, ali su oni najpre prihvatili, pa se onda odjednom predomislili i odustali, a na kraju izašli u javnost sa ovim sramotnim „Srebreničkim poljima smrti“.

Poznajete li famoznu Slađanu Zarić, koja slovi za autora RTS-ovog filma?
Ne poznajem je, ali nije ona autor. Ona nigde nije potpisana kao autor filma.

Po novinama je bila najavljena kao takva…
Jeste, ali u samom filmu nije potpisana. Nije potpisan niko, jedino na kraju stoji „Realizacija: RTS“. Što znači da RTS kao kuća stoji autorski iza tog filma. Dakle i ja! Pa, to je uvreda, i za mene, i za mnoge druge zaposlene na RTS-u koji su bili zgroženi tim filmom. Gospodin generalni direktor Aleksandar Tijanić mora da odgovara zbog takvog filma. A kopije tog filma se prodaju u Potočarima, na ulazu u veštački spomen-park, koji su, inače, Amerikanci naredili da se podigne 2003. godine, jer ni muslimanima to nije bilo ni na kraj pameti. E, na ulazu u taj spomen-park prodaju se kopije „Srebreničkih polja smrti“. I niko se sa RTS-a ne buni zbog toga, makar na ime autorskih i producentskih prava! Niko ništa ne preduzima povodom toga!

Ako autor filma nije Slađana Zarić, ko ga je uradio?
Kažu mi ljudi da je intervenisao Tijanić direktno. Čak je i reditelj, koji je rukovodio snimanjem, isključen iz projekta ili se sam isključio, kada je video na šta će to da liči. Takođe sam čuo da su skrajnuti, tj. odstranjeni i neki snimci, koji su prikazivali da je u Opštini Srebrenica bilo i srpskih žrtava, da nisu samo muslimani stradali već da je bilo i mnogo pobijenih Srba civila. Nigde se u tom filmu ni ne pominje da se kolona od 12.000 do zuba naoružanih muslimanskih vojnika, sa ne samo lakim već i teškim naoružanjem, probijala iz Srebrenice do Tuzle. Da ne pominjem da su čak i muslimani cenzurisani, ako su pričali nešto što bi moglo da ide u prilog Srbima.

Na koga mislite?
Prvenstveno na Hakiju Meholjića, koji je bio komandant milicije u Srebrenici i pre rata, i za vreme rata i posle rata. U ovom filmu koji mi sada radimo, snimili smo 2009. izjavu Meholjića, da je Izetbegović njima priznao još 1993. da mu je Klinton tražio da žrtvuje nekoliko hiljada muslimana, kako bi Amerika i NATO mogli da intervenišu u Bosni. Izetbegović je tada od srebreničkih komandanata tražio da pobiju pet hiljada civila u Srebrenici, kako bi se to namaklo Srbima. Sve je to Meholjić nama ispričao u kameru, ali se u RTS-ovom filmu to ni ne pominje. Meholjić se u RTS-ovom filmu pojavljuje i svedoči, ali niti jednu njegovu reč o ovom Izetbegovićevom zahtevu nisu pustili. Ko je gledao RTS-ova „Srebrenička polja smrti“, nije mogao da vidi tu priču.

Znači, cenzuri ništa ne promiče?
To je stravična cenzura, prema svemu što predstavlja istinu o našem narodu. Hoće da operu mozak celoj naciji. Setite se samo Olea Fluuma, norveškog reditelja, koji je uradio film o Srebrenici pod istim ugovorom kao što smo mi imali za „Oteto Kosovo“, da mu film odmah posle Norveške bude prikazan na RTS-u. Dve godine su mu film držali u bunkeru! Fluumov film je u RTS stigao u julu 2010, a prikazan je tek jula ove godine. Šta se čekalo toliko dugo?!

Zar čekanje nije manir RTS-a? I nedavni incident sa Madlen Olbrajt u Pragu morao je da sačeka na „Javnom servisu evropske Srbije“…
Dabome, skoro dva dana su to krili od našeg naroda. Kao što su prošle godine sakrili da su isti ti ljudi, članovi udruženja, organizovali zanimljivu akciju kada je u Prag dolazila Atifete Jahjaga, samozvana predsednica Kosova. Oni su tada sa Instituta za patologiju uzeli tegle sa ljudskim organima – jetrom, bubrezima, srcima – koje su poneli u znak protesta protiv Jahjage, pa su joj još i ponudili to, da ponese na Kosovo. Iako su i tada u RTS-u dobili od mene informaciju o dešavanjima u Pragu iz prve ruke, nisu ni pomenuli to u informativnim emisijama. Isto su se poneli i ove godine. Kada su pripremali suočavanje sa Olbrajtovom, Dvoržak i ostali aktivisti udruženja su mi, naravno, unapred bili javili, tako da sam i ja bio spreman. Susret sa Olbrajtovom, u knjižari u centru Praga, dogodio se u utorak uveče, oko šest sati, a ja sam već sutradan, u sredu oko podneva, imao snimak toga i plakate koje su naši prijatelji uručili Olbrajtovoj. I obavestio sam o tome uredništvo RTS-a, a posebno urednika deska. Niko nije pokazao ni najmanju želju da objavi to što sam doneo. Samo je jedna novinarka, inače poreklom sa Kosmeta, koja nam je pomagala i oko filma „Oteto Kosovo“, uzela snimak i rekla da će ona da pokaže to svojim urednicima. Vratila se i rekla mi da niko nije hteo ni da je sasluša!

Na kraju su ga pustili?
Tek kada je cela Evropa počela da priča o tome šta se dogodilo u Pragu, pa i ceo svet, kada je snimak iz Praga prikazan i na Bi-Bi-Siju i na američkim televizijama, tek onda su se i na RTS-u smilovali da ga puste. I to je, kako sam obavešten, urednik trećeg „Dnevnika“ samoinicijativno odlučio da prikaže. Tako da je srpska publika tek u ponoć, četvrtak na petak, mogla da vidi Olbrajtovu kako histeriše na naše prijatelje. Eto, takav je odnos najodgovornijih kadrova na RTS-u prema živim događajima. Da ne pričam o tome kada su isti ti Česi dolazili skoro u Srbiju.

Naprotiv, pričajte…
U tom udruženju „Prijatelji Srba sa Kosova i Metohije“ uglavnom se nalaze Česi i Slovaci. Pre jedno dvadesetak dana su, zajedno sa još nekim Poljacima, organizovali posetu srpskim enklavama po Kosmetu i odnošenje humanitarne pomoći. Sve je to u sklopu velike akcije koju nameravaju da uskoro pokrenu u svojim zemljama, da tamošnju javnost upoznaju sa nepravdom koja se nanosi Srbima, da pokažu da Srbi na Kosmetu žive u uslovima koji su gori nego geto. Kada su odlazili dole, prošli su i kroz Beograd. Jednu noć su proveli ovde, u hotelu „Slavija“. Uredno sam obavestio uredništvo da grupa prosrpskih aktivista iz Češke, Slovačke i Poljske obilazi Srbe na Kosmetu i nosi im humanitarnu pomoć. Mislite da je, od njih kojima sam se obraćao, neko pokazao želju da makar porazgovara sa tim ljudima? Ma, ni pod razno! A kamoli još da su poslali nekog sa njima na Kosmet, pa da napravi reportažu!

Da li je bilo još slučajeva takvog nemara prema srpskim nacionalnim interesima?
Koliko hoćete. Evo, da vam ispričam nešto o dokumentarnom serijalu „Srbi i Srpska pravoslavna crkva u rasejanju – Australija“, koji sam lično uradio, kao koscenarista, montažer i reditelj. Napravio sam 18 epizoda o tome šta su sve naši ljudi u Australiji izgradili u ime srpske vere i kulture. Normalno, našao sam i sponzore, koji su novčano pomogli ceo poduhvat, a zauzvrat sam im obećao reklame na RTS-u, kada se serijal bude prikazivao. I kada sam završio serijal, kreće opstrukcija. Najpre mi kažu da će serijal biti prikazan petkom u osam uveče, na Drugom programu. Kažem, odlično, jer se taj termin, kao udaran, uklapao u ono što sam ugovorio sa sponzorima serijala. Ali, onda odjednom pomere, kao, ne može u osam, mora u deset. Dobro, neka bude u deset. A onda ne može ni u deset. Tako su skoro godinu dana pomerali i pomerali serijal, da bi ga konačno pustili utorkom u 11 uveče, ali ni to nisu ispoštovali, nego su svaku sledeću epizodu pomerali sve kasnije i kasnije, do iza ponoći. I onda su u jednom trenutku prekinuli prikazivanje, kao, mala je gledanost. Pa, ko gleda televiziju u to doba?! Uglavnom, prekinuli su prikazivanje i ostavili me u silnim nevoljama sa sponzorima. Ja sam tim ljudima obećao nešto, a RTS mi je uskratio priliku da to i ispunim, tako da mi je sve to donelo dugove.

Da li je to jedino što vas je RTS oštetio u novčanom smislu? Kakvo je stanje na Javnom servisu u tom pogledu?
Veoma loše. Mnogim novinarima, rediteljima, snimateljima, montažerima… pa i meni između ostalih, plate su smanjene tako što su 2007. prebačeni u niže platne razrede, na osnovu novog kolektivnog ugovora. A te platne razrede je osmislio izvesni Predrag Kajganić, direktor produkcije, koga je sam Tijanić doveo, a kasnije i otpustio, kada mu je odradio posao. E, mene su spustili dva razreda niže, na platu od 39 hiljada dinara. Žalio sam se pismeno na tu odluku, i Kajganiću i Tijaniću, ali do danas, pet godina kasnije, nisam dobio nikakav odgovor. Uopšte, plate na RTS-u su male. To što oni kažu, da je prosek 70 hiljada, to je laž. U stvari, možda uredničke i direktorske zarade izvlače prosek, jer su plate rukovodilaca po sektorima i ostalih direktorovih miljenika vrlo visoke. Među njima, najmanja plata je 100.000 dinara, a idu i do 400.000. Kada sam, 2008. godine, ponovo odlazio u Australiju, pa sam morao da priložim podatak o prosečnoj zaradi, žena koja mi je izdavala potvrdu rekla mi je da je da su plate rukovodilaca neuporedivo veće. Reče da među rukovodiocima, među direktorovim pulenima, najmanju platu ima neko ko je sa srednjom stručnom spremom primljen svega nekoliko meseci ranije i da mu je mesečna plata 100.000 dinara. A to je bilo, rekoh, pre više od četiri godine, kada je evro vredeo nešto malo više od 70 dinara.

Šefovi po RTS-u imaju plate od 1.300 evra pa naviše?
Naravno, ne svi rukovodioci, pošto ima među njima i čestitih ljudi, koji su zbog toga skrajnuti i rade odgovorne poslove za plate od 40 i nešto hiljada. A mi ostali radimo za mrvice. Većina na RTS-u, od oko 75 odsto, radi za platu između 18 i 35 hiljada dinara. Pritom nam plate i kasne, a nadoknadu za prevoz, koja se uračunava u lični dohodak, ne primamo već mesecima. Uz to, pogledajte ovu naredbu generalnog direktora: onima koji ostaju prekovremeno u noćnoj smeni, pa ih posle razvozi kućama službeni automobil, to će se ubuduće odbijati od mesečne nadoknade za prevoz! Od markice! Pa, gde to ima?!

A, kako ima novca za „pojačanja“ dovedena sa drugih televizija, naročito sa B92?
To mogu samo da nagađam, ali to što se dovodi na RTS, to se zove prekrcavanje. Mogu da posvedočim za moj sektor, a to je sektor montaže: ranije nas je bilo oko 75, a sada nas je preko 100. A navodno nema novca! Odakle su ti ljudi došli i sa kakvim školama, nemam ni najmanju predstavu. Ali, mogu vam reći da mnogi među njima nemaju ni najosnovnija znanja. Primljeni su bez konkursa, po ko zna kakvim linijama, bez ikakvih provera, ma užas. A u isto vreme su mnogi pošteni, časni i sposobni ljudi oterani sa RTS-a, navodno zato što nema novca. Ne samo da su mnoge oterali, što u penziju, što u socijalne programe, već su to iskoristili da lažu nas ostale. Pričali su, naime, kako će ta sredstva, oslobođena odlaskom tih ljudi, upotrebiti na povećanje plata nas koji ostajemo, prvenstveno nas sa visokom stručnom spremom. To se, međutim, nikada nije dogodilo.

Ali, ima novca za dovlačenje kadrova sa B92?
I za njih, i za partijske poslušnike sa drugih stanica, i za raznorazne menadžere, kojih je puna televizija. Šta ti ljudi rade nemam pojma, ali ima ih more, a koliko znam ni oni nisu zapošljavani preko konkursa. Za njih ima novca. I ima novca da se Draganu Đilasu prepusti sav reklamni prostor! Da li javnost zna da je sav reklamni prostor na RTS-u prepušten „Dajrekt mediji“, koja je u Đilasovom vlasništvu?! I to je tako već godinama. Najpre je imao 75 odsto reklamnog prostora, a onda je u međuvremenu kupio i preostalih 25 odsto. Zašto je to njemu prepušteno?! Šta radi sektor za marketing i oglasni prostor, kada je Đilasovim firmama prepušten sav reklamni prostor na našim programima?! Pazite, sav reklamni prostor je prepušten privatnom subjektu! Pa to je ogroman novac!

Kakvo je raspoloženje među zaspolenima?
Nezadovoljstvo je ogromno. Ljudi su u najvećoj meri očajni, ozlojeđeni. Počeli su već da kukaju i po društvenim mrežama, preko „Tvitera“ i „Fejsbuka“ šalju poruke da nemaju novca za pelene za bebu, da ne mogu da prehrane ili obuku rođenu decu! Ljudi su besni i zbog teške materijalne situacije, ali i zbog svih ovih laži o kojima sam pričao, kao i zbog mnogih drugih laži. Mislim da nezadovoljstvo nikada nije bilo veće, jer ljudi vide da se RTS maltene sveo na to da kopira B92.

Kopira?
Da vidite na šta liči desk u RTS-u u vreme glavnih vesti na B92: svi sede ispred ekrana i gledaju ne trepćući, kao da prate lekciju u školi! Pošto su B92 vesti u pola sedam uveče, sat vremena pre naših, mnogo puta je naš „Dnevnik“ bio maltene preslikan njihov. Jednog dana je nas nekoliko uporedilo košuljice, to je izraz za redosled kojim se ređaju vesti, i verujte da su bile iste. Košuljica našeg „Dnevnika“ bila je potpuno istovetna košuljici vesti na B92! Bukvalno iste informacije bile su poređane bukvalno istim redosledom! Da li je to slučajno?! To je ponižavanje i gledalaca, i nas zaposlenih na RTS-u. Pošto vole da se porede sa Bi-Bi-Sijem, to je kao kada bi neka lokalna stanica iz Birmingema diktirala Bi-Bi-Siju šta će da pušta u svom udarnom informativnom programu. Mi koji radimo na RTS-u nismo nezadovoljni samo zato što smo oštećeni, a silno smo oštećeni, već i zbog uređivačke politike koju sam opisao, a sa kojom se ubedljiva većina zaposlenih nimalo ne slaže. I ne samo zbog uređivačke politike, već i zbog kvaliteta sveukupnog programa. Pogledajte samo na šta liči obrazovni program, kulturni, dokumentarni… Mnogi među nama pamte i neko drugo vreme, kada je RTS, odnosno prethodno „Televizija Beograd“, barem zadovoljavao visoke profesionalne standarde.

Ima li otpora takvoj samovolji rukovodilaca?
Nema, jer je generalni direktor stavio pod svoje i sindikate. U RTS-u deluju dva sindikata. Delovala su tri, ali je strukovni sindikat pre nekoliko godina proglašen za nereprezentativan, pošto se suprotstavljao rukovodstvu RTS-a. Sada imamo „Nezavisnost“ i samostalni sindikat. E sad, žena koja vodi samostalni sindikat, Milunka Luna Zorić, ujedno je i rukovodilac službe nabavki. A do skoro je predsednik „Nezavisnosti“ bio Miodrag Zupanc, čovek koji je sada glavni i odgovorni urednik svih programa na televiziji. Kako onda očekivati od tih ljudi da vode računa i da brinu o zaposlenima i o opštem interesu?! Da li ikoga čudi što su se predsednici tih sindikata potpisali, pre jedno mesec dana, na preteći proglas generalnog direktora o tome kako nema novca i kako mora da se štedi?! Ja ih pitam: dobro ljudi, ako nema novca, šta ćemo sa tim što je reklamni prostor predat trećem licu?! Šta ćemo sa silnim tuđim produkcijama u kojima RTS učestvuje tako što stavi na raspolaganje sve svoje kapacitete, a dobija minimalan deo prihoda?! Da bih vam dočarao koliko je RTS zapušten, reći ću vam samo da je montaža, gde se montiraju vesti i informativni program, bila toliko ruinirana, da su montažeri pre godinu i po dana uzeli četke i kupili boju i okrečili. Sami su to uradili, od svog novca! Jer, to je bilo neizdrživo na šta je ličila montaža pre toga. A da vidite njihove kancelarije, njihove kabinete, tih rukovodilaca po sektorima i njihovog pomoćnog osoblja! Tamo je sve besprekorno. Ne zna se šta je skuplje opremljeno. Za prostorije i za zaposlene nemaju novca, ali su im kabineti čist luksuz. A da ne pričam o tome kako imaju novac za telohranitelje. Naš generalni direktor ima na raspolaganju dva automobila, sa sedam telohranitelja.

Sedam? Kao „sedam samuraja“?
Ja video, svojim očima! Parkiram jednog dana pored ulaza iz Aberdareve, a iz zgrade izlazi gospodin Tijanić, i sačekuje ga sedam telohranitelja. I ulaze u dva automobila. Pa, ko to plaća?! On, iz svog džepa, ili mu i to plaća televizija?! A ovamo naređuje da se nama zaposlenima od naknade za prevoz oduzima to što nas odvoze kućama kada ostajemo da radimo posle ponoći! Pa, kako ga nije sramota?! On ima sedam telohranitelja, a nama odbija što nas razvoze kućama! Ni za vreme sankcija televizija nije bila pala toliko nisko da radnicima naplaćuje troškove zajedničkog noćnog prevoza. Ni za vreme bombardovanja!

Kada ste već pomenuli bombardovanje, vi ste bili u zgradi RTS-a kobne noći 23. aprila 1999, kada je NATO izvršio napad na televiziju i usmrtio 16 radnika?
Da, bio sam tamo, jer sam radio te noćne vesti u dva sata, koje je prekinuo projektil. Urednik tih vesti bila je Angelina Vučić, inače majka Aleksandra Vučića. Nas desetak je sedelo u jednoj prostoriji koja se nalazila desetak metara od mesta glavnog udara. Kako smo preživeli, ni danas mi nije jasno. Oko nas se sve srušilo, ali su zidovi u toj prostoriji izdržali udar, tako da smo preživeli. E sad, ono što je jako zanimljivo, 2003. godine saznao sam da je radnicima RTS-a koji su bili prisutni u trenutku napada, država Srbija isplatila izvesnu, ne baš zanemarljivu odštetu. Ali, ta odšteta je bila isplaćena dve godine ranije, i to samo novinarima i tehničkom osoblju! Najviše me je pogodio slučaj jednog momka, koji je bio portir čini mi se, a imao je 26 godina kada nas je bombardovao NATO. On je toliko nastradao u toj eksploziji, da je ostao 80 odsto invalid. Njemu je vlada Zorana Đinđića 2001. godine isplatila 300.000 dinara kao odštetu. A nekoj dvojici inženjera, koji nisu maltene bili ni povređeni, zadobili su po neku ogrebotinu, isplatili su po milion dinara. Ali su njih dvojica, hajde tako da kažem, učestvovali u obaranju prethodne vlasti.

Vas niko nije kontaktirao u vezi sa tom odštetom?
Ma kakvi. Nas sedam-osam iz produkcije nisu ni obavestili. Zvao sam pravnu službu RTS-a, kada sam, kao što rekoh, 2003. slučajno saznao da su isplaćivali odštetu. Tek kada sam ja, zajedno sa ostalima koji su izostavljeni, pokrenuo to pitanje, probali su da nam zamažu oči ponudivši nam po 100.000 dinara. Odbio sam to i sudskim putem sam tek 2007. izboksovao odštetu u punom iznosu. Slično je bilo i u vezi sa suđenjem Dragoljubu Milanoviću. Niko živi nije mene pozvao da svedočim na njegovom suđenju, iako bi svedočenje nas koji smo se tamo zatekli valjda trebalo da bude važno za ceo taj postupak. Ali, sud je procenio drugačije. Za suđenje nisam dobio poziv. Čuo sam da su, od nas recimo četrdesetak koji smo preživali bombardovanje RTS-a, pojedine telefonom zvali da svedoče na suđenju Milanoviću. Pa, kakav je to način?! Od kada se to telefonom pozivaju svedoci?!

Nije vam se obratio ni Janko Baljak, koji onoliko galami o bombardovanju RTS-a i dokazuje da je za smrt tih ljudi kriv svako osim NATO-a?
Ni on mi se nije obratio. Ali ću vam zato ovo ispričati. Godine 2001, na jednom od poslednjih martovskih festivala dokumentarnog filma koji su išta valjali, Baljak je prikazao taj svoj čuveni film, po kojem, kako kažete, ispada da su ubice svi osim NATO-a. U publici koja je gledala njegov film, samo smo ja i još jedan reditelj zviždali filmu. Niko drugi! Ostali su ili ćutali, ili aplaudirali i odobravali ono što Baljak zastupa. To je za mene porazno. A taj Janko Baljak sedi u svim živim filmskim forumima. On predaje na filmskoj akademiji! Šta će ta jadna deca da nauče od njega, kada ne mogu da nauče ono osnovno, a to je patriotizam?!