Slike i crteži Ljube Popovića u Modernoj galeriji „Valjevo“ – LEDOLOMAC JEFTINIH ILUZIJA

Piše Dejan Đorić

“Slike imaju sopstvenu sudbinu, na koju se ne može uticati i o kojoj je čak iluzorno i razmišljati. Važna je jedino ta čudesna energija koja kroz njih struji i koja ostavlja tragove kako u životu slikara, tako i u životu kolekcionara”

Napisao je Ljuba Popović posebno
za katalog ove izložbe koja traje
do 15. januara 2013. godine

U Modernoj galeriji „Valjevo“ se do 15. januara 2013. može videti izložba slika i crteža Ljube Popovića. Reč je o jednom od najvećih slikara u našoj istoriji umetnosti o koga se Beograd ogrešio ne priredivši mu nikada retrospektivnu izložbu, niti mu davši i jednu nagradu. Velika je sramota za SANU, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti što su dozvolili da se jedina velika retrospektivna izložba slika ovog srpsko-francuskog umetnika održi u Subotici 2003. godine. Sličan je odnos direktora naših vodećih institucija i prema Dadu Đuriću i Urošu Toškoviću; dok su se najveći francuski umovi, akademici, filozofi, pesnici, kritičari i umetnici sa strašću njima posvećivali, otvarajući im vrata galerija, muzeja i izdavačkih kuća, ovdašnji moćnici su se ne samo ponašali kao da oni ne postoje već su u glavne izlagačke prostore unosili ono što bi se moglo okarakterisati kao antilikovno smeće. Sada tu veliku nepravdu delimično ispravlja Moderna galerija u Valjevu predstavljajući Ljubin opus od trideset šest dela samo iz jedne kolekcije, u vlasništvu fudbalskog asa Ivana Ćurkovića. Publikovan je i jedan od najobimnijih kataloga (na šezdeset pet strana) u dosadašnjoj izlagačkoj praksi ove Galerije, a objavljeno je i njegovo izdanje na francuskom, mada se urednik kataloga Milenko Radović pokazao kao nedorastao tom poslu – u francuskom izdanju ima grešaka.

NASLEDNIK VELIKANA Ljuba Popović je rođen 1934. godine u Tuzli. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti, a diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Posle prvog dvonedeljnog boravka u Parizu, posvećenog najvećim delom posetama Luvru, učestvovao je na nekoliko grupnih izložbi u Beogradu („Novi oblici nadrealizma i relacionizam“, „San i mašta“). Godine 1963. nastanjuje se u Parizu. Upoznaje istraživača fantastične umetnosti Renea de Solijea, koji je autor njegove prve monografije iz 1971. godine. Između njih se razvilo prijateljstvo zasnovano na uzajamnom poštovanju. Stigavši u Pariz previše kasno da bi upoznao papu nadrealizma Andre Bretona, a po prirodi nezavisnog duha, nikada nije pripadao grupi nadrealista. O njegovom delu su pisali Alen Boske i Alen Žufroa, značajni kritičari, veliki pesnik Andre Pjer de Mandijarg, proučavalac nadrealizma Patrik Valdberg, Etiambl, veliki sinolog i poznavalac Remboa, Žil Nere, autor knjiga za nemački Tašen, Gistav Rene Hoke, najveći nemački stručnjak za manirizam i slikarstvo neomanirizma, Saran Aleksandrijan, krajnje upućen u magiju i nadrealizam, autor Ljubine monografije sa verovatno najboljim tekstom ikada napisanim o takvoj vrsti umetnosti, kao i brojni drugi stručnjaci. O Ljubinom delu uprkos nesebičnom trudu vanrednih mislilaca i poznavalaca kruži fama da ga niko nikada nije valjano i do kraja rastumačio, niti bio na njegovoj stvaralačkoj visini, mada su o njemu Dragoš Kalajić i Dušan Makavejev napisali neke od svojih najboljih tekstova. Možde te glasine šire oni koji nisu sposobni da se nose sa tim opusom bremenitim značenjem. Najsažetije rečeno, Ljubino slikarstvo je blisko estetici grupe Mediala čiji je član, tačnije pripada polu „ale“. Leonid Šejka, Dado Đurić i Dragoš Kalajić borili su se protiv nedotupavih kritičara i novinara koji su u Mediali videli samo nastavak nadrealizma; tradicionalizmom i elitnim neokonzervativizmom ona nikako nije mogla da pripada marksističko-frojdističkoj avangardi na tragu dadaizma. S druge strane, Ljuba se gnuša i brojnih savremenih iracionalnih slikara, fantasta koje smatra mitomanima, odbijajući olako i često svrstavanje svoje umetnosti u fantastičnu. Koliko naslednik velikih majstora likovnog oneobičenja, sledbenik je i prvih modernih slikara. U njegovom delu mogu se uočiti ideje koje su zanimale Hijeronimusa Boša, Monsu Deziderija, Žaka Kaloa i Piranezija, ali je blizak i romantičarima i simbolistima devetnaestog veka (postoje i oni potonji, u narednom stoleću). Kao naslednik velikih umetnika tim je složeniji jer pripada i porodici erotomana, proučavalaca književnih dela, filma, stripa i naučne fantastike. Slike i knjige značajnih, ali i zaboravljenih stvaralaca služe mu da sebi i drugima, bez bilo kakve iluzije o sopstvenoj veličini, postavlja ključna životna i umetnička pitanja, ne bi li došao do odgovora.

[restrictedarea]

DREVNA LILIT I APOKALIPSA Slike i crteži prikazani u Valjevu pripadaju periodu od dolaska u Pariz, najstarije delo je iz 1969, a najmlađe iz 2001. godine. Na prvi pogled ispunjene su čudesnim i nestvarnim bićima, vampirelama i damama nalik drevnoj Lilit, androidima i lobanjama, isprepletanim sa mnoštvom predmeta i rastinja u podnožju monumentalne, hramovne arhitekture. Ako se malo bolje pogledaju, otkrivaju apokaliptički i kritički odnos prema civilizaciji, nagomilavanja ukazuju ne samo na đubrišni karakter savremenosti, ispraznost i demoniju, već i na njenu propast. Forme koje se krše i ruše, svet koji se u anđeoskoj svetlosti ukazuje samo zato da bi se urušio, monarhije i sistemi u osipanju, o čemu u medijalnoj mitologiji govori slavni stih Mira Glavurtića, bića koja se pretvaraju u zlotvore, krilate crne monstrume, sa genealogijom do princa tame, svedoče o truleži palog sveta i o razočaranosti slikara bezdušnom stvarnošću. Kada su skoro svi na razne načine opijeni bolesnom, konzumerskom i bestijalnom civilizacijom odustali od postavljanja prokletih pitanja o smislu postojanja, jedan slikar i dalje propituje sebe i druge, uzdigavši likovno delo na rang filozofije.
U njegovim dijablerijama može se uočiti nasleđe francuske škole okultizma, za koju je jedan znalac rekao da je među najboljima; originalno istraživanje demonije obeležava mnoge značajne francuske slikare, pesnike i pisce, ali i srpsku intelektualnu scenu nekada okupljenu oko časopisa „Delo“ i „Gradac“. Manje fantasta, a više dekadent u najboljem smislu te reči, kritičan prema tehničkoj civilizaciji, Ljuba je učen slikar i ledolomac jeftinih iluzija sadašnjeg građanstva protiv kojeg se bori oprobanim sredstvom svih simbolista – sablažnjavanjem. On, međutim, uvek traži prave razloge postojanja svojih slika i crteža, bivajući često kritičan prema njima do uništavanja. Tragajući za duhovnim uporištem možda najpre u literaturi pisaca koji se bave dušom, od Dostojevskog do Kafke, zanimajući se za uklete slikare i pesnike, pronalazi unutrašnje razloge stvaranja, koji nisu daleko od filozofskih i religioznih. Zato njegovo delo ne obeležava likovna proizvoljnost, nesnosno olako kombinovanje formi, metamorfoze uz pomoć fotorealizma, zanat bez poezije i lišenost samokritične, zdrave sumnje, koji su mnoge savremene talentovane slikare odveli u kič, manir ili imitaciju. Ljuba je pre svega ličnost, koja misli svojom glavom, u njemu kao da se talože i vrtlože vekovi iskustva, proučavanja slika u Luvru i literature. Nije se međutim kao Gistav Flober, zgađen modernim svetom, zatvorio u svoju kulu od slonovače, u koju kako najveći stilista kaže, plima govana udara ne bi li je potkopala. Ljuba je društveno gledano možda naš najznačajniji slikar u poslednjih trideset godina. Osetljiv za probleme koji muče mlađe umetnike, spreman i da oprosti promašaje, imajući sluha za ideje i duh vremena, nesebično je mnogim slikarima i kritičarima dao šansu u Modernoj galeriji „Valjevo“, uvevši ih na velika vrata u istoriju srpske umetnosti. Bili su to katkad i stvaraoci sa margine, koje zvanična kultura odbacuje i o kojima ćuti ili kako Dragoslav Bokan kaže:„Ovo nije estetski već generacijski sukob, borba sa našim duhovnim očevima za pozicije.“ Kao malo koga Ljubu odlikuje blagonaklon odnos, ali i svest o vremenu. Njegov demonski ciklus letećih i puzećih spodoba nastao je u vreme poslednjeg Balkanskog rata, demonizacije i srpske patnje, a kulminira sa NATO agresijom, bombardovanjem Beograda i Srbije, koje se može smatrati i prvim atomskim ratom protiv Evrope. O toj staroj droci, kako ju je nazvao Ezra Paund, Ljuba nema nikakvih iluzija, bez obzira na to što mu je mnogo dala, uviđa koliko drugima uzima. Slabost i dekadencija koje svuda vidi oko sebe jedan je od razloga što se toliko i tako često obraća vrednostima i ličnostima ovog podneblja ili kako je Dragoš Kalajić na vrhuncu uspeha u Rimu govorio: „Više volim da dođem u Beograd i čujem šta misle moji mladi saradnici nego da slušam italijanske intelektualce.“ Trebalo bi biti uvek svestan da je u pitanju slikar koji bi bio ponos svake kulture, te da je njegovo delo internacionalno značajno – ne pripada samo Srbiji i Francuskoj.

„NATEZANJE SA OPSKURNIM SILAMA“ Možda je na kraju svih prikaza i događanja najbolje ipak čuti Ljubine reči, pustiti slikara da govori o sopstvenom delu. „U mojim slikama zapletene su tajne koje su i meni nedokučive. To što se na platnu odvija, pred mojim očima, često mi izgleda kao rezultat neke više volje, s kojom mi je teško da se sporazumem. I samo u onim srećnim trenucima, kada mi se učini da smo progovorili istim jezikom, samo onda uspeva mi da poverujem da to natezanje sa opskurnim silama – ima nekog smisla. Ako moje slike uspevaju da bar kod ponekih ljudi izazovu tako komplikovan splet emocija, to saznanje je za mene mnogo važnije od nekakvog njihovog doprinosa istoriji umetnosti. Da li su te slike donele nešto radikalno novo, da li će ih buduće generacije uklopiti u neki od pravaca dvadesetog veka ili usled nemogućnosti da ih klasifikuju odbaciti kao nusproizvod jednog haotičnog vremena? U ovom trenutku to su pitanja od sporednog značaja. Slike imaju sopstvenu sudbinu, na koju se ne može uticati i o kojoj je čak iluzorno i razmišljati. Važna je jedino ta čudesna energija koja kroz njih struji i koja ostavlja tragove kako u životu slikara, tako i u životu kolekcionara“, između ostalog je posebno za katalog izložbe u Valjevu napisao Ljuba Popović.

[/restrictedarea]