Sajam je bio…

Piše Vasa Pavković

Mogu samo da kažem da Sajam knjiga moramo čuvati kao autentično mesto susreta pisaca, čitalaca, urednika, prevodilaca… svih onih koji veruju da će knjiga, kao igla, čekić ili makaze, uvek biti neophodni čoveku. Uprkos svakom bogovetnom pikselu

1. Vreme za Sajam knjiga

Po ko zna koji put u proteklim godinama, za vreme ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu, bilo je lepo vreme. Najčešće sunčano, pokatkad blago vetrovito, jedva da je jedna kišica posetila duge betonske staze sajma. Naime, kao retko koji sajam u svetu, naš zahteva od posetioca pešaka da se spusti dosta duboko u podzemlje i da se isto toliko visoko uspne do površine. Potom mu predstoji dugo pešačenje pored bilborda sa kojih ga posmatraju trenutne književnice: TV voditeljke, sve osmehnute i sve „najskoncentrisanije“ što se može, da mu ponude svoju životnu priču ili priču svoje babe, ujne, tetke, strine i njene najbolje prijateljice iz carske Vijene. Na sredini puta, posetioce dočekuje usmerivač koji im ne da da idu prirodno prema Hali 1, nego ih skreće desno da bi hteli-ne-hteli videli još jednu, dve, tri izložbe koje ih (ne)interesuju. Ali, nema veze – vreme je lepo, a Sajam knjiga najveća kulturna manifestacija u Srbiji, bez svake sumnje.

2. Uloga sala za
konferencije

Prvo iznenađenje za ovogodišnjeg posetioca je bio premeštaj svih konferencijskih sala u ulazni hodnik Hale 1. Jedna do druge, sabijene do granica nepodnošljivosti, našle su se sala s imenom Borislava Pekića, sala za strip produkciju, najveća sala posvećena Kosovu i Metohiji itd. Učestvujući na dve-tri manifestacije, i ja sam kao desetine drugih učesnika bio prinuđen da slušam aplauze iz susednih sala, horske pesme iz trećih, povike iz četvrtih… Diskusije i tribine često su se pretvarale u naročitu vrstu nadvikivanja (uz pomoć mikrofona i mikrofonije), što je nerviralo govornike i ometalo slušaoce u svim salama. Možda je, posebno ljude iz sale sa svetlim Pekićevim imenom, ometala poseta toaleta, koji je, takođe, bio tik do diskusionih tribina, o čemu najveći broj toaletnih korisnika nije imao pojma, pa su čekajući na red, glasno i naširoko komentarisali tradicionalni fudbalski poraz Partizana u Evropi, poslednju Vučićevu pretnju uvijenu u evropski staniol papir itd. itd. Ali skoro sve tribine su održavane po predviđenom ritmu, čemu su doprineli naš tradicionalni inat, kao i spretnost organizatora koji nisu posustajali od „svitanja (sajma) do sumraka (istog)“.

3. Najneprijatnija
činjenica

Najneprijatnija činjenica iz ovogodišnje sajamske ponude je apsolutno nepojavljivanje „Stubova kulture“. Ovog izdavača, čiji je lepi, široki štand dve decenije bio jedno od kultnih mesta srpskih pisaca, ne samo da nije bilo „u krugu“ nego ni na prodajnim galerijama „u prstenu“. Po kuloarima se pričalo da je osnovni uzrok teška materijalna situacija kuće u kojoj je savremena srpska književnost imala centralno uporište. Tako su posetioci onemogućeni da vide ne samo nekoliko važnih novih knjiga „Stubova kulture“, nego i visokokvalitetnu produkciju proteklih sezona. Što će reći da neki od najvažnijih srpskih pisaca ili uopšte nisu došli na sajam, ili ste ih mogli sresti na štandovima drugih kuća. Dakle, nije bilo knjiga Svetlane Velmar Janković, Duška Kovačevića, Simovića, Albaharija, Pantića, Velikića, Petkovića, Prodanovića itd. ali ni dela mladih pisaca, koji predstavljaju budućnost naše beletristike – Srdića, Vujčića, Krakova… a koji su upravo u „Stubovima kulture“ našli dobru početnu luku autorskih plovidbi. Ova kulturna i izdavačka katastrofa dala je celom Sajmu knjiga tamni pečat…

4. Privatnici s idejom

57. Sajam knjiga u Beogradu istakao je više nego i jedan prethodni dolazak novih izdavača koji se specijalistički posvećuju određenim oblastima i promišljenom strategijom stiču renome. Recimo, „Fedon“ iz Beograda koji objavljuje prevashodno knjige iz društvenih nauka, moderne filozofije, antropologije, istorije i tako dalje; potom „Karpoš“ iz Loznice, koji filozofskim izdanjima pridodaje odlične knjige o grčkoj civilizaciji i kulturi… Tu je i „Akademska knjiga“ iz Novog Sada na čijem štandu se moglo naći nekoliko izuzetnih knjiga, na primer „Indijski dnevnici“ Svetozara Petrovića. Beogradski „Tanesi“ spretno i uzbudljivo lavira između knjiga koje nam stižu iz grčke kulture i knjiga iz Japana, dok „Paladin“ pak, posvećuje se žanrovskim autorima – hororu i fantastici, a opštu pažnju su privukle dve zbirke priča savremenih srpskih pisaca o vampirima (muška i ženska). Treći trg podstiče prevodne knjige iz nekomercijalnih žanrova… Mada mu ponuda osciluje od žanra do više literature, trend samosvojnih edicija opazio sam i kod „Čarobne knjige“ – koja efektno dizajniranim izdanjima privlači pažnju… Ako se tome dodaju i inače promišljeni koncepti „Agore“, „Geopoetike“, „Arhipelaga“, „Platoa“, „Paidee“; šarolika ponuda „Lagune“, „Mona i Manjane“, „Alnarija“ i „Evro Đuntija“, stvari postaju mnogo povoljnije po ukupni utisak. Kvalitetne dečje knjige i dalje smo nalazili u „Kreativnom centru“ i „Buklendu“, strip albume kod beogradskog „Darkvuda“, a tu su bili i stari, dobri SKZ i „Matica srpska“ sa za sebe tipičnim edicijama i izdanjima. Konačno je i na štandu „Prosvete“ bilo nekoliko relevantnih naslova, uz obnovljeni časopis „Književnost“.
Najviše raznovrsnih, novih izdanja imala su dva tzv. monopolistička izdavača „Zavod za udžbenike“ i pogotovo „Službeni glasnik“. S obzirom na njihovu bogatu ponudu, iskreno mogu reći da žalim što nemamo još više „monopolista“, jer bi stvari u našem editorstvu stajale puno bolje.

[restrictedarea]

5. Poetski svetovi

Mada je poezija sržna vrsta srpske književnosti, i ove godine ona se temeljila na dva promišljena izdavačka stuba. Jedan je vršački KOV, koji je i posle smrti Petru Krdua ostao na putu poetskog kvaliteta, radujući nas knjigama Šimborske, Tanje Kragujević, Staneskua, Ršumovića, kao i esejima Radmile Lazić, koja je, inače, efektno i beskompromisno otvorila ovogodišnju manifestaciju. Drugi stub srpske lirike nalazi se u Kraljevu i njegovoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“, koja je sa desetak naslova potvrdila puni primat u ovoj bitnoj oblasti. Izdvojio bih knjige Danice Vukićević, Miroslava Maksimovića, Milana Đorđevića, Dragana Hamovića, Zorana Pešića, kao i mladih: Gorana Korunovića, Alena Bešića i Branimira Krešića. U spoju mladog i zrelog, čuvena kraljevačka biblioteka je odavno istakla sebe kao kandidata za izdavački poduhvat godine. U „Niškom kulturnom centru“ pojavile su se pesme Vinstana Hju Odna, u „Orfeusu“ Ezre Paunda, „Arhipelag“ je objavio poeziju Vesne Goldsvorti, a „Paidea“ Borhesovu „Šifru“ … itd.

6. Priče oko nas

Kao retko koji ovaj sajam je ponudio niz kvalitetnih knjiga priča. Veći deo napisali su afirmisani prozaisti – Gordana Ćirjanić, Ljubica Arsić, Vida Ognjenović, Mirjana Pavlović, a verovatno će najviše pažnje privući nova zbirka priča Gordane Kuić, koja je pre nekoliko godina pripovedačkim prvencem ukazala na nesumnjiv pripovedački rafinman. Njima bih priključio i knjige Mire Popović i Jelene Rosić. Mira živi u Parizu, a Jelena u Americi, pa je zanimljivo gledati i korespodencije tih svetova i kultura sa našim. Kao u ovom krugu jedinog pripovedača, istakao bih Vladimira Kecmanovića, koji je posle pet romana načinio i provokativnu knjigu priča o modernom vremenu, u čijem temelju se nalazi odlomak berlinskog zida, otud naslov „Zidovi koji se ruše“.
Naravno, neću da govorim o romanima – ali se ne može zaobići obnova „Hazarskog rečnika“ u izdanju „Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva“.

7. Nagrade, podvizi

I ovaj Sajam knjiga se pri kraju oglašava nagradama stručnog žirija i novinara. Može se reći da su kao retko kada te odluke naišle na široko odobravanje javnosti i do sada nisam čuo nijedan srditi glas (mada ne sumnjam da ih ima). Izdavačkim poduhvatom proglašena je pojava Prvog kola Sabranih dela Stanislava Vinavera. Životno delo Gojka Tešića i čitavog tima koji su mu pomogli u izvođenju devet tomova, sa preko 7.000 strana, odista je kapitalni projekat, posle kojeg će ne samo Vinaverovo mesto, nego i izgled istorije naše književnosti doživeti prekompoziciju. Izdavač godine je „Fedon“, koji je otvorio prozor ka recentnim kretanjima u savremenim društvenim naukama sveta, prozor koji nam je duže od decenije bio jedva odškrinut. Najlepša dečja knjiga je s pravom izdanje „Srpskih narodnih bajki za decu 21 veka“. Ova božanstvena knjiga, za koju su pre svega zaslužni vrsni domaći ilustratori, bila bi važnija da su sem Albaharija i Velikića još neki pisci glavnog toka pozvani na saradnju u preorkestraciji klasičnih narodnih bajki. Mogu da kažem da sam se jednako radovao i specijalnom priznanju koje je dobio čačanski „Gradac“, koji i čuvenim časopisom i bočnim edicijama više decenija bogati srpsko izdavaštvo.
Glavna nagrada novinara, inače, pripala je „Službenom glasniku“, sa čijih bogatih štandova ističem autobiografske knjige Voje Čolanovića, Albaharija i Raičkovića (ovu knjigu je priredio pesnik M. Maksimović) – koje je kao i tri iz prošle godine, znalački i posvećeno uradio Goran Petrović. Nema mesta da govorim o mnogim drugim izdanjima ovog izdavača, koja ćemo čitati narednih meseci i godina.

8. Konac, nit, kraj

I tako, započet oštrim govorom Radmile Lazić, začinjen šokantnim odsustvom „Stubova kulture“, sa Mađarskom kao glavnim gostom, Sajam knjiga je i ove godine, zahvaljujući pomenutim i mnogim nepomenutim izdavačima bio najveći kulturni pogodak godine koja uskoro zalazi u poslednju šestinu kruga. O tome koliko je bilo posetilaca, koliko je prodato karata, koliko je knjiga sa izdavačkih i knjižarskih polica prešlo u ruke čitalaca, govoriće drugi. Mogu samo da kažem da Sajam knjiga moramo čuvati kao autentično mesto susreta pisaca, čitalaca, urednika, prevodilaca… svih onih koji veruju da će knjiga, kao igla, čekić ili makaze, uvek biti neophodni čoveku. Uprkos svakom bogovetnom pikselu.

[/restrictedarea]