Сајам је био…

Пише Васа Павковић

Могу само да кажем да Сајам књига морамо чувати као аутентично место сусрета писаца, читалаца, уредника, преводилаца… свих оних који верују да ће књига, као игла, чекић или маказе, увек бити неопходни човеку. Упркос сваком боговетном пикселу

1. Време за Сајам књига

По ко зна који пут у протеклим годинама, за време овогодишњег Сајма књига у Београду, било је лепо време. Најчешће сунчано, покаткад благо ветровито, једва да је једна кишица посетила дуге бетонске стазе сајма. Наиме, као ретко који сајам у свету, наш захтева од посетиоца пешака да се спусти доста дубоко у подземље и да се исто толико високо успне до површине. Потом му предстоји дуго пешачење поред билборда са којих га посматрају тренутне књижевнице: ТВ водитељке, све осмехнуте и све „најсконцентрисаније“ што се може, да му понуде своју животну причу или причу своје бабе, ујне, тетке, стрине и њене најбоље пријатељице из царске Вијене. На средини пута, посетиоце дочекује усмеривач који им не да да иду природно према Хали 1, него их скреће десно да би хтели-не-хтели видели још једну, две, три изложбе које их (не)интересују. Али, нема везе – време је лепо, а Сајам књига највећа културна манифестација у Србији, без сваке сумње.

2. Улога сала за
конференције

Прво изненађење за овогодишњег посетиоца је био премештај свих конференцијских сала у улазни ходник Хале 1. Једна до друге, сабијене до граница неподношљивости, нашле су се сала с именом Борислава Пекића, сала за стрип продукцију, највећа сала посвећена Косову и Метохији итд. Учествујући на две-три манифестације, и ја сам као десетине других учесника био принуђен да слушам аплаузе из суседних сала, хорске песме из трећих, повике из четвртих… Дискусије и трибине често су се претварале у нарочиту врсту надвикивања (уз помоћ микрофона и микрофоније), што је нервирало говорнике и ометало слушаоце у свим салама. Можда је, посебно људе из сале са светлим Пекићевим именом, ометала посета тоалета, који је, такође, био тик до дискусионих трибина, о чему највећи број тоалетних корисника није имао појма, па су чекајући на ред, гласно и нашироко коментарисали традиционални фудбалски пораз Партизана у Европи, последњу Вучићеву претњу увијену у европски станиол папир итд. итд. Али скоро све трибине су одржаване по предвиђеном ритму, чему су допринели наш традиционални инат, као и спретност организатора који нису посустајали од „свитања (сајма) до сумрака (истог)“.

3. Најнепријатнија
чињеница

Најнепријатнија чињеница из овогодишње сајамске понуде је апсолутно непојављивање „Стубова културе“. Овог издавача, чији је лепи, широки штанд две деценије био једно од култних места српских писаца, не само да није било „у кругу“ него ни на продајним галеријама „у прстену“. По кулоарима се причало да је основни узрок тешка материјална ситуација куће у којој jе савремена српска књижевност имала централно упориште. Тако су посетиоци онемогућени да виде не само неколико важних нових књига „Стубова културе“, него и висококвалитетну продукцију протеклих сезона. Што ће рећи да неки од најважнијих српских писаца или уопште нису дошли на сајам, или сте их могли срести на штандовима других кућа. Дакле, није било књига Светлане Велмар Јанковић, Душка Ковачевића, Симовића, Албахарија, Пантића, Великића, Петковића, Продановића итд. али ни дела младих писаца, који представљају будућност наше белетристике – Срдића, Вујчића, Кракова… а који су управо у „Стубовима културе“ нашли добру почетну луку ауторских пловидби. Ова културна и издавачка катастрофа дала је целом Сајму књига тамни печат…

4. Приватници с идејом

57. Сајам књига у Београду истакао је више него и један претходни долазак нових издавача који се специјалистички посвећују одређеним областима и промишљеном стратегијом стичу реноме. Рецимо, „Федон“ из Београда који објављује превасходно књиге из друштвених наука, модерне филозофије, антропологије, историје и тако даље; потом „Карпош“ из Лознице, који филозофским издањима придодаје одличне књиге о грчкој цивилизацији и култури… Ту је и „Академска књига“ из Новог Сада на чијем штанду се могло наћи неколико изузетних књига, на пример „Индијски дневници“ Светозара Петровића. Београдски „Танеси“ спретно и узбудљиво лавира између књига које нам стижу из грчке културе и књига из Јапана, док „Паладин“ пак, посвећује се жанровским ауторима – хорору и фантастици, а општу пажњу су привукле две збирке прича савремених српских писаца о вампирима (мушка и женска). Трећи трг подстиче преводне књиге из некомерцијалних жанрова… Мада му понуда осцилује од жанра до више литературе, тренд самосвојних едиција опазио сам и код „Чаробне књиге“ – која ефектно дизајнираним издањима привлачи пажњу… Ако се томе додају и иначе промишљени концепти „Агоре“, „Геопоетике“, „Архипелага“, „Платоа“, „Паидее“; шаролика понуда „Лагуне“, „Мона и Мањане“, „Алнарија“ и „Евро Ђунтија“, ствари постају много повољније по укупни утисак. Квалитетне дечје књиге и даље смо налазили у „Креативном центру“ и „Букленду“, стрип албуме код београдског „Дарквуда“, а ту су били и стари, добри СКЗ и „Матица српска“ са за себе типичним едицијама и издањима. Коначно је и на штанду „Просвете“ било неколико релевантних наслова, уз обновљени часопис „Књижевност“.
Највише разноврсних, нових издања имала су два тзв. монополистичка издавача „Завод за уџбенике“ и поготово „Службени гласник“. С обзиром на њихову богату понуду, искрено могу рећи да жалим што немамо још више „монополиста“, јер би ствари у нашем едиторству стајале пуно боље.

[restrictedarea]

5. Поетски светови

Мада је поезија сржна врста српске књижевности, и ове године она се темељила на два промишљена издавачка стуба. Један је вршачки КОВ, који је и после смрти Петру Крдуа остао на путу поетског квалитета, радујући нас књигама Шимборске, Тање Крагујевић, Станескуа, Ршумовића, као и есејима Радмиле Лазић, која је, иначе, ефектно и бескомпромисно отворила овогодишњу манифестацију. Други стуб српске лирике налази се у Краљеву и његовој библиотеци „Стефан Првовенчани“, која је са десетак наслова потврдила пуни примат у овој битној области. Издвојио бих књиге Данице Вукићевић, Мирослава Максимовића, Милана Ђорђевића, Драгана Хамовића, Зорана Пешића, као и младих: Горана Коруновића, Алена Бешића и Бранимира Крешића. У споју младог и зрелог, чувена краљевачка библиотека је одавно истакла себе као кандидата за издавачки подухват године. У „Нишком културном центру“ појавиле су се песме Винстана Хју Одна, у „Орфеусу“ Езре Паунда, „Архипелаг“ је објавио поезију Весне Голдсворти, а „Паидеа“ Борхесову „Шифру“ … итд.

6. Приче око нас

Као ретко који овај сајам је понудио низ квалитетних књига прича. Већи део написали су афирмисани прозаисти – Гордана Ћирјанић, Љубица Арсић, Вида Огњеновић, Мирјана Павловић, а вероватно ће највише пажње привући нова збирка прича Гордане Куић, која је пре неколико година приповедачким првенцем указала на несумњив приповедачки рафинман. Њима бих прикључио и књиге Мире Поповић и Јелене Росић. Мира живи у Паризу, а Јелена у Америци, па је занимљиво гледати и коресподенције тих светова и култура са нашим. Као у овом кругу јединог приповедача, истакао бих Владимира Кецмановића, који је после пет романа начинио и провокативну књигу прича о модерном времену, у чијем темељу се налази одломак берлинског зида, отуд наслов „Зидови који се руше“.
Наравно, нећу да говорим о романима – али се не може заобићи обнова „Хазарског речника“ у издању „Завода за уџбенике и наставна средства“.

7. Награде, подвизи

И овај Сајам књига се при крају оглашава наградама стручног жирија и новинара. Може се рећи да су као ретко када те одлуке наишле на широко одобравање јавности и до сада нисам чуо ниједан срдити глас (мада не сумњам да их има). Издавачким подухватом проглашена је појава Првог кола Сабраних дела Станислава Винавера. Животно дело Гојка Тешића и читавог тима који су му помогли у извођењу девет томова, са преко 7.000 страна, одиста је капитални пројекат, после којег ће не само Винаверово место, него и изглед историје наше књижевности доживети прекомпозицију. Издавач године је „Федон“, који је отворио прозор ка рецентним кретањима у савременим друштвеним наукама света, прозор који нам је дуже од деценије био једва одшкринут. Најлепша дечја књига је с правом издање „Српских народних бајки за децу 21 века“. Ова божанствена књига, за коју су пре свега заслужни врсни домаћи илустратори, била би важнија да су сем Албахарија и Великића још неки писци главног тока позвани на сарадњу у преоркестрацији класичних народних бајки. Могу да кажем да сам се једнако радовао и специјалном признању које је добио чачански „Градац“, који и чувеним часописом и бочним едицијама више деценија богати српско издаваштво.
Главна награда новинара, иначе, припала је „Службеном гласнику“, са чијих богатих штандова истичем аутобиографске књиге Воје Чолановића, Албахарија и Раичковића (ову књигу је приредио песник М. Максимовић) – које је као и три из прошле године, зналачки и посвећено урадио Горан Петровић. Нема места да говорим о многим другим издањима овог издавача, која ћемо читати наредних месеци и година.

8. Конац, нит, крај

И тако, започет оштрим говором Радмиле Лазић, зачињен шокантним одсуством „Стубова културе“, са Мађарском као главним гостом, Сајам књига је и ове године, захваљујући поменутим и многим непоменутим издавачима био највећи културни погодак године која ускоро залази у последњу шестину круга. О томе колико је било посетилаца, колико је продато карата, колико је књига са издавачких и књижарских полица прешло у руке читалаца, говориће други. Могу само да кажем да Сајам књига морамо чувати као аутентично место сусрета писаца, читалаца, уредника, преводилаца… свих оних који верују да ће књига, као игла, чекић или маказе, увек бити неопходни човеку. Упркос сваком боговетном пикселу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.