Pravda za Gotovinu

Piše NIKOLA VRZIĆ

Šta je to što spaja oslobađajuće presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, hiljadugodišnju hašku robiju Srbima koji su učestvovali u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, i uspostavljanje državne granice između Srbije i Kosova? Spaja ih kontinuitet politike Zapada prema Srbiji, politike koja od nas traži da najpre prihvatimo isključivu krivicu za ratove, onako kako je ona odmerena u Hagu, a potom i nužnu kaznu za tu krivicu, to jest secesiju Kosova i Metohije. Baš su se tim redom i smenjivali ključni uslovi za nastavak srpskih EU integracija…

Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu u doba „Bljeska“ i „Oluje“, kao da je bio vidovit kada je 2001. godine, pošto je tužilaštvo Haškog tribunala baš zbog „Oluje“ podiglo optužnicu protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, predvideo da od te optužnice neće biti ništa. Ili ambasador uopšte nije bio vidovit nego je još tada znao ono što srpska javnost (tek) sada masovno uviđa, da se haška pravda kupuje za gotovinu… Tek, komentarisao je Galbrajt tada bezobzirno „ne možete deportovati ljude koji su već otišli“. Kao da su ti ljudi, tih dve stotine hiljada krajiških Srba, otišli zato što im je, eto, tako dunulo, a ne zato što im je nad glavama duvala hrvatsko-američka „Oluja“…

TEŽINA HAŠKE PRESUDE Galbrajtova su očekivanja svoju konačnu potvrdu dobila prošlog petka 16. novembra, kada je petočlano Žalbeno veće Haškog tribunala, rezultatom 3:2, odlučilo da su krajiški Srbi, zaista, kao leminzi, u krdu i ni zbog čega, otišli u sopstvenu propast, u izbegličke kampove, pred sirotinjske kazane. Oslobodilo je ovo veće Gotovinu i Markača, pošto je ono prvostepeno, Raspravno veće Haškog tribunala, još prošle godine već uspelo da dokaže da je Ivan Čermak nevin. Pa je Doris Pak, poslanica vladajućih nemačkih demohrišćana (CDU) u Evropskom parlamentu, sad potpuno zadovoljno mogla da usklikne:„Svi oni, koji su Gotovinu i Markača nazivali herojima, nisu pogrešili!“
I dodala je još jednu, kudikamo važniju rečenicu, koja nedvosmisleno definiše specifičnu težinu haških presuda; težinu koja nemilosrdno demantuje hašku propagandu u Srbiji, zasnovanu na laži da se tamo – u Tribunalu – utvrđuje samo pojedinačna, individualna krivica, i da će to utvrđivanje krivice pojedinaca, na primer Ratka Mladića ili Vladimira Lazarevića, ili Sretena Lukića, skinuti krivicu sa čitavog našeg naroda i države; što bi dalje valjda trebalo da znači da se njihova krivica nas i ne tiče ili da bi, čak, trebalo i da poželimo da oni budu proglašeni krivima, jer će to značiti da nismo krivi svi. Da li je to obična laž ili pak maligna, zloćudna zamena teza sa dalekosežnim posledicama?
Uostalom, zar su Hrvati bili ludi rasipnici zato što su, za odbranu trojice svojih generala, od 2006. do 2012. samo iz državnog budžeta izdvojili skoro 30 miliona evra, i još nekoliko stotina hiljada evra pride vašingtonskoj lobističkoj firmi „Paton Bogs“ samo za žalbeni postupak Gotovine i Markača? Dok je Srbija, nasuprot tome, mnogo mudra jer je štedljivo odbila (na primer) molbu porodice Ratka Mladića da joj, makar, iz budžeta plati avionske karte za put do Haga. Rasim Ljajić, šef Nacionalnog tima za saradnju s Haškim tribunalom, takav je pristup objasnio ovako: „Da je Srbija lobirala i finansijski pomagala odbrani svojih haških optuženika kao što je to činila Hrvatska, bio bi to dokaz da je genocid državni projekat.“
Da li su Hrvati bili blesavi što su pomagali odbranu svojih generala? Doris Pak, rekosmo, objasnila nam je da nisu. Podsetila je da se ne utvrđuje u Hagu samo individualna odgovornost; naprotiv, dokazivanjem individualne, dokazuje se i kolektivna. I obrnuto: „Sud je, takođe, revidirao njihovu ulogu u ratu, kao i ulogu Hrvatske u ratu. Operacija koja je dovela do povratka okupirane teritorije sada se može gledati u drugačijem svetlu. Domovinski rat je bio pravedan i odbrambeni rat.“ Na tom tragu Tomislav Karamarko, predsednik opozicione Hrvatske demokratske zajednice, već poručuje: „Agresor je kriv, ali onaj nad kojim je izvršena agresija ne može biti kriv. Srbija se konačno suočava s tom činjenicom i za njih je to očito bolan proces.“
Imajući ovu hašku presudu, i ove reakcije na presudu u vidu, imamo sve razloge da sa zebnjom – bez obzira na Jasenovac, na dve stotine hiljada izbeglih krajiških Srba i Hrvatsku koja je „Olujom“ etnički očišćena – dočekamo februar 2014. godine, za kada je Međunarodni sud pravde u Hagu (okvirno) zakazao glavnu raspravu povodom dve uzajamne, hrvatske i srpske, tužbe za genocid.
S tim što bi, u svetlu ovako ispoljene nemačko-hrvatske solidarnosti (kakva je viđana i pre sedamdesetak godina), prošlonedeljna haška presuda mogla da se tumači i na još jedan način; ako su Hrvati 1995. godine okončali ono što su započeli 1941. godine – broj Srba koji su (pre)živeli u Hrvatskoj to jasno potvrđuje – presuđena nedužnost kraja ovog procesa proterivanja Srba iz Hrvatske, mogla bi da znači i nevinost njegovog početka… Možda ovo deluje nemoguće ili preterano, ali nemogućom i preteranom do minulog petka delovala je i mogućnost da, posle prvostepeno presuđenih 24 godine zatvora za Gotovinu i 18 za Markača, obojica budu potpuno oslobođeni. A da za progon preko 200 hiljada Srba za samo dva dana, i ubistvo njih nekoliko hiljada, ne bude kriv baš niko.

[restrictedarea]

PREGLASAVANJE SILOM Upravo je to i sažetak presude koju je – preglasavanjem, da silu prava iskusimo u svoj njenoj silini – donelo petočlano Žalbeno veće koje su činili Teodor Meron (predsedavajući), Patrik Robinson, Mehmet Gunej (njihova su bila tri neophodna glasa za oslobađanje Gotovine i Markača), Karmel Ađijus i Fausto Pokar. Presudio je, inače, glas predsedavajućeg sudije, Amerikanca Merona.
Oslobađajući Gotovinu i Markača, odlučila su ova trojica da neselektivno bombardovanje Knina, Benkovca, Obrovca i Gračaca nije bilo i nezakonito, te da, pošto nije bilo nezakonito, nije bilo ni „Udruženog zločinačkog poduhvata, sa zajedničkom svrhom trajnog uklanjanja srpskog stanovništva iz Krajine silom ili pretnjom silom“. Što će reći da su za etničko čišćenje Hrvatske od Srba, zapravo, krivi sami Srbi.
Maltežanin Karmel Ađijus i Italijan Fausto Pokar izdvojili su svoja mišljenja, ne slažući se sa uvredljivom presudom tročlane većine sudija iz Sjedinjenih Država, Turske i sa Jamajke. Ađijus je naveo da se „s poštovanjem, ali snažno ne slaže sa skoro svim zaključcima koje je donela većina“ i da, „štaviše“, želi da „ostavi zabeleženim svoje neslaganje sa pristupom koji je većina imala tokom čitavog Žalbenog postupka, i da se distancira od tog pristupa“; Pokar je, sa svoje strane, napisao da se ne slaže sa rezonovanjem i „svim glavnim zaključcima većine“, navodeći čak da je „pristup većine u potpunosti pogrešan“, pun „pogrešnih tumačenja“ („misconstructions“), te da iz brojnih razloga predstavlja „kršenje naših standarda razmatranja žalbi“. Nažalost, od ova dva izdvojena mišljenja, kojima su dvojica sudija sačuvala svoju sudijsku čast, mi nemamo ništa.
Odluka tročlane većine u Žalbenom veću Haškog tribunala u Srbiji je izazvala opravdani izliv gneva – merljiv samo izlivom radosti u Hrvatskoj – i jednako neopravdani izliv iznenađenja. Slažemo se, inače, sa mnogim ocenama koje su iznete pred srpsku javnost posle prošlonedeljne presude. Rasim Ljajić, tako, ocenio je da je Tribunal „izgubio svaki kredibilitet“ i da je „selektivna pravda gora od svake nepravde“; Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, rekao je da je Tribunal „doneo političku, a ne pravnu odluku“, koja „neće doprineti stabilizaciji situacije u regionu. Ako je do sada bilo razloga da verujemo onima koji su tvrdili da je Haški tribunal neutralan, pravičan i nešto više od suda Srbiji i srpskom narodu, najnovijom odlukom o oslobađanju ratnih zločinaca je to demantovano.“ Ivica Dačić, premijer Srbije: „To potvrđuje tvrdnje onih koji kažu da Haški tribunal nije sud, već da ispunjava unapred zadate političke zadatke.“ Slažemo se, čak, i sa Vukom Draškovićem, predsednikom Srpskog pokreta obnove, koji je ocenio da oslobađajuća presuda legalizuje etničko čišćenje Srba iz krajeva odakle ih „nije uspela počistiti ni nacistička država Hrvatska za vreme Drugog svetskog rata“.
Ali se istovremeno ne slažemo ni sa kim ko je (dosad) verovao da Haški tribunal ima ikakve veze sa pravdom, istinom, odgovornošću i pomirenjem, i koga je oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču zatekla i iznenadila. Jer Haški tribunal i nije sud nego sastavni deo dvadesetogodišnjeg evroatlantskog projekta (pre)komponovanja balkanskih granica, u skladu sa interesima onih koji su pružili nesebičnu, a verujemo i presudnu pomoć u razbijanju Jugoslavije. Tako da presuda dvojici (zapravo, svoj trojici) hrvatskih generala optuženih zbog „Oluje“ predstavlja samo kontinuitet politike koja se, evo već dvadeset i nekoliko godina, sprovodi preko naših leđa i nacionalnih interesa (uzgred, slutimo: i nastaviće da se sprovodi sve dok ne bude ispravljen istorijski incident iz 1912. godine, i Srbija svedena u svoje pretkumanovske granice).
Prva faza bile su devedesete godine prošlog veka, i oružana borba protiv Srba. Od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine, do Kosova i Metohije, menjali su nam se neprijatelji, samo je jedan bio konstantan – NATO. NATO nas je bombardovao 1999, bombardovao je bosanske Srbe 1994. i 1995, aktivno je učestvovao u hrvatskoj „Oluji“ 1995, što je 2001. godine, tekstom u američkom „Njuzviku“ („Šta je CIA znala?“), bilo obznanjeno čitavoj svetskoj javnosti. U tekstu, koji se poziva na niz američkih i hrvatskih obaveštajnih izvora, navodi se da su CIA bespilotne letelice (model: GNAT-750) iz vojne baze Šepurine kod Zadra izviđale položaje Vojske Republike Srpske Krajine, da su podaci odašiljani i u Pentagon i hrvatskim generalima koji su komandovali operacijom „Oluja“, da je srpski kontranapad sprečen pošto su bespilotne letelice snimile pregrupisavanje naše vojske i (pre)usmerile trupe Gotovine da taj napad spreče, da je CIA u Hrvatskoj investirala najmanje 10 miliona dolara na opremu za prisluškivanje telefona u Bosni i Srbiji. „Sva naša obaveštajna saznanja u Hrvatskoj, u realnom vremenu dostavljana su Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji (National Security Agency – NSA) u Vašingtonu“, priznao je tada „Njuzviku“ Miro Tuđman, Franjin sin i direktor Hrvatske izvještajne službe (HIS), njihove obaveštajne službe, u vreme „Oluje“. „Bili smo de facto partneri“, pojasnio je.
(Usput beležimo retoričko pitanje: s obzirom na ova saznanja, da li je iko, zaista, i mogao da očekuje da se održi prvostepena presuda Gotovini i Markaču?)

HILJADUGODIŠNJA KAZNA Drugu fazu ove kontinuirane evroatlantske politike sproveo je Haški tribunal, kao mesto u kojem je svačija nevinost neupitna samo ako nije Srbin. Od toga je, zapravo, i sazdana sva svrha Haškog tribunala: isključivu krivicu za ratove u bivšoj Jugoslaviji svaliti na Srbiju i Srbe. Ne govore o tome samo oslobađajuće presude Gotovini, Markaču i Čermaku, ne govori ni samo oslobađajuća presuda Naseru Oriću ili Ramušu Haradinaju (koja bi trebalo da bude potvrđena 29. novembra), ili doživotne i one nešto manje kazne od 40 godina zatvora, dosuđivane isključivo Srbima. Govori i još ponešto; posle oslobađajuće presude trojici hrvatskih generala, na primer, ostaje činjenica da su jedino Srbima izrečene presude za Udruženi zločinački poduhvat. Što znači da su svi drugi možda, pomalo, i činili zločine, ali to su bili pojedinačni incidenti, a samo su Srbima, i Srbiji, zločini nad drugim narodima bili zajednički, nacionalni, državni projekat. Kolektivna krivica izgrađena na individualnoj, kao što nas je ono i podučila Doris Pak, slaveći oslobađanje Gotovine i Markača. Ili o antisrpskoj prirodi i misiji Haškog tribunala najbogatije svedoče suve brojke? Evo tih brojki: Srbi su osuđeni na ukupno 960 i po godina robije, plus četiri doživotne kazne koje su teže od maksimalnih 40 godina, što sve zajedno, spuštajući doživotnu na 40 godina radi računice, iznosi preko 1.120 godina dosuđene zatvorske kazne. Spram toga, svi ostali (Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Makedonci) dobili su od Haga skoro pet puta manje – 232 i po godine zatvora. Od toga, za zločine nad Srbima dosuđene su čitave 63 i po godine zatvora! Toliko su, 63 i po godine zatvora, haškim sudijama vredne desetine hiljada ubijenih Srba, stotine hiljada proteranih, etnički očišćena Hrvatska i Kosovo i Metohija… 63 godine naspram 1.120 godina. Hag, zaista, nije sud za Srbe, baš.
Simultano sa ovom, sprovođena je i treća faza evroatlantske balkanske politike, kao logičan produžetak prve dve; primoravanje Srbije da prihvati dodeljenu ulogu krivca, kroz prihvatanje saradnje sa ovakvim Tribunalom, i ovaploćenje te saradnje i tog prihvatanja tako što ćemo, umesto svojim optuženicima, pomagati Haškom tužilaštvu (za razliku, jel’, od Hrvata), izvinjavajući se usput za Srebrenicu, za Vukovar, za svakog nesrećnog izbeglicu koji je u Srbiju pobegao zbog Slobodana Miloševića, a ne zbog njihovih Oluja, Bljeskova, noževa i patološke mržnje.
Za saradnjom i izvinjenjima – opet, sasvim logično – usledilo je i prihvatanje kazne za tu krivicu koju smo već prihvatili, to jest pristanak na izgradnju dobrosusedskih odnosa sa nezavisnim Kosovom. A da sve to ne bi bilo tako očigledno, jer bismo i na jedno i na drugo mogli i da ne pristanemo, podvaljena nam je još jedna obmana; ucena je ulepšana i nazvana evropskim putem Srbije. Skrećemo pažnju na očigledno: u evrointegracijama Srbije najpre je ključni uslov bila saradnja s Hagom, a kada smo to ispunili ključni uslov postalo je Kosovo. Šta je sledeće? Vojvodina? Pa Raška oblast, pa jug Srbije, sve dok se Srbija ne svede na granice iz ranog septembra 1912. godine.
Otuda je prekid ovakvih, konačno razobličenih evrointegracija – makar izazvan i nečim što naizgled sa evrointegracijama Srbije nema veze (kao što je ovo gnušanje nad oslobađanjem Gotovine i Markača) – možda i jedini način da Srbija preživi evroatlantski udar na njenu državnost. U suprotnom, posle granice na Jarinju i Merdaru, sledi nam uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kosovom (preko onih „oficira za vezu“ koje najavljuje Dačić, izbegavajući da nam poveri da njegovi briselski sagovornici traže da ovi oficiri budu tretirani po Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima), pa Kosovo u Ujedinjenim nacijama, u skladu sa „modelom dve Nemačke“, pa na kraju i formalno priznanje nezavisnosti Kosova. I tako do narednog ključnog uslova. Hoćemo li sramnu odluku trojice haških sudija iskoristiti kao poslednji poziv na reakciju, na samoodbranu? Ili nam je nagon za preživljavanjem do te mere ubijen.

[/restrictedarea]