Правда за Готовину

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Шта је то што спаја ослобађајуће пресуде хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, хиљадугодишњу хашку робију Србима који су учествовали у ратовима у бившој Југославији, и успостављање државне границе између Србије и Косова? Спаја их континуитет политике Запада према Србији, политике која од нас тражи да најпре прихватимо искључиву кривицу за ратове, онако како је она одмерена у Хагу, а потом и нужну казну за ту кривицу, то јест сецесију Косова и Метохије. Баш су се тим редом и смењивали кључни услови за наставак српских ЕУ интеграција…

Питер Галбрајт, амерички амбасадор у Загребу у доба „Бљеска“ и „Олује“, као да је био видовит када је 2001. године, пошто је тужилаштво Хашког трибунала баш због „Олује“ подигло оптужницу против хрватских генерала Анте Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака, предвидео да од те оптужнице неће бити ништа. Или амбасадор уопште није био видовит него је још тада знао оно што српска јавност (тек) сада масовно увиђа, да се хашка правда купује за готовину… Тек, коментарисао је Галбрајт тада безобзирно „не можете депортовати људе који су већ отишли“. Као да су ти људи, тих две стотине хиљада крајишких Срба, отишли зато што им је, ето, тако дунуло, а не зато што им је над главама дувала хрватско-америчка „Олуја“…

ТЕЖИНА ХАШКЕ ПРЕСУДЕ Галбрајтова су очекивања своју коначну потврду добила прошлог петка 16. новембра, када је петочлано Жалбено веће Хашког трибунала, резултатом 3:2, одлучило да су крајишки Срби, заиста, као леминзи, у крду и ни због чега, отишли у сопствену пропаст, у избегличке кампове, пред сиротињске казане. Ослободило је ово веће Готовину и Маркача, пошто је оно првостепено, Расправно веће Хашког трибунала, још прошле године већ успело да докаже да је Иван Чермак невин. Па је Дорис Пак, посланица владајућих немачких демохришћана (ЦДУ) у Европском парламенту, сад потпуно задовољно могла да ускликне:„Сви они, који су Готовину и Маркача називали херојима, нису погрешили!“
И додала је још једну, кудикамо важнију реченицу, која недвосмислено дефинише специфичну тежину хашких пресуда; тежину која немилосрдно демантује хашку пропаганду у Србији, засновану на лажи да се тамо – у Трибуналу – утврђује само појединачна, индивидуална кривица, и да ће то утврђивање кривице појединаца, на пример Ратка Младића или Владимира Лазаревића, или Сретена Лукића, скинути кривицу са читавог нашег народа и државе; што би даље ваљда требало да значи да се њихова кривица нас и не тиче или да би, чак, требало и да пожелимо да они буду проглашени кривима, јер ће то значити да нисмо криви сви. Да ли је то обична лаж или пак малигна, злоћудна замена теза са далекосежним последицама?
Уосталом, зар су Хрвати били луди расипници зато што су, за одбрану тројице својих генерала, од 2006. до 2012. само из државног буџета издвојили скоро 30 милиона евра, и још неколико стотина хиљада евра приде вашингтонској лобистичкој фирми „Патон Богс“ само за жалбени поступак Готовине и Маркача? Док је Србија, насупрот томе, много мудра јер је штедљиво одбила (на пример) молбу породице Ратка Младића да јој, макар, из буџета плати авионске карте за пут до Хага. Расим Љајић, шеф Националног тима за сарадњу с Хашким трибуналом, такав је приступ објаснио овако: „Да је Србија лобирала и финансијски помагала одбрани својих хашких оптуженика као што је то чинила Хрватска, био би то доказ да је геноцид државни пројекат.“
Да ли су Хрвати били блесави што су помагали одбрану својих генерала? Дорис Пак, рекосмо, објаснила нам је да нису. Подсетила је да се не утврђује у Хагу само индивидуална одговорност; напротив, доказивањем индивидуалне, доказује се и колективна. И обрнуто: „Суд је, такође, ревидирао њихову улогу у рату, као и улогу Хрватске у рату. Операција која је довела до повратка окупиране територије сада се може гледати у другачијем светлу. Домовински рат је био праведан и одбрамбени рат.“ На том трагу Томислав Карамарко, председник опозиционе Хрватске демократске заједнице, већ поручује: „Агресор је крив, али онај над којим је извршена агресија не може бити крив. Србија се коначно суочава с том чињеницом и за њих је то очито болан процес.“
Имајући ову хашку пресуду, и ове реакције на пресуду у виду, имамо све разлоге да са зебњом – без обзира на Јасеновац, на две стотине хиљада избеглих крајишких Срба и Хрватску која је „Олујом“ етнички очишћена – дочекамо фебруар 2014. године, за када је Међународни суд правде у Хагу (оквирно) заказао главну расправу поводом две узајамне, хрватске и српске, тужбе за геноцид.
С тим што би, у светлу овако испољене немачко-хрватске солидарности (каква је виђана и пре седамдесетак година), прошлонедељна хашка пресуда могла да се тумачи и на још један начин; ако су Хрвати 1995. године окончали оно што су започели 1941. године – број Срба који су (пре)живели у Хрватској то јасно потврђује – пресуђена недужност краја овог процеса протеривања Срба из Хрватске, могла би да значи и невиност његовог почетка… Можда ово делује немогуће или претерано, али немогућом и претераном до минулог петка деловала је и могућност да, после првостепено пресуђених 24 године затвора за Готовину и 18 за Маркача, обојица буду потпуно ослобођени. А да за прогон преко 200 хиљада Срба за само два дана, и убиство њих неколико хиљада, не буде крив баш нико.

[restrictedarea]

ПРЕГЛАСАВАЊЕ СИЛОМ Управо је то и сажетак пресуде коју је – прегласавањем, да силу права искусимо у свој њеној силини – донело петочлано Жалбено веће које су чинили Теодор Мерон (председавајући), Патрик Робинсон, Мехмет Гунеј (њихова су била три неопходна гласа за ослобађање Готовине и Маркача), Кармел Ађијус и Фаусто Покар. Пресудио је, иначе, глас председавајућег судије, Американца Мерона.
Ослобађајући Готовину и Маркача, одлучила су ова тројица да неселективно бомбардовање Книна, Бенковца, Обровца и Грачаца није било и незаконито, те да, пошто није било незаконито, није било ни „Удруженог злочиначког подухвата, са заједничком сврхом трајног уклањања српског становништва из Крајине силом или претњом силом“. Што ће рећи да су за етничко чишћење Хрватске од Срба, заправо, криви сами Срби.
Малтежанин Кармел Ађијус и Италијан Фаусто Покар издвојили су своја мишљења, не слажући се са увредљивом пресудом трочлане већине судија из Сједињених Држава, Турске и са Јамајке. Ађијус је навео да се „с поштовањем, али снажно не слаже са скоро свим закључцима које је донела већина“ и да, „штавише“, жели да „остави забележеним своје неслагање са приступом који је већина имала током читавог Жалбеног поступка, и да се дистанцира од тог приступа“; Покар је, са своје стране, написао да се не слаже са резоновањем и „свим главним закључцима већине“, наводећи чак да је „приступ већине у потпуности погрешан“, пун „погрешних тумачења“ („misconstructions“), те да из бројних разлога представља „кршење наших стандарда разматрања жалби“. Нажалост, од ова два издвојена мишљења, којима су двојица судија сачувала своју судијску част, ми немамо ништа.
Одлука трочлане већине у Жалбеном већу Хашког трибунала у Србији је изазвала оправдани излив гнева – мерљив само изливом радости у Хрватској – и једнако неоправдани излив изненађења. Слажемо се, иначе, са многим оценама које су изнете пред српску јавност после прошлонедељне пресуде. Расим Љајић, тако, оценио је да је Трибунал „изгубио сваки кредибилитет“ и да је „селективна правда гора од сваке неправде“; Томислав Николић, председник Србије, рекао је да је Трибунал „донео политичку, а не правну одлуку“, која „неће допринети стабилизацији ситуације у региону. Ако је до сада било разлога да верујемо онима који су тврдили да је Хашки трибунал неутралан, правичан и нешто више од суда Србији и српском народу, најновијом одлуком о ослобађању ратних злочинаца је то демантовано.“ Ивица Дачић, премијер Србије: „То потврђује тврдње оних који кажу да Хашки трибунал није суд, већ да испуњава унапред задате политичке задатке.“ Слажемо се, чак, и са Вуком Драшковићем, председником Српског покрета обнове, који је оценио да ослобађајућа пресуда легализује етничко чишћење Срба из крајева одакле их „није успела почистити ни нацистичка држава Хрватска за време Другог светског рата“.
Али се истовремено не слажемо ни са ким ко је (досад) веровао да Хашки трибунал има икакве везе са правдом, истином, одговорношћу и помирењем, и кога је ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу затекла и изненадила. Јер Хашки трибунал и није суд него саставни део двадесетогодишњег евроатлантског пројекта (пре)компоновања балканских граница, у складу са интересима оних који су пружили несебичну, а верујемо и пресудну помоћ у разбијању Југославије. Тако да пресуда двојици (заправо, свој тројици) хрватских генерала оптужених због „Олује“ представља само континуитет политике која се, ево већ двадесет и неколико година, спроводи преко наших леђа и националних интереса (узгред, слутимо: и наставиће да се спроводи све док не буде исправљен историјски инцидент из 1912. године, и Србија сведена у своје преткумановске границе).
Прва фаза биле су деведесете године прошлог века, и оружана борба против Срба. Од Хрватске, преко Босне и Херцеговине, до Косова и Метохије, мењали су нам се непријатељи, само је један био константан – НАТО. НАТО нас је бомбардовао 1999, бомбардовао је босанске Србе 1994. и 1995, активно је учествовао у хрватској „Олуји“ 1995, што је 2001. године, текстом у америчком „Њузвику“ („Шта је ЦИА знала?“), било обзнањено читавој светској јавности. У тексту, који се позива на низ америчких и хрватских обавештајних извора, наводи се да су ЦИА беспилотне летелице (модел: ГНАТ-750) из војне базе Шепурине код Задра извиђале положаје Војске Републике Српске Крајине, да су подаци одашиљани и у Пентагон и хрватским генералима који су командовали операцијом „Олуја“, да је српски контранапад спречен пошто су беспилотне летелице снимиле прегруписавање наше војске и (пре)усмериле трупе Готовине да тај напад спрече, да је ЦИА у Хрватској инвестирала најмање 10 милиона долара на опрему за прислушкивање телефона у Босни и Србији. „Сва наша обавештајна сазнања у Хрватској, у реалном времену достављана су Националној безбедносној агенцији (National Security Agency – NSA) у Вашингтону“, признао је тада „Њузвику“ Миро Туђман, Фрањин син и директор Хрватске извјештајне службе (ХИС), њихове обавештајне службе, у време „Олује“. „Били смо de facto партнери“, појаснио је.
(Успут бележимо реторичко питање: с обзиром на ова сазнања, да ли је ико, заиста, и могао да очекује да се одржи првостепена пресуда Готовини и Маркачу?)

ХИЉАДУГОДИШЊА КАЗНА Другу фазу ове континуиране евроатлантске политике спровео је Хашки трибунал, као место у којем је свачија невиност неупитна само ако није Србин. Од тога је, заправо, и саздана сва сврха Хашког трибунала: искључиву кривицу за ратове у бившој Југославији свалити на Србију и Србе. Не говоре о томе само ослобађајуће пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку, не говори ни само ослобађајућа пресуда Насеру Орићу или Рамушу Харадинају (која би требало да буде потврђена 29. новембра), или доживотне и оне нешто мање казне од 40 година затвора, досуђиване искључиво Србима. Говори и још понешто; после ослобађајуће пресуде тројици хрватских генерала, на пример, остаје чињеница да су једино Србима изречене пресуде за Удружени злочиначки подухват. Што значи да су сви други можда, помало, и чинили злочине, али то су били појединачни инциденти, а само су Србима, и Србији, злочини над другим народима били заједнички, национални, државни пројекат. Колективна кривица изграђена на индивидуалној, као што нас је оно и подучила Дорис Пак, славећи ослобађање Готовине и Маркача. Или о антисрпској природи и мисији Хашког трибунала најбогатије сведоче суве бројке? Ево тих бројки: Срби су осуђени на укупно 960 и по година робије, плус четири доживотне казне које су теже од максималних 40 година, што све заједно, спуштајући доживотну на 40 година ради рачунице, износи преко 1.120 година досуђене затворске казне. Спрам тога, сви остали (Хрвати, Бошњаци, Албанци, Македонци) добили су од Хага скоро пет пута мање – 232 и по године затвора. Од тога, за злочине над Србима досуђене су читаве 63 и по године затвора! Толико су, 63 и по године затвора, хашким судијама вредне десетине хиљада убијених Срба, стотине хиљада протераних, етнички очишћена Хрватска и Косово и Метохија… 63 године наспрам 1.120 година. Хаг, заиста, није суд за Србе, баш.
Симултано са овом, спровођена је и трећа фаза евроатлантске балканске политике, као логичан продужетак прве две; приморавање Србије да прихвати додељену улогу кривца, кроз прихватање сарадње са оваквим Трибуналом, и оваплоћење те сарадње и тог прихватања тако што ћемо, уместо својим оптуженицима, помагати Хашком тужилаштву (за разлику, јел’, од Хрвата), извињавајући се успут за Сребреницу, за Вуковар, за сваког несрећног избеглицу који је у Србију побегао због Слободана Милошевића, а не због њихових Олуја, Бљескова, ножева и патолошке мржње.
За сарадњом и извињењима – опет, сасвим логично – уследило је и прихватање казне за ту кривицу коју смо већ прихватили, то јест пристанак на изградњу добросуседских односа са независним Косовом. А да све то не би било тако очигледно, јер бисмо и на једно и на друго могли и да не пристанемо, подваљена нам је још једна обмана; уцена је улепшана и названа европским путем Србије. Скрећемо пажњу на очигледно: у евроинтеграцијама Србије најпре је кључни услов била сарадња с Хагом, а када смо то испунили кључни услов постало је Косово. Шта је следеће? Војводина? Па Рашка област, па југ Србије, све док се Србија не сведе на границе из раног септембра 1912. године.
Отуда је прекид оваквих, коначно разобличених евроинтеграција – макар изазван и нечим што наизглед са евроинтеграцијама Србије нема везе (као што је ово гнушање над ослобађањем Готовине и Маркача) – можда и једини начин да Србија преживи евроатлантски удар на њену државност. У супротном, после границе на Јарињу и Мердару, следи нам успостављање дипломатских односа са Косовом (преко оних „официра за везу“ које најављује Дачић, избегавајући да нам повери да његови бриселски саговорници траже да ови официри буду третирани по Бечкој конвенцији о дипломатским односима), па Косово у Уједињеним нацијама, у складу са „моделом две Немачке“, па на крају и формално признање независности Косова. И тако до наредног кључног услова. Хоћемо ли срамну одлуку тројице хашких судија искористити као последњи позив на реакцију, на самоодбрану? Или нам је нагон за преживљавањем до те мере убијен.

[/restrictedarea]