Petar Omčikus, slikar – Umetnik u raljama paragrafa

Kako se dogodilo da uglednom srpskom i jugoslovenskom slikaru Petru Omčikusu Galerija SANU u kojoj je priredio izložbu – neće da vrati slike?

Veliki srpski i jugoslovenski slikar Petar Omčikus izabran je nedavno za dopisnog člana SANU, u radnom sastavu, što bi trebalo da bude povod za slavlje. Nažalost, splet okolnosti oko i posle Petrove retrospektivne izložbe održane u maju, u Galeriji SANU, pokrenuo je niz pitanja o odnosu Akademije prema zaslužnom umetniku, poštovanju, etici i načinu na koji se činovnici poigravaju sa ugledom institucije koju predstavljaju.
Dovoljno je prisetiti se svečarske atmosfere davne 1989. i nivoa saradnika Muzeja savremene umetnosti, čijom zaslugom je realizovan „kulturni događaj za pamćenje“, kako je Omčikusovu retrospektivnu izložbu okarakterisao jedan od prijatelja-saradnika Slobodan Mašić, impresioniran entuzijazmom Petra i Kose Bokšan „koji su svojim kombijem prevozili slike iz Pariza u Beograd“. Tokom ovogodišnje izložbe Omčikus se suočio sa najbrutalnijom fizionomijom novog doba, u kojem je umetnik tretiran kao „sumnjivo lice“ i poslovni partner za jednokratnu upotrebu, dok je priprema izložbi stvar koja se prepušta amaterima i lovcima u mutnom tranzicionom ćorsokaku.

U jednom zapisu (proleće 1975) Lazar Trifunović je posle vaših pariskih susreta zabeležio:„Omčikus me je privlačio i kao umetnik i kao sudbina“. Da li bismo splet neprijatnih okolnosti, vezanih za izložbu u Galeriji SANU, mogli da nazovemo sudbinom ili se radi o nečem mnogo banalnijem?

Ne znam kako da nazovem opskurne čaršijske igre i predigre, koje su dovele do zadržavanja dela slika sa izložbe u depou SANU, ali bih ovakav odnos odgovornih lica, s kojima sam posle zatvaranja izložbe dolazio u kontakt, najblaže rečeno okarakterisao kao nepoštovanje. Ti činovnici su mi osporili pravo da preuzmem deo slika koje su u vlasništvu mojih prijatelja i onemogućili da im one budu blagovremeno vraćene. Uz svo poštovanje argumenata osoblja koje sprovodi „proceduru“, smatram da se nije smelo dogoditi da se ceo proces primopredaje pretvori u cirkus i izvede u krajnje ponižavajućim okolnostima.

Rečeno vam je da vaš paraf na spisak vlasnika kojima bi trebalo vratiti slike nije dovoljan da bi im se slike vratile. Šta je nedostajalo?
Bio sam zapanjen kad su mi rekli da bez parafa izvesnog Nede Farčića, slike neće biti vraćene. Radi se o čoveku koji se u javnosti predstavlja kao moj „prijatelj“ i koji se pomoću marifetluka i ucena nametnuo Akademiji kao faktor od koga zavise uslovi „predaje“, što me je izložilo nizu neprijatnosti. Dok sam u opskurnim kafkijanskim uslovima satima čekao po kuloarima „Zamka“, gledajući činovnike kako se domunđavaju iza mojih leđa, prijatelji su me uznemireno zvali pitajući šta je sa njihovim slikama. Tek kad je situacija prešla granice ličnog, a malograđanski vodvilj prešao u ozbiljniji žanr, obratio sam se advokatima, ne bih li zaustavio dalju blamažu. Ispostavilo se da je Farčić, na osnovu posedovanja nekih reversa, dobio moć da blokira rutinski postupak povraćaja slika i da je, zahvaljujući svojim „volonterskim“ kurirskim uslugama (preuzimanje i dostava slika), postao vrhovni arbitar i faktički suvlasnik prava na raspolaganje mojim životnim delom. Prema tvrdnjama Budimira Lončara, paragrafi su na njegovoj strani. I tako je prijatelj-model stavio veto na povraćaj slika, među kojima se nalazi i portret Dobrice Ćosića, vlasništvo francuske izdavačke kuće „L’age d’homme“.

[restrictedarea]
Vaš slučaj bi mogao da posluži kao paradigma i upozorenje umetnicima, od kojih je većina „iznad banalnosti svakodnevnog života“, pogotovo što iz Evrope nadire gomila zakonskih akata – Eldorado za spekulante i profesionalne lovce na „intelektualnu svojinu“.
Istorija nam nudi bezbroj primera da su se oko velikih slikara, poslovično nepraktičnih i krajnje iracionalnih, okupili lešinari sa pripremljenom dugoročnom strategijom, da bi u odsudnom trenutku stavili umetnika pred svršen čin ili sačekali njegov konačni odlazak sa scene. Kosa i ja smo, u nedostatku vremena i iskustva s takvom vrstom ljudi, poklonili nezasluženo poverenje ambicioznom i opasnom čoveku, kome se u jednom trenutku nepažnje prekinula petlja na nevidljivoj paukovoj mreži „prijateljstva“ i „dobrih namera“. Mi smo sve vreme samo slikali, uljuljkani u svom svetu bez interesa i kamatnih stopa, nastojeći da budemo „iznad toga“, dok se igrom slučaja nisam našao „ispod toga“, za šta mogu samo sebe da krivim.

Da li je pokušaj krpljenja pokidane mreže i pismo upućeno Akademiji od strane vašeg „prijatelja“?
Farčić je ovu farsu začinio nekim polupismenim pamfletom, upućenim SANU, kojim zakoračuje u polje kriminala, što me je primoralo da angažujem advokata. Posavetovan sam da pristanem na ucenu (poklonim Farčiću nekoliko „spornih“ portreta), ukoliko ne želim da se vlasnici slika povlače po sudu radi povraćaja imovine… Moram priznati da je i moj advokat bio zatečen „procedurom“, ali mi je objasnio da – s pravne tačke gledišta – moj ugled, reč i dostojanstvo nemaju nikakvu težinu. Ne bih se osvrtao na to pismo u kojem se, uzgred budi rečeno, nalazi dovoljno materijala za sudsko gonjenje potpisnika (ukoliko neko ima dovoljno snage i volje da se time bavi), da njegov stil i ton ne odslikavaju mentalni sklop dotične osobe, ali i atmosferu u društvu u kojem je moguće da neuki amater sudi o stručnosti profesionalaca, deleći savete čak i kustosu Galerije – Radi Maljković. Zamislite, on piše da kustos „nedovoljno poznaje posao“, optužujući Maljkovićevu da je „oštetila matičnu kuću za više hiljada evra“. Tu su i trabunjanja o njegovim zaslugama jer je Galerija izbegla plaćanje nekih poreza i troškova osiguranja slika, a svoje uplitanje u rad kustosa i njegovog tima pravda tvrdnjom da „Akademija nauka i umetnosti nema kvalifikovana lica za pojedine poslove“ i da bez njega i njegovog zalaganja „izložba ne bi ni bila organizovana“! Tu je i operetska partitura o detaljima iz mog privatnog života, iza koje se krije još jedna paukova mreža, što me navodi da se suočim sa surovom činjenicom da je advokat umetnikov najbolji prijatelj.

Kakve su materijalne posledice po vas, ukoliko zanemarimo saldo izgubljenog vremena?
Po mojoj računici nedostaje preko 200 slika, ali je Farčić na sastanku u Akademiji priznao da je kod njega „samo 180“. A kad će da mi ih vrati nije izvesno. I te bih slike pustio niz vodu da nemam zakazanu izložbu u Splitu, pa se plašim da će mi i ova tragikomična sekvenca „iz života jednog naivnog slikara“ oduzeti dragocenu energiju. Ja sam takav čovek – kod njega se našla gomila slika i mene ne interesuje pravna strana, to je moja pozicija slobodnog čoveka… Njegova faca mi je bila zanimljiva za slikanje, bio sam široke ruke i poklanjao mu te portrete. Ne tražim ih natrag, ali se pitam gde mi to i u kakvom svetu živimo kad se takvi ljudi uvlače u naš život, ali i u institucije u kojima nemaju šta da traže. I sad sam se našao u poziciji „sumnjivog lica“. Možete li mene da zamislite na sudu?! Ja sam slikar, celog života samo to znam i želim da radim… i sad bi trebalo da prebrojavam slike koje nedostaju, da se natežem sa čovekom koji mi se uvukao u život nudeći se kao njihov „dobronamerni“ čuvar i brižni pomoćnik za obavljanje uslužnih delatnosti.

Kakva će biti sudbina Fondacije i prostora sa depoom slika donesenih iz Pariza?
Pokazalo se da je takav prostor neophodan svakom slikaru, koji ne želi da bude pokraden, a Kosa i ja o tome nismo na vreme razmišljali. U početku sam podlegao Farčićevim navaljivanjima da na toj adresi registrujem Fondaciju, u kojoj bi on bio neki predsednik i imao glavnu reč. Šta zna slikar šta je fondacija, i čemu služi i kome je potrebna… manite me s fondacijom. Tek kad je vrag odneo šalu raspitao sam se i saznao kakvi su sve marifetluci mogući s fondacijom. To je neki krajnje labav oblik pravnog lica, bez ikakve kontrole i može preko noći da nestane, kao i slike… Ko zna šta je sve bilo u igri. Kad sam napravio konačni popis slika shvatio sam da sam pokraden. Odmah sam ukinuo Fondaciju, tako da je 1. juna 2012. prestao mandat takozvanog direktora Fondacije, o čemu sam obavestio i Akademiju. Tim činom sam, nadam se, razvlastio čoveka koga nisam ni za šta ni ovlastio (sem ako mi nije podmetnuto nešto što bi me lišilo celokupne imovine).

Da li bi Beograd mogao da učini nešto što bi u ovom smislu značilo i Vašu moralnu rehabilitaciju?
Ne znam ništa o oficijelnoj Srbiji danas, niti bilo šta od bilo koga očekujem. Ali mislim da bi Akademija trebalo da se pobrine o sopstvenoj rehabilitaciji, s obzirom na to da taj čovek u pismu tvrdi da sam njegovom zaslugom postao akademik. Na Akademiji je da odbrani svoju čast, a na meni da što pre zaboravim ovu neprijatnu i ženantnu epizodu, kako bih smogao snage da, uz pomoć nekih sjajnih stručnih ljudi, oživim galerijski prostor i pružim šansu mladim stvaraocima da se iskažu.
Nadam se da ću po okončanju ove epizode konačno moći da slikam na miru, oslobođen more u vezi sa „spornim“ portretima i obaveze da i dalje gledam likovno zanimljivo lice N. Farčića. Pri tom verujem da će ovo biti presedan i da moji modeli neće doći na ideju da zatraže platna na kojima sam ih ovekovečio. Susret sa prelepim crnim kaluđericama mi ne bi teško pao, ali bi mogli da mi se obrate „po svoje“ i hirurzi dželati naslikani na zadatku vađenja srpskih srca ili Krojači istorije sa istoimene slike. [/restrictedarea]