Opasne veze

Ako se bude otkrilo ko je osoba iz vrha MUP-a koja je pokušala da prisluškuje Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za borbu protiv korupcije – a snažne indicije o identitetu ove osobe postoje – otkrićemo i da imamo državu koja je sposobna da se obračuna sa visokom korupcijom. U suprotnom, korupcija će nastaviti
da nam izjeda državu sve dok ne pojede i sve nas

Izbilo je to na videlo prošle srede na RTS-u, kada se predsednik Srbije Tomislav Nikolić, naoko uzgred, požalio: „Mi smo upali u zmijsko gnezdo, među ljude na funkcijama koji gospodare životom, koji me prisluškuju, i Vučića, a tako se ne može živeti u Srbiji.“ Već narednog dana pročitali smo da Nikolićeva teška opaska nije bila nimalo uzgredna, već da je najavila možda i presudnu bitku u ratu protiv visoke korupcije, bitku za pročišćenje srpske policije, temeljno izbušene tokom proteklih godina. „Večernje novosti“, naime, objavile su intervju s Aleksandrom Vučićem, prvim potpredsednikom Vlade Srbije zaduženim za borbu protiv korupcije, koji je javnosti otkrio ono što je tek otkriveno i njemu: „Pre tri dana otkrili smo da je jedna grupa po nalogu MUP-a prisluškivala najviše državne funkcionere, uključujući Tomislava Nikolića i mene. Pokrenuće se opsežna istraga i vrlo brzo ćemo utvrditi o čemu se radi.“

UDAR IZ MUP-a Događaji koji su usledili, i još se nisu raspleli do kraja – njihovog ili našeg, tek ćemo da vidimo – ocrtali su nekolicinu glavnih obrisa ove afere (para)državnog prisluškivanja državnog vrha. Najpre, nezakonitog i neovlašćenog pokušaja upada u zaštićene komunikacije pojedinih, među najvišim državnim funkcionerima, nesumnjivo je bilo; pojedinih, jer, na udaru je (bio) predsednik, a ne i premijer, jedan potpredsednik Vlade (Aleksandar Vučić), a ne i ostalo troje (Suzana Grubješić, Jovan Krkobabić i Rasim Ljajić), a uz Nikolića i Vučića, izgleda, i predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović. Zatim, ovaj telefonski udar došao je iz struktura MUP-a Srbije. I najzad, usledio je (udar) pošto je vrh nove vlasti, kako se čini, i definitivno pokazao (na način na koji se takve stvari pokazuju) da u ratu protiv visoke korupcije zaštićenih biti neće. Slučajno ili nimalo slučajno, svemu je prethodilo (opet javno, i svakako neuobičajeno) priznanje Aleksandra Vučića da Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga“, pokušava da „zaustavi promene u Srbiji“; dodao je toj tvrdnji, prošlog četvrtka, i da je o tome „počeo da govori tek kada je ta akcija uzela maha, a traje duže od mesec dana. Mišković je tu temu nametao u najdirektnijim razgovorima sa pojedinim političarima i biznis partnerima, ali i ljudima iz treće sfere.“
Pre nego što pokušamo da odgonetnemo kako je, i odakle, pokušan upad u (za)štićene telefonske komunikacije državnih funkcionera, skrećemo pažnju na još jedan alarmantni detalj kojem je, nekako, uspelo da se pomalo zagubi u ovom galimatijasu. Aleksandar Vučić je, naime, rekao i da je „neko tražio“ spisak ljudi sa kojima su on i Nikolić razgovarali – telefonski listing, dakle – a da je „kroz taj spisak mogao da dobije i njihovo kompletno kretanje“. „Dakle“, zaključio je potpredsednik Vlade, uz vrlo zgodno poređenje u okviru tog zaključka, „nekome je bilo mnogo važnije kretanje od spiska sa kim razgovarate, a pošto ni Nikolić, ni ja ne razgovaramo sa Šarićima, niti smo ikada razgovarali, u pitanju je bilo, bar tako neki preliminarni rezultati pokazuju, saznavanje kretanja pojedinih ljudi.“ Država čiji je premijer Zoran Đinđić ubijen pre manje od deset godina, a prethodno je njegovo kretanje pažljivo praćeno, nema prava da ovakve informacije shvati olako. U svakom slučaju, ubrzo se pojavila i vest da je Nikoliću i Vučiću obezbeđenje pojačano…
E, sad. Koja je to grupa iz MUP-a pokušala da se domogne onako osetljivih informacija? Posle početnog, bezmalo dvodnevnog neoglašavanja pošto je inicijalna informacija o opasnim vezama dospela do javnosti (prošla sreda uveče, Tomislav Nikolić na RTS-u), u petak pre podne oglasio se Ivica Dačić, premijer Srbije i ministar njenih unutrašnjih poslova, čije je ministarstvo prethodnog dana Aleksandar Vučić i eksplicitno označio kao krivca. Premijeru Dačiću je, u samo nekoliko rečenica, uspelo da izgovori tri, za dalju priču, neobično važne tvrdnje; da on nije kriv, da zna ko jeste, i da bi trebalo posmenjivati te koji jesu krivi. Dačićevim rečima: „Sigurno je da to nema nikakve veze sa mnom kao ministrom unutrašnjih poslova.“ Zatim: „Imam informacije da je Uprava kriminalističke policije tražila listinge ne znajući, kako oni kažu, da je reč o broju telefona Aleksandra Vučića.“ I: „Takve stvari ne smeju da se dešavaju i zato mislim da su potrebne promene u MUP-u. Biće uskoro raspisan konkurs za direktora policije i niko ko u ovome učestvuje ne bi trebalo više da bude na svojoj funkciji.“

[restrictedarea]

MILOVIĆ I VELJOVIĆ Samo je prva od ove tri Dačićeve tvrdnje jasna; preostale dve zahtevaju objašnjenje posle kojeg ćemo se – objašnjenja – vratiti i na onu jasnu tvrdnju, da možda i nju dodatno razjasnimo.
Premijer i ministar je, elem, blagonaklonom („nisu znali…“) optužbom na račun UKP-a – važna napomena: bila je to prva konkretna tvrdnja o kojoj se to grupi unutar MUP-a radi, koja je i usmerila dalji tok priče – udario na Rodoljuba Milovića, načelnika UKP-a, dok je najavom konkursa za novog direktora policije, uz pojašnjenje da su promene potrebne, udario i na aktuelnog v. d. direktora policije Milorada Veljovića.
Obojici je, i Miloviću i Veljoviću, podsećamo, potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić pre manje od mesec dana – 10. oktobra – pružio i javnu podršku u njihovom ratu protiv korupcije, pošto su se oni pobunili zbog odluke Tužilaštva za organizovani kriminal da bivšeg ministra Olivera Dulića pusti da se brani sa slobode. „Ono što je sigurno je da će morati da se poštuje sve što policija radi u vođenju predistražnih i istražnih radnji. Niko ne sme da unižava njihov trud, ni rad“, rekao je tada Vučić, stojeći pored Veljovića, Milovića i njihovih inspektora. Da bi, iz Dačićeve izjave, proizašlo da su upravo ova dvojica odgovorni za udar na Vučića (i Nikolića).
Na ovaj su se Dačićev podsticaj nadovezale i nezvanične medijske informacije (isprednjačio je „Blic“, pa preneli uglavnom svi ostali) da je „u petak vicepremijer Aleksandar Vučić optužio Rodoljuba Milovića, načelnika Uprave kriminalističke policije, da je potpisao nalog za njegovo prisluškivanje, odnosno za uzimanje listinga njegovog broja telefona“, te da (opet „Blic“) „šefovima Uprave kriminalističke policije preti hapšenje zbog prisluškivanja Vučića i Nikolića“.
Rodoljub Milović reaguje (i) javno: „Ovo što se dešava je junački napad sa leđa. Zar iko veruje da sam prisluškivao predsednika Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika Aleksandra Vučića, čijim poštenjem i hrabrošću se ponosim?!“ Pa dodaje i da je „posvećen radu u antikorupcijskom timu“ i da je „deo ekipe koja danonoćno radi na rasvetljavanju više od 30 afera koje su prethodnih godina potresale zemlju“, a koja „veruje Nikolićevoj i Vučićevoj ideji za pošteniju Srbiju“. Na sličan način reaguje i Veljović, najavljujući da će tražiti „da se utvrde razlozi i motivi, svi učesnici, ali i pozadina svega što se dešava oko prisluškivanja predsednika Srbije Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića“: „Ne bih želeo da ovo bude još jedan u nizu udaraca na formirane radne grupe koje se bave borbom protiv korupcije i organizovanog kriminala, a u vezi sa, pre svega, 24 privatizacije, sa ciljem da se rasformiraju, a njihov rad obesmisli.“
Da li su, zaista, Milović i Veljović neopravdano oklevetani? I zašto? Zato što ispituju sumnjive privatizacije, zato što su među tim privatizacijama, kako kaže Vučić, „najmanje jedan, a možda i tri predmeta“ u koje je umešan vlasnik „Delta holdinga“?
Ipak, ako nalog za prisluškivanje i češljanje listinga nije stigao iz UKP-a – a RTS je u utorak javio da UKP nije zahtevao Vučićeve listinge, kako se, videli smo, dotad tvrdilo – koja je druga organizaciona jedinica MUP-a odgovorna? Da ne kažemo kriva. Tragove, posejane po medijskim izveštajima, ukrštamo sa našim nezvaničnim saznanjima i tako upotpunjujemo sliku o opasnim vezama u srpskoj policiji, biznisu i politici.

SBPOK Objavljeno je, tako, da je „Telekom“ obavestio MUP Srbije da nikakav registrovani zahtev za uzimanje Vučićevih telefonskih listinga u toj kompaniji ne postoji. Što će reći da ne pada u vodu samo „Blicova“ konstrukcija o Miloviću i nalogu s njegovim potpisom koji je dospeo do Vučića, već i da se „Telekomu“ iz MUP-a pristupilo nekim drugim, poprečnim putem. „Večernje novosti“, s tim u vezi, pišu da se „trenutno analizira kakva je uloga Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) i njenog dela za Visoko-tehnološki kriminal (VTK)“, i to zato što VTK ima „neku vrstu diskrecionog prava“ koji mu „omogućava da direktno od operatera dobije listinge. Iako niko direktno ne upire prstom u VTK, upravo u toj ‚skraćenoj proceduri‘ mnogi vide širok prostor za zloupotrebe.“ U metodologiji rada SBPOK-a, inače, upravo se i navodi da se ova služba služi metodama obaveštajnog rada, što će reći, pored ostalog, i prisluškivanjem. Sasvim na ovom tragu, do „Pečata“ stiže informacija, od sasvim pouzdanog izvora, da je Žandarmerija, zbog prisluškivanja najviših državnih funkcionera, već upala u prostorije SBPOK-a. Hoće li ova nezvanična, a dalekosežno ozbiljna informacija dobiti i zvaničnu potvrdu svoje verodostojnosti? Ako dakle jeste istinita, zašto se, onda, danima prstom upiralo u Milovića i Veljovića, odnosno na UKP, kao što je to učinio premijer/ministar Dačić? (Premda, formalno, on nije pogrešio, jer se SBPOK, u organizacionoj šemi MUP-a, nalazi ispod UKP-a i Direkcije policije).
Imajući ovo u vidu, postaje li (malo) jasnija i užasno jaka, veoma neuobičajena, kao što je i štošta u ovoj priči, reakcija Aleksandra Vučića. On je u utorak saopštio: „Šokiran sam lažima koje pojedini predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Vlade Republike Srbije plasiraju u pojedinim medijima povodom prisluškivanja najviših državnih funkcionera. Obratiću se javnosti najkasnije do kraja nedelje, kada ću izneti podatke o načinu na koji su prisluškivani političari i ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu.“
Čekajući kraj nedelje i podatke kojima je pripretio prvi potpredsednik Vlade Srbije, listamo dokumentaciju i raspitujemo se. Pa se podsećamo da se na čelu SBPOK-a nalazi Svetislav Bato Đurović, koga je na tu funkciju imenovao Ivica Dačić, pošto je 2008. godine došao na čelo MUP-a, u vladi Mirka Cvetkovića. I da je Pljevljak Đurović – komesar za bezbednost u Fudbalskom savezu Srbije dok je na njegovom čelu bio Zvezdan Terzić – u medijima dovođen u vezu sa poznatijim Pljevljakom Darkom Šarićem, koga je onako iznebuha – skrenuli smo na to pažnju – usred priče o prisluškivanju spomenuo Aleksandar Vučić, navodeći da se on i Nikolić sa njim nisu čuli… A ukoliko se istinitim (i proverljivim) pokažu i tvrdnje naših izvora da je komunikacija između Đurovića i Miškovića zakačena još pre nekoliko godina, situacija će postati jasna taman koliko i tvrdnja ministra Dačića da je „sigurno da to nema nikakve veze sa mnom kao ministrom unutrašnjih poslova“. Tako da se njegov napad na Veljovića (i Milovića), s kojim poodavno nije u sjajnim odnosima, i ne mora nužno shvatiti samo kao premijerov pokušaj da se izbori za kontrolu nad svojim ministarstvom…
A na čitavo ovo zamešateljstvo, pride propraćeno nagoveštajima zaista krupnih hapšenja kakva bi od dvojca Vučić-Nikolić mogla da načine Vladimira Putina s početka njegovog mandata (kada je iza rešetaka stavio najvećeg ruskog tajkuna Mihaila Hodorkovskog), nadovezao se i incident na autoputu, u kojem je automobil MUP-a Srbije ovog vikenda ugrozio kolonu predsednika Tomislava Nikolića. Opet, da li je reč o blesavoj koincidenciji ili nečemu mnogo zlokobnijem, zasad možemo samo da nagađamo, ali i da se ponovo prisetimo zle sudbine premijera Zorana Đinđića i incidenta kod hale „Limes“, na autoputu…
U svakom slučaju, odakle god da je došao napad telefonskim listinzima na Vučića i Nikolića – a koliko je izvesno da je napada bilo, toliko je sigurno i da niko još sa sigurnošću ne može da tvrdi odakle je napad zaista došao – nesumnjivo je i da je on usledio pošto su, početkom borbe protiv korupcije, oni ugrozili nečije zaista krupne interese. Tako da bi napad mogao da se shvati i kao dokaz njihove iskrene rešenosti da korupciji stanu na kraj. Ali je isto tako ovo i dokaz da će ta borba, koja je izraženom političkom podrškom dobila svoj neophodni preduslov, biti još mnogo teža nego što se pretpostavljalo. I da će morati da krene iz sopstvenog dvorišta, od policije (i tužilaštva), jer je bez ova dva oružja suverene države borba protiv korupcije, protiv pljačkaške privatizacije države koja je njih obogatila, a nas pretvorila bezmalo u prosjake, unapred osuđena na propast. Hoće li, dakle, ona propasti pre nego što je praktično i započela ili će već na samom početku zadati konačni udarac? Zaglavljeni između straha od prvog i nade u drugo, ostaje nam da sačekamo kraj ove nedelje, i ispunjenje onog Vučićevog obećanja. Sve i ako obećanje ostane neispunjeno, u nedelju ćemo znati na čemu smo.

[/restrictedarea]