Nije srpstvo sve što leti

Piše Miodrag Zarković

Kako se desilo da vajna „sedma sila“ tek posle oslobađajuće presude hrvatskim generalima  nađe za shodno da zavapi za čašću i poštenjem?

Da li je srpski etar postao slobodniji onog časa kada je Dragan Bujošević podigao glas na Natašu Kandić? On, ocvali karijerista načisto izlizan usled prečestog tumbanja po grubim rukama moćnika kojima se lično preprodavao, skoro pa da je urlao na nju, svojevrsnu sliku Dorijana Greja što uporno i zloslutno ostaje nepromenjena dok Srbija oko nje odumire iskasapljena nepravdama koliko i živim ranama! Navikla da šamara i vređa i ponižava svakoga ko joj izusti ma i reč protiv haške nemani, Nataša Kandić bila je vidno zatečena u proteklom izdanju „Stava Srbije“ na „Prvoj“, dok je voditelj emisije vikom pokušavao da je primora da se barem malo zamisli nad gadostima koje joj izleću iz usta dresiranih da opravdava svaki i jedan zločin, moralni ili fizički, počinjen nad Srbima. Da li je tom prilikom, dakle, u emisiji posvećenoj oslobađanju hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, u srpski javni prostor najzad prodrlo odavno sanjano preispitivanje pogubnog, bezalternativnog hitanja u zagrljaj osvedočenim neprijateljima?
Da li je srpski etar postao otvoreniji time što je Ljubica Gojgić najzad našla frekvenciju na kojoj može bez prevelikog zazora da govori o Haškom tribunalu i o tamošnjem izrugivanju svakoj pretpostavci pravde? Godinama već zaposlena na B92, za koju je izveštavala upravo iz Haga, Ljubica Gojgić takođe je, uz Natašu Kandić i advokata Branislava Tapuškovića, gostovala u Bujoševićevoj emisiji, na temu prikladno nazvanu „Haška nepravda“. Kada god je dobila reč, Ljubica Gojgić koristila je priliku da – reklo bi se iskreno ili barem neproračunato – iz duše izbaci sve što joj se tamo taložilo još od kako se prvi put neposredno susrela sa Hagom. Dobili smo tako od nje neke uvide koji su nam ranije, u njenim izveštajima za matičnu kuću, uglavnom uskraćivani, ko zna čijim propustom i krivicom: uvide u javašluk, jednostranost, jednoumlje i zlonamernost svih haških službi, a naročito tužilaštva i sudija. Mislite li da je to bio korak koji je sve ovo vreme nedostajao srpskom ovovekovnom novinarstvu da se konačno izdigne iz ropskog služenja sumanutim političkim zamislima, poput one da Evropa nema alternativu?

Da li je srpski etar postao manje tuđ onog trenutka kada je jedna prognanica iz Krajine, u međuvremenu stasala u voditeljku na RTS-u, prestala da sakriva traumu koju je taj progon ostavio na nju? „I vi ste, kao i ja, bili u toj izbegličkoj koloni u avgustu 1995. godine“, rekla je Vesna Damjanić Branković obraćajući se Savi Štrbcu, koga je, zajedno sa Ljiljanom Smajlović i Tomislavom Višnjićem, ugostila u emisiji „Oko“ u petak, 16. novembra. Mislila je na kolonu poteklu iz „Oluje“, usput još i bombardovanu iz aviona kojima, smatra Hag, izgleda niko nije upravljao dok su smrtonosni tovar izručivali po glavama krajiških prognanika. Na RTS-u je, dakle, zaposlen neko ko više neće da ćuti o strahotama neposredno doživljenim u dramatičnim ratnim danima. I to ne samo na RTS-u, već u informativnoj redakciji kojom glavom i bradom rukovodi Nenad LJ. Stefanović, još jedan iz plejade novinara koji su „slavu“ stekli navodnim izveštavanjem iz Haga, mada je to bilo sve samo ne izveštavanje, mnogo pre puko prevođenje i stilsko prerađivanje zvaničnih haških izveštaja. Bio je to zbilja nesvakidašnji voditeljski istup, što ne reći i dirljiv, mada kratak i sažet u jednu rečenicu. Zaista, neposredno iskustvo žene koja je, kao devojčica, prošla kroz opisani pakao, a ovom ga prilikom sabila u suzdržano izgovoreno, ali ipak potresno pitanje, upečatljivije je od ma kojeg filmsko-dokumentarnog pristupa. Da li je, prema tome, RTS najzad počeo da zbacuje jugoslovenske, regionalne i evropske okove, u koje se, samovoljom vladajućeg rukovodstva, samostalno zarobio?
O čemu govori činjenica da je Javni servis reagovao brže nego ikada u skorijoj prošlosti, pa upriličio večernju emisiju o nečemu što se dogodilo prepodne istog dana? Pomenuto „Oko“ prikazano je, uživo, svega nekoliko sati pošto je obnarodovana odluka Žalbenog veća Haškog tribunala da oslobodi Gotovinu i Markača. Da li je to sanjani znak da se RTS smilovao da počne da služi jedine koje bi i smeo i morao – građane Srbije, odane matičnoj državi i životno zainteresovane za njenu dobrobit?
Privlačno bi bilo odgovoriti potvrdno na sva napred navedena pitanja. Utoliko privlačnije, što su pomenuti primeri rodoljubivo odmerenog televizijskog ponašanja bili samo neki od mnogih koji su se prošlog vikenda smenjivali pred našim očima kao na traci. Kao da je tih dana srpski TV kadar poželeo da ispravi i nadoknadi sve neistine i propuste iz protekle decenije nezapamćenog medijskog terora.
Da, jeste privlačno, ali možda bi bilo mudrije da se uzdržite od ushićenja i nastavite da posmatrate današnji srpski medijski prostor kao ništa manje okupiran nego juče. I da neprestano držite na umu najčudnovatiju od svih činjenica: stihijsku istovremenost nabrojanih istupa. Od kako postoji, Hag seje li seje nepravdu za nepravdom i uvredu za uvredom, ali je vajna „sedma sila“ tek sada našla za shodno da zavapi za čašću i poštenjem, i to uglas sa političkom klikom koja je presudno i doprinela ovako ponižavajućem stanju u kojem se Srbija nalazi?!
Možda ovo progovara ozlojeđenost i namćorluk, ali vodite računa o tome da vi o Hagu sve to mislite odvajkada, a da se vajna „sedma sila“ tek sada složila sa vama. Da parafraziramo srpskog premijera Ivicu Dačića: vi sa Gotovinom i Markačem, i ostalim hrvatskim krvolocima, i Hagom, i američko-evropskim pokroviteljima tog „pravosudnog“ monstruma, ratujete odavno; nije li neobično što se ovoliki sada navodno utrkuju da vam se u tom ratovanju pridruže? Pogotovo kada se setimo koliko su nam stranci – jedini kadri da narede ovako široku akciju kritikovanja dotle zaštićenog Haga – u prošlosti vešto otvarali južni front kada god bismo se usredsredili na zapadni, i obrnuto?