Nesustalo šminkanje monstruma

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Romel ponovo među Nemcima: najnoviji film o „Pustinjskoj lisici“, prikazan na Javnom televizijskom servisu, izazvao je žustre rasprave i pokazao da je fascinacija Firerovim zločincima nepresušna i – vrlo profitabilna

Dosta s ulepšavanjem nacističkih monstruma, jedan je od naslova koji je osvanuo u nemačkim novinama (u liberalnom „Cajtu“) posle nedavnog prikazivanja najnovijeg filma o „najomiljenijem Hitlerovom generalu“ Ervinu Romelu, na Prvom programu Javnog televizijskog servisa.
Događaj koji je izazvao žustre rasprave i pokazao da je u ovoj (denacifikovanoj) zemlji fascinacija firerovim zločincima nepresušna („Zidojče cajtung“ konstatuje: „Sve učestalije na televizijskim ekranima sijaju viteški gvozdeni krstovi!“), ali i veoma isplativa: film (režiser Niki Štajn, filmski Romel Ulrih Tukur, producent Niko Hofman) je te večeri videlo više od šest miliona gledalaca.
Nisu, međutim, videli ništa od onoga što je Hofman u brojnim intervjuima obećavao: demistifikaciju jednog (nacističkog) mita. Naprotiv. Ono što je, u Hofmanovoj verziji, trebalo da bude ključni detalj te demistifikacije – „otkriće“ (koje to, inače, i nije) da je feldmaršal izvršio (iznuđeno) samoubistvo, kao Hitlerova žrtva, jer su, eto, mnogi bili uvereni da je skončao od posledica ranjavanja, kad je njegovo (komandantsko) vozilo pogodila saveznička avionska bomba – samo je ojačalo legendu o najpopularnijem generalu Vermahta i samom Vermahtu kao „čistoj, viteškoj vojsci“, amnestiranoj od zločina: to su činili drugi, esesovci i Gestapo.

FAMA O VERMAHTU Fama o „bezgrešnom Vermahtu“ se, inače, žilavo održava i nesustalo forsira u mnogim „sagama“ poput ove, uprkos činjenicama koje su uspevale minulih godina da probiju debeli zid ćutanja. Javnost i danas teško prima, i ne želi da primi, dokaze o zločinima koje su u okupiranim zemljama činili pripadnici Vermahta.
Još je preovlađujuće, naime, uverenje da je Vermaht vodio „Rat bez mržnje“ – naslov knjige Romelove udovice, objavljene pedesetih godina, u kojoj je „glancala“ nacističku „ikonu“ – pa je na podlozi tog uverenja, u zemlji koja je zabranjivala, i zabranila, upotrebu nacističkih simbola i svega što bi na to moglo da asocira (kombinaciju slova „ss“ ili „sa“ na automobilskim tablicama, na primer) bila moguća gotovo opšta rehabilitacija visokih oficira Vermahta. Romelovim imenom „okitile“ su se tri kasarne Bundesvera (jedna je u međuvremenu, zbog smanjenja broja vojnika sadašnje nemačke armije, zatvorena), jedan ratni brod (odslužio je svoje), više ulica u pokrajini Baden Virtemberg…
O „alergičnom“ reagovanju na informacije, i dokaze, o zločinima pripadnika Vermahta, govori podatak da su mnogi nemački gradovi odbili da ustupe prostor za izložbu fotografija i dokumenata o zločinima Vermahta nad civilima u Rusiji, Ukrajini i Srbiji (pored ostalog, streljanja civila u Pančevu), a tamo gde je, uz velike teškoće organizatora, izložba bila organizovana, brzo je zatvarana: dolazilo je, već na otvaranju, do incidenata i gnevnih izliva veterana.
O toj „alergičnosti“ na svoj način govori i podatak da nigde nije mogao da se skrasi (a kamoli realizuje!) nacrt spomenika dezerteru (njegov autor, inače Turčin, isekao je u velikoj tabli stiropora ljudsku siluetu u bekstvu): prevožen je, i proterivan, iz grada u grad na kamionu. Vojnici koji su odbijali da izvrše naredbe Hitlerovih oficira su ovde – gde se slavi svaki pokušaj otpora Fireru, a pre svega zaverenici i učesnici u (neuspelom) atentatu na njega 20. jula 1944. godine – nose i dalje žig izdajnika.
Autori filma o Romelu (naslov, kratko: „Romel“) su, očigldno smišljeno, ostavili bez izričitog odgovora pitanje da li je i njihov „junak“ pripadao zavereničkom krugu atentatora, grofa Klausa Šalka fon Štaufenberga, koji se danas slavi kao nacionalni heroj.
Očigledno smišljeno je podgrevana i verzija o tome da je i Hitlerov miljenik (karijerni vojnik još iz Prvog svetskog rata napravio je strelovitu karijeru, do čina feldmaršala, zahvaljujući Firerovom „pokroviteljstvu“ i snažnoj podršci) bio, ako ne direktni i aktivni učesnik u zaveri, a ono „simpatizer zaverenika“ i njihovog poduhvata da se Hitler likvidira.

[restrictedarea]

SAMOUBISTVO PO NAREDBI Jednim delom, moguće zahvaljujući i toj predstavi, Romelov sin Manfred, koji je imao petnaest godina u vreme očeve smrti, napravio je uspešnu političku karijeru: bio je veoma uvažavani i uticajni gradonačelnik Štutgarta. Sam je, međutim, 1978, u jednoj izjavi, tvrdio da njegov otac ništa nije znao o pripremi atentata na Hitlera. Zna se, međutim, da su ga izaslanici zaverenika posetili na frontu u Francuskoj – Hitler ga je tamo uputio da spreči očekivanu savezničku invaziju – i pokušavali da ga pridobiju.
Očigledno bez uspeha. To je, međutim, bilo dovoljno da i na njega padne sumnja, u Hitlerovim osvetničkim čistkama u kojima su, presudama po kratkom postupku i preko noći, pale mnoge oficirske glave, počev od grofa Štaufenberga.
Romel je i u ovome bio „privilegovan“: ostavljena mu je mogućnost da izvrši samoubistvo i bude sahranjen kao heroj, sa svim privlegijama koje bi ostale porodici. Bilo je to „najbolje rešenje“ i za Firera: Romel je uživao ogromnu popularnost i Hitler je procenio da ne bi trebalo rušiti „legendu“ – izvođenjem feldmaršala pred preki sud, s javnim pogubljenjem – nego je i u tom času ciničnom propagandnom režijom iskoristiti.
Naredio je da se Romel sahrani uz sve pompezne, vojničke i državne počasti, ovlastio feldmaršala Gerda fon Rundšteta da održi posmrtno slovo „heroju koji je u srcu nosio svog Firera“ i poslao lični telegram saučešća zbog „nenadoknadivog gubitka“ za otadžbinu porodici, a javnost je obaveštena da je „heroj“ podlegao posledicama ranjavanja.
Istina je, dakako, bila drukčija. Nju spominje, i tom scenom počinje najnoviji film o Romelu. Dva generala su 14. oktobra 1944. godine stigla u njegovu porodičnu kuću u Herlingenu. Preneli su mu Hitlerovu poruku: ili samoubistvo (uz sve potonje počasti), ili preki sud, blamaža i pogubljenje. Očigledno, nije se dvoumio. Otišao je na sprat da se oprosti s porodicom, rekao da će za „petnaest minuta biti mrtav“, ogrnuo kožni mantil, uzeo maršalski štap i ušao u automobil koji ga je čekao. U šumi nedaleko od kuće uzeo je ampulu cijankalija, koju mu je velikodušno predao jedan od Hitlerovih izaslanika.

ENGLESKE ODE Tako je okončao život najpoznatiji Hitlerov general, njegov miljenik i njegova žrtva, a nastavila da živi legenda. Njoj su, stvarajući legendu o „pustinjskoj lisici“, iako zvuči paradoksalno, ponajviše doprineli, „hraneći“ je izdašno i posle rata, njegovi ljuti protivnici i neprijatelji – Britanci!
Uzdižući ga kao stratega, lukavog i opasnog protivnika, uvećavali su slavu sopstvene pobede u Africi i njihovog junaka, takođe potonjeg feldmaršala „Montija“, Bernarda Montgomerija.
Te engleske „ode“ Romelu – u Londonu je objavljeno više knjiga na tu temu – pomogle su Nemcima da, iz „engelskih usta“, progovore o Hitlerovom miljeniku ono što sami ne bi, tako otvoreno i direktno, mogli da kažu. Tako su ovdašnji mediji prenosili da je britanski ratni premijer Vinston Čerčil, uz vesti koje su se sustizale s afričkog fronta, u očajanju i gnevu ponavljao „Romel, Romel, Romel“. Britance je, zaista, u tim časovima hvatao paničan strah da će Nemci stići do Nila i Sueca i da će im preseći životno važne rute snabdevanja.
Bacio je sve „karte“ na „Montija“, koji je zaista, u spektakularnom proboju kroz pustinju i minska polja, i drugom (čuvenom) tenkovskom okršaju kod El Alamejna, porazio nemački Afrički korpus – prvu bitku, na istom mestu, slavili su Nemci – ali ne i samog Romela. Kad je shvatio da je sitacija vojnički beznadežna, Hitler je promptno, pre odlučujuće bitke, povukao Romela i poslao ga da okupira Italiju posle njene kapitulacije: nije hteo da dozvoli katastrofalan poraz u Africi, koji je za neke istoričare, uz poraz kod Staljingrada, predstavljao ratnu prekretnicu i početak kraja nacističkog „hiljadugodišnjeg Rajha“, iako će do kraja rata život izgubiti (još) milioni ljudi.
Povratnik iz Afrike živeo je na evropskim ratištima od tamošnje slave. U Italiji je bio nemilosrdan prema „Badoljovim bandama“ (Pjetro Badoljo, Musolinijev naslednik na premijerskom položaju) – milion Italijana u uniformi poslao je na prinudni rad kad nisu hteli da se, s oružjem u ruci, „bore za čas i slobodu otadžbine“ – a u Francuskoj (krajnje) neuspešan. Prepreke koje je postavljao saveznicima u Normandiji izazivale su podsmeh i njegovih oficira („Romelove špargle“), a „Dan D“, početak pobedonosne savezničke invazije, potpuno ga je iznenadio: ta vest ga je zatekla u papučama, na rođendanu njegove žene, kojoj je (u filmu) doneo na poklon „prave, divne francuske cipele“.

JETKA REAGOVANJA Nisu, dakako, svi Nemci oduševljeni ponovnim oživljavanjem „legende o Romelu“. Mediji su, posle prikazivanja filma na Prvom programu Javne televizije (ARD), zasuti reagovanjima, među kojima je bilo mnogo onih (veoma) jetkih. Žustra, i burna, reagovanja čitalaca ovog magazina izazvala je i velika, naslovna „Špiglova“ storija objavljena povodom filma, pre njegovog prikazivanja. U poslednjem broju redakcija je najveći deo prostora koji ustupa čitaocima, prepustila ovim reagovanjima, od kojih ćemo izdvojiti samo neka.
Svejedno da li je bio nacista (tvrdi se, naime, da Romel nije bio član nacističke stranke), borac pokreta otpora (zaverenik) ili apolitičan (i to je, takođe, jedna od tvrdnji koja ide uz njega), neko ko je napad na drugu zemlju slavio kao nešto veličanstveno, konstatuje Jerg Braun, nikom ne može služiti kao uzor i idol. Manfred Romel je zapisao kako je njegov otac 1944. bio uveren da je „mrtav Hitler veća opasnost od živog“ i da je zbog toga „bio protiv atentata“, primećuje Ernst Gust Kremer. A Štefan Mesinger podseća da je Romel „uživao pod diktatorovim suncem“ i da je potom ošinut njegovim gnevom: naivno je bilo verovati da će bez posledica proći onaj ko s „đavolom tikve sadi“. To da se Romel nije mogao odlučiti da se odmah angažuje u pružanju otpora Hitleru, iako su mu bila poznata masovna ubistva Jevreja, prosto je neverovatno, piše Klaus Šulc i konstatuje da feldmaršali snose posebnu krivicu što nisu „zaustavili Hitlera“: kao komandanti su znali da će produžavanje rata odneti mnoge žrtve. Kakve je moralne skrupule posedovao čovek (Romel) kome je Hitlerov život bio vredniji od 18.000 poginulih i 125.000 zarobljenih vojnika Afričkog korpusa, pita Aksel Caf. Za Germuta Bilica je neprekinuta Romelova glorifikacija, od nacističkog vremena do danas, „prosto nepodnošljiva“: da nije umro ranije bio bi, s pravom, kao i njegovi manje slavljeni kamaradi, u Nirnbergu osuđen kao ratni zločinac.
Fascinacije i „šminkanje“ ratnih zločinaca, memoarsko i filmsko, Špera, Gebelsa, Romela, će se, uprkos svemu, nastaviti: već se najavljuje (još jedna, pored tolikih) televizijska storija, u više delova, o Hitleru. Film o njegovim poslednjim danima u berlinskom bunkeru „Propast“, u kojem je glavnu ulogu (Firera) igrao (sjajni) Bruno Ganc, imao je 2004. rekordnu gledanost.

[/restrictedarea]