Nemačka kočnica na hrvatskom putu

Od ucena oko „Južnog toka“ do ucena zbog propale devizne štednje u „Ljubljanskoj banci“, izvesno je da će Hrvatska platiti paprenu cenu da bi sledeće godine postala 28. članica Evropske unije

Kada se nedavno predsednik nemačkog Bundestaga Norbert Lamert, u razgovoru za dnevnik „Velt am zontag“, zauzeo za zaustavljanje procesa proširenja Evropske unije, ciljajući i na već zakazani ulazak Hrvatske, bio je to šok za hrvatsku javnost i politiku. „Posle iskustava sa Rumunijom i Bugarskom, moramo ozbiljno uzeti u obzir najnoviji izveštaj Evropske komisije o napretku Hrvatske, koja očito još nije zrela za ulazak“, izjavio je Lamert, inače član Demohrišćanske unije (CDU) nemačke kancelarke Angele Merkel.
Lamert je dodao da sve države nastale po raspadu Jugoslavije imaju perspektivu ulaska u EU, ali – samo ako „ispune uslove“. Stoga „dobre namere i obećanja ne smeju postati zamena za dokazane promene“, podvukao je Lamert. „Fajnenšel tajms“ je vest iz Berlina prokomentarisao zaključkom:„Ovo nije bila poruka koju je Zagreb hteo da čuje dok se sprema za pridruživanje EU, a naročito ne od tako visokog zvaničnika kao što je predsednik nemačkog parlamenta.“

DANAK PREČICE Nije samo predsednik nemačkog parlamenta presudio da Hrvatska nije spremna za ulazak u EU, planiran za 1. jul iduće godine, već tu može biti presudno i upozorenje Evropske komisije, koja u svom poslednjem izveštaju zaključuje da Hrvatska još nije ispunila desetak zadataka iz ugovora o pristupanju Uniji. Uz Lamerta se, pri tom, protiv ulaska Hrvatske u EU izjasnio još jedan značajan političar iz Nemačke, države koja je do sada zdušno pomagala službeni Zagreb na putu ka EU. Utoliko je veće bilo iznenađenje kada je predsednik Evropskog odbora nemačkog Bundestaga Ginter Krihbaum potvrdio da „Hrvatska nije spremna za ulazak u EU“, zbog čega zvanični Zagreb „ne može 100 odsto računati“ da će naredne godine zaista postati 28. punopravni član Unije, kao što je Brisel najavio po okončanju pretpristupnih pregovora. Pride je još jedan poslanik vladajuće CDU u Bundestagu Mihael Štibgen pozvao kolege da ratifikaciju pristupnog ugovora Hrvatske sa EU uslove pozitivnim izveštajem EK o napretku Hrvatske.
Oglasio se i Gvido Vestervele, ministar spoljnih poslova Nemačke, koji je iz Luksemburga poručio Zagrebu da „Nemačka želi Hrvatsku u EU, ali tu neće biti popuštanja“. Sličnu poruku je odapela i nemački poslanik u Evropskom parlamentu Doris Pak. Pak, u prošlosti vazda naklonjena Hrvatskoj, iznenadila je hrvatsku vladu izjavom da se „radi o jasnoj poruci koja ne bi trebalo da iznenadi hrvatsku vladu“, jer bi ona trebalo „više da radi na ispunjavanju (pretpristupnih) uslova, umesto što gubi vreme“.

[restrictedarea]

O strahu evropske političke elite da bi ulazak Hrvatske sa sobom povukao još veće probleme u, ionako krizom uzdrmanoj Uniji, pišu i drugi nemački mediji. „Bilo je teško gledati rumunsku sapunicu: predsednik vlade i predsednik države koji jedva da razgovaraju, demokratski deficit koji je bio tako velik da je usledilo ozbiljno upozorenje iz Brisela, valuta koja je u slobodnom padu i investitori koji zaziru od te države kao od kuge… Situacija je bila ništa manje neprijatna i za EU, pa su rumunski problemi postali kočnica i za druge zemlje. Hrvatska želi da se pridruži EU i ulazak je planiran za 1. jul 2013. godine. Međutim, zbog velikog broja područja u kojima Hrvatska mora da pokaže napredak u pregovorima, u Nemačkoj raste skepticizam u vezi sa pitanjem hoće li Hrvatska tada uopšte biti spremna“, ocenjuje nemački „Špigl“. „Frankfurter algemajne cajtung“ (FAZ) otišao je i korak dalje: „EU se zaklinjala da je naučila lekcije iz prošlosti, te da nikada više neće u svoje članstvo primati koruptivne pseudopravne države poput Rumunije i Bugarske. Obećano je da će ubuduće svakog potencijalnog novog člana staviti pod lupu. I šta opet doživljavamo ovih dana, devet meseci uoči planiranog ulaska Hrvatske u EU? EK u svom izveštaju nabraja podužu listu nedostataka, iako su pregovori sa tom zemljom okončani još prošle godine.“
Hrvatski političari su, u paničnim kontaktima sa službenim Berlinom, odmah pokušali da saznaju da li se radi o promeni politike EU prema Hrvatskoj, odnosno da li je Berlin zaista pritisnuo evropske kočnice u vezi sa pitanjem daljeg proširenja? Odgovor je stigao iz usta kancelarke Angele Merkel koja je izjavila da je, „naravno, potrebno ispuniti uslove koje je postavila EK, što će Hrvatska i učiniti“. Time je otkrila suštinu nemačkih negativnih signala i izjava brojnih političara koji poslednjih mesec dana problematizuju ulazak Hrvatske u Uniju. Rečju, Hrvatska je u centru poslednje faze ucena i uslovljavanja, uoči punopravnog članstva.
To znači da Hrvatska tek mora da prođe „evropskog toplog zeca“ kroz koji su svojevremeno morali da prođu i drugi „članovi kluba“, pa sada sa prinovom rade ono što su drugi članovi uradili njima dok su bili u istom položaju. A to znači da će Hrvatska u poslednjoj fazi ulaska u EU biti prisiljena na nove ustupke i bolne „kompromise“. Jer, postalo je nepisano pravilo da se 90 odsto pregovora završava, a dogovori sklope, u poslednjih pet odsto vremena koje je ostalo na raspolaganju uoči zacrtanog datuma ulaska neke države u Uniju.
Jeste Hrvatska već potpisala svoj pristupni ugovor sa EU, ali taj ugovor je još uvek „uslovan“ i zavisi od ispunjavanja kriterijuma koje diktiraju države članovi EU, a koje formalno postavlja EK. U konkretnom slučaju, Hrvatska neće morati samo da se ozbiljnije izbori sa korupcijom, već će morati da pristane i da rešavanje problema duga „Ljubljanske banke“ prema deviznim štedišama iz Hrvatske okonča pregovorima sa Slovenijom u Bazelu (na čemu insistira Ljubljana), umesto da se dvadesetogodišnja agonija oštećenih ljudi završi isplatom njihovih uloga iz slovenačkog državnog budžeta. I sve to uprkos nedavnoj presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je odredio da dug prema nekadašnjim štedišama „Ljubljanske banke“ u BiH mora da plati slovenačka država, što će reći da bi prema istom principu i potraživanja hrvatskih štediša trebalo takođe da budu isplaćena iz slovenačke državne kase umesto da se o njima raspravlja za pregovaračkim stolom u Bazelu, gde Slovenija insistira da je za dug odgovoran – Beograd, jer su „devize u nekadašnjoj SFRJ bile u Beogradu“.
Slovenačka blokada nije jedini udarac za Hrvatsku, koja je zbog zahteva Brisela već morala da se odrekne i učešća u izgradnji „Južnog toka“, iako to znači gubitak značajnih prihoda, pa su političku odluku odustajanja od sporazuma sa „Gaspromom“ kritikovali ne samo aktuelni predsednik Hrvatske Ivo Josipović, nego i prethodni Stjepan Mesić, složni da je to veoma loše po budućnost države.
I sve ostalo što se iz Brisela ili drugih EU centara sada zahteva od vlade u Zagrebu, svedoči da se politika rigoroznog „uslovljavanja“ Hrvatske radikalno pojačava uoči njenog ulaska u Uniju. Politika, kojom pojedini članovi EU bukvalno „kidnapuju“ spoljnu politiku EU kako bi pomoću takve, naoko „zajedničke“ spoljne politike, izdejstvovali značajne ustupke od budućeg novog člana. Pored zadovoljavanja parcijalnih interesa pojedinih članova „EU kluba“, Zagreb mora da namiri i apetite Brisela, jer i EK u poslednjoj fazi uoči ulaska neke države ima spisak želja i ne libi se ni od potražnje novih ustupaka.
Kako to izgleda u praksi, demonstrirano je prilikom hrvatskog odbijanja „Gaspromove“ ponude da trasa gasovoda ide i preko Hrvatske, iako je vlada premijera Zorana Milanovića znala da takvom odlukom nanosi težak udarac hrvatskim nacionalnim interesima. Mesić je odustajanje od „Južnog toka“ osudio rečima da je Hrvatska „izgubila ne samo gas, nego i stotine miliona evra“, koliko bi inače inkasirala od tranzita gasa preko svoje teritorije. Josipović je krivicu za takvu, političku odluku svalio na „loš odnos“ Hrvatske prema ruskim investitorima.
Istina je mnogo jednostavnija – Hrvatska se, tik uoči ulaska u EU, našla u procepu zbog pritisaka Brisela, koji „Gasprom“ optužuje da krši evropsko antimonopolsko zakonodavstvo. Milanovićeva vlada se povinovala zahtevu nalogodavaca iz Brisela, iako to znači nenadoknadivu štetu za hrvatske nacionalne interese. Zaplet je bio dramski – ruski partneri su tražili od hrvatske državne kompanije „Plincro“ da potpiše sporazum o trasi gasovoda, ali se u hrvatsko-ruske pregovore tada umešala EK i sprečila posao tvrdnjom da već potpisani međuvladini ugovori sa „Gaspromom“ i Rusijom nisu u skladu sa zakonodavstvom EU. Hrvatska je briselsku packu shvatila ozbiljno i odustala od „Južnog toka“, mada to nije učinio nijedan od punopravnih članova EU iz okruženja. Čak pet članova EU – Italija, Mađarska, Austrija, Slovenija i Bugarska – vesele se ćaru koji će izvući iz „Južnog toka“. Slovenački premijer Janez Janša se u Moskvi upravo izgrlio sa ruskim premijerom Medvedevim prilikom potpisivanja sporazuma o „Južnom toku“. Za Sloveniju, kao ni za Italiju, Bugarsku i druge, očito ne važe briselske vakele o „Gaspromovom“ navodnom gaženju EU zakonodavstva…

JEDNAKI I „JEDNAKIJI“ Ruski predstavnici su bezuspešno uveravali hrvatsku stranu da bi novi međudržavni ugovor bio iznad zakonodavstva Evropske unije u trenutku kada Hrvatska postane njen član, jula 2013. godine. Savetnici hrvatske vlade bili su suprotnog mišljenja i upozorili su Milanovićev kabinet da to nije istina, te da Hrvatska u razgovorima sa ruskom stranom mora biti izuzetno oprezna jer je još uvek pod EU „monitoringom“, te da ima obavezu da uoči ulaska zemlje u EU izmeni sve međudržavne ugovore koji nisu u skladu sa pravnim tekovinama Unije, tzv. „acquisa“. S te tačke gledišta, smatrali su savetnici hrvatske vlade, potpis ugovora sa „Gaspromom“ mogao bi toliko da naljuti partnere iz Evrope da ne bi prezali od stopiranja planiranog ulaska Hrvatske u Uniju. Da EK pomno prati poteze hrvatske vlade u vezi sa „Južnim tokom“, uostalom, dokazuje i podatak iz vladinog dokumenta, objavljenog u zagrebačkim medijima, u kojem piše da je održan niz sastanaka na temu sporazuma sa „Gaspromom“ i da je Komisija zatražila od Hrvatske „punu saradnju“. U prevodu – EK (kao i SAD) protivi se „Južnom toku“ jer protežira sopstveni gasovodni projekat „Nabuko“.
Jasno je kakvi interesi su u igri, pa se Hrvatska našla u apsurdnom položaju da je, kao nečlan EU, jedina „kažnjena“ za delo za koje Evropska komisija ostalim, „jednakijim“ članovima Unije, nije mogla ništa.
Jeste da EK „upozorava“ Mađarsku, Sloveniju, Italiju i ostale zemlje, kao članove EU, da njihovi bilateralni ugovori sa Rusijom nisu u skladu sa EU zakonodavstvom, ali tu se priča i završava. Na „upozorenju“. EK je, istina, pokušala da nametne neposlušnim članovima Unije drugačije rešenje, u vidu tipskog ugovora koji bi sklopile sa Rusijom, pa kada to nije prošlo, insistirala je na ugovoru koji bi bio sklopljen između Evropske unije i Rusije o odnosima u projektu „Južni tok“. Rusija nije pristala na takvu ponudu, posle čega je usledila kazna – za Hrvatsku. Hrvatska je tako precrtana sa trase gasovoda, i njeni građani će morati da se suoče ne samo sa gubitkom jeftinog gasa, nego i sa gubitkom naplata, vrednih milijarde i milijarde evra, za transport gasa preko državne teritorije.
Sličan je slučaj hrvatskog nikad okončanog sporenja sa Slovenijom. Iako je Hrvatska u prednosti otkako je sud u Strazburu presudio u korist „BiH štediša“ propale „Ljubljanske banke“, Slovenija ne odustaje od namere da teret tih potraživanja prebaci na pitanje nasledstva SFRJ, pri čemu se oslanja na iznuđivačku moć cele EU. Poput Austrije, koja je ucenjivala Sloveniju da mora da se odrekne važnog profita koji je ubirala od djuti-fri šopova na slovenačko-austrijskoj međi (zbog čega je Ljubljana zatvorila bescarinske dućane daleko pre ulaska u Uniju), tako sada Slovenija „naplaćuje“ svoje interese nauštrb hrvatskih, pa zahteva da Hrvatska odustane od potraživanja 150 miliona evra, koliko su hrvatske štediše imale na računima „Ljubljanske banke“ uoči raspada SFRJ.
Suočena sa cehom od 150 miliona evra, koji posle 20 godina izvrdavanja konačno stiže na naplatu, službena Ljubljana se dosetila da veže ratifikaciju hrvatskog pristupnog ugovora sa EU – za rešenje pitanja „Ljubljanske banke“. Slovenački ministar spoljnih poslova Karel Erjavec ne krije da Slovenija vrši pritisak na Hrvatsku i, razočaran što još nema „dogovora“, preko slovenačkih medija, poručuje kolegama u Zagrebu da Hrvatska može u EU – ali samo pošto „reši“ problem štediša…
Izvesno je da će nemačke, briselske i slovenačke barikade na kraju, baš kako je obećala „gvozdena kancelarka“ Merkel, biti uklonjene sa hrvatskog puta u EU, ali će Hrvatska za to platiti paprenu cenu.

[/restrictedarea] bыstrыe zaйmы na kartu bыstrый onlaйn zaйmzaйm na kivi košelek bez kartыzaйmigo zaйm