MILENKO DŽELETOVIĆ – Srbija je na ivici dužničkog ropstva

razgovarao NIKOLA VRZIć

Vlada Mirka Cvetkovića bila je kruna jednog potpuno promašenog neoliberalnog koncepta koji je oštetio i ojadio Srbiju za desetine milijardi evra; ne samo kroz korupcione kanale, već i kroz privatizaciju, kroz jedan ekonomski koncept koji se zasnivao na uslugama, na tri velika P: Pozajmi, Prodaj, Potroši

Prof. dr Milenko Dželetović, koordinator Saveta za ekonomska pitanja SNS-a, u razgovoru za „Pečat“ nije izrekao mnogo toga utešnog. Čuli smo, istina, da još nismo propali, ali i da će propast neminovno uslediti ako dosadašnji ekonomski model preživi promenu vlasti…
Sa dr Dželetovićem razgovaramo o katastrofalnom stanju srpske ekonomije, o uzrocima takvog stanja i mogućim načinima da ga u dogledno vreme promenimo…

Svi znamo da je situacija u zemlji jako loša. Koliko je tačno loša, odnosno šta nam je ostalo iza prethodne vlasti?
Situacija koju smo zatekli je i mnogo gora nego što smo mogli da pretpostavimo. Ono što je zaista problematično jesu ključne makroekonomske performanse: najveća inflacija u Evropi, najveća stopa nezaposlenosti u Evropi, najveće učešće javne potrošnje po jedinici proizvoda u Evropi, najveći ili najglomazniji državni aparat koji je danas, nećete verovati, veći nego državni aparat velike Jugoslavije. Slobodan Milošević je 6. oktobra ostavio Srbiji u nasleđe aparat od 8.000 ljudi, a danas taj aparat broji preko 30 hiljada ljudi. Toliko ih je opsluživalo zemlju sa 22 miliona stanovnika, šest republika i dve pokrajine.
Neverovatan je podatak da, recimo, jedna Nemačka, jedna Austrija, Holandija, Belgija, Slovenija i Finska zajedno nemaju državnih agencija koliko ima Srbija, pri čemu te zemlje tvore 4.300 milijardi dolara bruto društvenog proizvoda, a Srbija ima čak i Agenciju za ispitivanje pomorskih nesreća, iako ne izlazi na more…

Kladim se da ne znate da imamo i Savet za praćenje stanja na tržištu mleka u prahu i maslaca u bloku…
To nisam čuo, ali sam, recimo, na sajtu Vlade Srbije video da imamo i strategiju za izmenu strategije, što se opet, naravno, plaća iz državnog budžeta…

Ogromna administracija je, ipak, samo deo problema, jer su tu i ogroman spoljni dug, industrijska proizvodnja koja nestaje…
O stanju spoljnog duga i friziranju tih rezultata govorio je ministar finansija kada je uvideo činjenično stanje, ali nas bi mnogo više trebalo da zabrinjava izuzetno nizak nivo industrijske proizvodnje i katastrofalni rezultati na polju reformskih procesa, mislim na penzioni sistem, zdravstveni sistem, na nezavršavanje kapitalnih infrastrukturnih projekata… Zapravo, vlada Mirka Cvetkovića bila je kruna jednog potpuno promašenog neoliberalnog koncepta koji je oštetio i ojadio Srbiju za desetine milijardi evra; ne samo kroz korupcione kanale, već i kroz privatizaciju, kroz jedan ekonomski koncept koji se zasnivao na uslugama, na tri velika P – Pozajmi, Prodaj, Potroši – i koji apsolutno nije ništa uradio na stvaranju materijalne pretpostavke za ekonomski razvoj u vremenu koje dolazi.
Broz i Milošević su nas za 55 godina zadužili za nešto više od 10 milijardi dolara i to smo smatrali velikim dugom, a onda su došli eksperti i za 12 godina zadužili nas za dodatnih 25 milijardi dolara (ako računamo i četiri milijarde dolara otpisa Londonskom i Pariskom klubu poverilaca). Rasprodali su sve što je stvoreno u vreme Broza i Miloševića, dobili na desetine milijardi dolara kroz donacije, radničke doznake i naravno nove kredite, a pri tom danas imamo 40 odsto industrijske proizvodnje koju smo imali 1989, imamo 50 odsto bruto društvenog proizvoda u odnosu na 1989, dvostruko veću stopu nezaposlenosti, nismo uradili nijedan kapitalni infrastrukturni projekat, nijednu hidrocentralu, nijednu termocentralu, nismo završili Koridor 10. Nismo ni započeli Koridor 11. Da se slije preko 100 milijardi dolara u državu, a da se ne uradi nijedna kapitalna stvar, to je zaista krajnje neodgovorno.

Pošto već idemo 20 godina unazad s poređenjem, kada smo u tom međuvremenu više postradali? Devedesetih, tokom ratova i sankcija ili tokom potonje decenije sprovođenja ovog neoliberalnog ekonomskog koncepta o kojem govorite?
Jako je teško porediti zaista neviđene sankcije kojima je bila izložena država, hiperinflatorno ludilo devedesetih godina i ratno okruženje, sa uslovima življenja od 2000. naovamo. I otuda su i porazniji ekonomski rezultati koje su ostavile vlade u tom periodu. Imali ste podršku EU i otvorene njene fondove, imali ste podršku SAD-a, imali ste otvoren čitav svet; okruženje koje je i svojim donacijama, kreditima, investicijama obilato pripomoglo ekonomskom poboljšanju, ali je očigledno sam ekonomski koncept bio defektan. Taj koncept se nije bavio radnim mestima, već je počivao na preteranoj spoljnotrgovinskoj liberalizaciji gde ste potpuno gušili domaću industrijsku proizvodnju, izložili je potpuno nelojalnoj konkurenciji i na bazi precenjenog deviznog kursa davali vetar u leđa uvoznom lobiju, destimulišući izvoz. To je industriju dovelo na najniže grane u poslednjih, sigurno, četrdesetak godina. Danas imamo zaposlenih u industriji koliko smo imali 1967. godine. Danas imamo stočni fond na nivou iz 1895. godine. Danas imamo najmanje zasejanih poljoprivrednih površina od 1945. godine.

 

Ovo su egzaktni podaci?
Egzaktni podaci, recimo kod stočnog fonda to je negde u 100 grla, gore-dole, krupne stoke. Poražavajući je podatak da smo 1897. izvezli 30 hiljada tona suve šljive u SAD-u, a prošle godine svega šest hiljada tona… Mogu slobodno da tvrdim da je ekonomiju destrukcije zamenila destrukcija ekonomije. Srbija mora da resetuje ekonomsku politiku i da potpuno promeni ekonomski koncept koji će se od usluga okrenuti proizvodnji, od prekomernog zaduživanja ka javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, od favorizovanja uvoznog lobija ka davanju subvencija i druge materijalne podrške izvozno propulzivnom sektoru i pokretanju industrije. Srpska napredna stranka će u tome dati nemerljiv doprinos, iako ne kontroliše ekonomske resore.

Spomenuste da je naša nejaka privreda i industrija izložena nelojalnoj konkurenciji sa Zapada. Koliko je u tome doprineo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU?
Sigurno jeste doprineo, ali je činjenica da je on bio jedan od koraka u agendi koji smo morali da ispunimo. Odgovorno tvrdim da je, mimo SSP-a, mnogo razornije dejstvo imala politika nerealnog deviznog kursa i preterane spoljnotrgovinske liberalizacije, znači liberalizacije koja je bila nesvojstvena i razvijenim tržišnim ekonomijama, koje danas u izvesnoj meri vraćaju mere protekcionizma kako bi zaštitile sopstvenu ekonomiju. Mi smo posle bombardovanja izložili našu privredu konkurenciji, ostavili je bez carinske zaštite i pri tom deviznim kursom i te kako motivisali uvoz, što je jako velika konstrukciona greška…

Da li je reč tu o grešci ili o nameri da baš to uradimo?
Znate šta, ako se nešto sprovodi u kontinuitetu od 12 godina, ipak je reč o nekom konceptu, a ne o grešci, jer su se u Srbiji vlade smenjivale, a taj koncept – što više zaduži, što više potroši – uvek je bio na snazi.

Kako nameravate da promenite taj ekonomski koncept?
Zaista, Srbija se nalazi negde na ivici dužničkog ropstva. Ako brzo ne prekine negativne trendove, mi ćemo doći u nemogućnost izvršavanja obaveza prema inostranstvu, odnosno dovešćemo deviznu likvidnost zemlje u pitanje.
Ipak, očekujem da veliki, kapitalni infrastrukturni projekti pokrenu celokupnu srpsku privredu. Tu mislim i na dovođenje strateškog partnera u Železaru, koji će zahvaljujući svom širokom proizvodnom asortimanu pokrenuti i Železaru i Fabriku vagona u Kraljevu i „14. oktobar“ u Kruševcu i „Prvu petoletku“ iz Trstenika. O „Južnom toku“, investiciji vrednoj dve milijarde evra, da i ne govorimo. To je zaista jedna velika razvojna šansa. Srbija će dobiti energetsku stabilnost, Srbija će u moćnoj Rusiji dobiti strateškog partnera, i naravno da strateški partner za Železaru dolazi iz Rusije.
Hoćemo da pronađemo novac, kao što je rekao predsednik Nikolić, i na Istoku i na Zapadu, jer za nas nije važno da li je mačka bela ili crna, već je važno da lovi miševe; važno je da nađemo jeftine izvore kapitala i u Kini i u Brazilu i u Emiratima, gde god ima slobodnog kapitala, jer ga trenutno u Zapadnoj Evropi nema.

Govorite o strateškim partnerstvima i koncesijama, nasuprot privatizacijama?
Najpre nameravamo da preispitamo sporne privatizacije i da donesemo Zakon o poreklu imovine, pa da vidimo gde su se ti novci slili, da vidimo ko je to opljačkao građane Srbije; možda se neće odmah živeti bolje, ali će se živeti lakše, jer je građanima Srbije potrebna pravda. Pravda podrazumeva da vidimo šta je rađeno u poslednjih desetak godina, gde je otišao novac i koliko se može toga oduzeti, vratiti u budžet, vratiti tim istim građanima Srbije. To je, dakle, početni korak u procesu reindustrijalizacije Srbije.
Što se tiče javnog privatnog partnerstva, da, zalagaćemo se za koncesije, zalagaćemo se za javno-privatno, ali pravo partnerstvo koje je u svetu pokazalo izuzetno pozitivne efekte. Mi smo spremni da neko eksploatiše naše puteve i 20 godina, ali ti će putevi ostati ovde, a ne da generacijama koje dolaze tovarimo nove obaveze koje, plašim se, neće moći uredno da servisiraju. Nama su u deceniji koja dolazi potrebne natprosečne stope privrednog razvoja…

Za sledeću godinu se predviđa samo dva odsto…
To je predviđeno budžetom, ali već danas imate izveštaj Evropske investicione banke koja je revidirala rast celog regiona, pa i srpskog, na 1,1 odsto… Okolnosti su takve, i jedna mala Srbija teško može da utiče na njih.
Mislim da je prošlo vreme onih koji su smatrali da je kriza razvojna šansa Srbije. Kriza sigurno nije razvojna šansa Srbije i sigurno su i refleksije krize dobrano uticale na ovakve makroekonomske performanse, ali odgovorno tvrdim da bi Srbija bila u velikoj ekonomskoj krizi i da nije bilo velike svetske ekonomske krize.

U nedostatku novca i većeg privrednog rasta koji nam je neophodan, hoće li biti prodat „Telekom“?
Zaista sam protivnik prodaje, naročito ako se porodično srebro prodaje da bi se popunila državna kasa. To bi definitivno ličilo na bećarsku ekonomiju u kojoj „dobar domaćin“ rasprodaje njivu po njivu od očevine, i živi lepo dok ima šta da se proda.
„Telekom“, pri tom, uopšte nije u finansijskoj poziciji kakvom se inače predstavlja, jer je poslednje dve godine doživeo strašan pad i profita, i nije se investiralo i niko se nije bavio „Telekomom“ ozbiljno…
Ali „Telekom“ može da bude razvojna šansa Srbije i mi smo u tom kontekstu i doveli profesionalca, koji nije uopšte pripadnik SNS-a, ali koji je dugo u sistemu i najbolje poznaje tehničke i finansijske kapacitete „Telekoma“, ali i tržišta i konkurencije, da ga podignemo na noge. Da podignemo na noge i „Telekom“ i EPS, da restrukturiramo EPS, da otvorimo nova rudna polja, a lako ćemo prodati. Uvek se to može prodati, a s druge strane nije ni ekonomski racionalno prodavati ga u vreme kada na tržištu ne može da postigne pravu cenu.

Kako, onda, obezbediti potreban novac? Vi ste autor novog Zakona o javnim nabavkama…
Odgovorno tvrdim da za dve godine, rešenjima sadržanim u ovom zakonu, možemo da uštedimo ceo jedan „Telekom“, i da nam „Telekom“ ostane u miraz… Za to je potrebno da zatvorimo koruptivne kanale, da ozbiljno pristupimo njegovoj realizaciji, beskompromisno, da reorganizujemo Državnu revizorsku instituciju, da reorganizujemo Upravu za javne nabavke, Komisiju za zaštitu ponuđača u javnim nabavkama…

Da li je moguće da su razmere pljačke države zaista tolike?
To nije naša procena, vi imate procenu Evropske komisije da kroz koruptivne kanale godišnje, samo u javnim nabavkama, ode od 970 miliona do milijardu evra…
Prošle godine, recimo, 340 miliona evra potrošeno je kroz male nabavke, a zašto? Prvo razbiju velike nabavke na male nabavke, a onda male nabavke budu u diskrecionom pravu generalnog direktora, gradonačelnika, direktora nekog javnog preduzeća…

Znači, išle su ispod zakonskog radara…
Upravo tako.

Kakvim mehanizmima nameravate da sprečite takve zloupotrebe?
Jedan od najvažnijih je, upravo, uvođenje malih nabavki u zakonsku regulativu. Da ne može više neki direktor, neki gradonačelnik da razbije velike nabavke na male, pa zato što su male da spadaju u njegovo diskreciono pravo da pogodbom u četiri oka nekome dodeli posao. Drugo, uvodimo mehanizam kontrole javnih nabavki koje se finansiraju kreditima iz inostranstva. Te kredite iz inostranstva mora da vrati neko, a ko će vratiti nego građani Srbije, pa bi valjda bilo i normalno da građani Srbije saznaju gde odlazi i kako odlazi taj novac? Zatim, nećete verovati, zakup zgrada i kupovina novih zgrada dosad nisu bili podložni Zakonu o javnim nabavkama. Pa, recimo, grad kupi „Aeroinženjering“, kupi zgradu odlukom gradske vlasti ili odlukom gradonačelnika, ili direktora javnog preduzeća; čitave zgrade su se kupovale mimo zakona i zamislite kakav je tu prostor otvaran za korupciju… Takođe, svi aneksi naknadnih ugovora ubuduće će morati da budu objavljeni transparentno, uz obavezu dostavljanja izveštaja Državnoj revizorskoj instituciji. Ono što je posebno važno, razradili smo i mehanizam za preventivno delovanje Državne revizorske institucije, kojoj se mora dostaviti plan nabavke; jer se postavlja pitanje šta imamo svi mi od toga što neko ode u zatvor, a napravio je štetu od nekoliko desetina miliona budžetu…
Krucijalna stvar je da se iznađe mogućnost – a sve ove uštede bi nam otvorile široko vrata za to – da rasteretimo privredu. Privredu da rasteretimo velikog balasta, jer imamo neverovatan nonsens, imamo najlikvidniji bankarski sektor u Evropi, i najnelikvidniji realan sektor u Evropi i tako siromašno stanovništvo.

Neki ekonomisti ukazuju upravo na tu paradoksalnu situaciju, da država sufinansiranjem kredita u stvari pomaže bankama, a da privreda u krajnjoj liniji nema velike koristi od svega toga.
Ne samo to, nego država je i u prošlosti, odnosno Narodna banka, namerno pominjem prošlost jer će to sigurno biti korigovano, visokim referentnim kamatnim stopama praktično čašćavala banke…

… i usporavala čitavu privredu.
Tačno. Bankarski sektor je u poslednjih 10 godina isisao 24 milijarde evra iz privrede, kompletan profit, što znači da zaista mora da se postigne jedan novi konsenzus s bankarskim sektorom. Bili ste superprofitabilni, ali to vreme je za nama. Centralna banka, zajedno sa bankarskim sektorom, sada mora da iznađe mogućnost da ubrizga svež kapital u privredu, u kojoj je 60 hiljada preduzeća u blokadi, a 18 hiljada malih i srednjih preduzeća je izašlo iz sistema PDV-a zbog malog obrta…
Krajnje je vreme da zaista sagledamo gde smo, i mesta egzibicionizmu i eksperimentima nema. Mi smo unazad desetak godina često samo prepisivali gotova rešenja iz inostranstva, dijagnosticirali stanje i bolesti, prepisivali terapiju bez konsultovanja istorije bolesti, i ta rešenja su se pokazala katastrofalno.

Da li to znači da nam MMF baš i nije pomagao, podržavajući upravo takva rešenja?
Nisam neki veliki pristalica MMF-a, ali smo poslednjih godina imali toliko raskalašne vlade da je MMF bio jedini pravi kontrolor…

Da, ali ih je istovremeno podržavao u sprovođenju ekonomskog modela o kojem ste govorili.
Jeste. Ali, čak i oni sad uviđaju da je bilo mnogo grešaka i ono što je, ponavljam, sigurno velika greška jeste unificirani model, jedan isti model i za Ameriku, Argentinu, Brazil, Kinu, Srbiju, koji ne uvažava privredne specifičnosti, geografske, dostignuti nivo privrednog razvoja. U vreme prošle Vlade Srbije doneto je 250 zakona koji se dan-danas ne primenjuju, jer smo prepisivali gotova zakonska rešenja da bismo izašli u susret agendi EU ne uvažavajući specifičnosti ovog podneblja, i sad prosto imate zakone koji ne mogu da se primenjuju.

Budući da URS drži praktično sva mesta u vladi koja se bave problemima o kojima pričamo, koliko može SNS da utiče na kreiranje ekonomske politike? SNS jeste najveća stranka u vladajućoj koaliciji, ali novac je kod Dinkića…
Mi preko državnog sekretara utičemo onoliko koliko možemo, ali ono što je za nas bilo krucijalno prilikom formiranja vlade jeste ultimativno stavljanje ključnih elemenata ekonomskog programa SNS-a u program vlade. Mislim na donošenje Zakona o javnim nabavkama, mislim na obaveznost završetka procesa legalizacije, izgradnje kapitalnih infrastrukturnih projekata, mislim na formiranje Razvojne banke… Insistiraćemo na formiranju Razvojne banke i na formiranju Kancelarije za brze odgovore koja podrazumeva izmenu čitavog seta zakonskih propisa kako bi uklonili te bespotrebne, komplikovane administrativne procedure koje inače, nećete verovati, koštaju Srbiju preko milijardu evra godišnje.
Naravno, elementarna pretpostavka da taj ekonomski program da rezultate jeste beskompromisna borba protiv korupcije, čija je perjanica u Srbiji danas predsednik SNS-a Aleksandar Vučić.