МИЛЕНКО ЏЕЛЕТОВИЋ – Србија је на ивици дужничког ропства

разговарао НИКОЛА ВРЗИћ

Влада Мирка Цветковића била је круна једног потпуно промашеног неолибералног концепта који је оштетио и ојадио Србију за десетине милијарди евра; не само кроз корупционе канале, већ и кроз приватизацију, кроз један економски концепт који се заснивао на услугама, на три велика П: Позајми, Продај, Потроши

Проф. др Миленко Џелетовић, координатор Савета за економска питања СНС-а, у разговору за „Печат“ није изрекао много тога утешног. Чули смо, истина, да још нисмо пропали, али и да ће пропаст неминовно уследити ако досадашњи економски модел преживи промену власти…
Са др Џелетовићем разговарамо о катастрофалном стању српске економије, о узроцима таквог стања и могућим начинима да га у догледно време променимо…

Сви знамо да је ситуација у земљи јако лоша. Колико је тачно лоша, односно шта нам је остало иза претходне власти?
Ситуација коју смо затекли је и много гора него што смо могли да претпоставимо. Оно што је заиста проблематично јесу кључне макроекономске перформансе: највећа инфлација у Европи, највећа стопа незапослености у Европи, највеће учешће јавне потрошње по јединици производа у Европи, највећи или најгломазнији државни апарат који је данас, нећете веровати, већи него државни апарат велике Југославије. Слободан Милошевић је 6. октобра оставио Србији у наслеђе апарат од 8.000 људи, а данас тај апарат броји преко 30 хиљада људи. Толико их је опслуживало земљу са 22 милиона становника, шест република и две покрајине.
Невероватан је податак да, рецимо, једна Немачка, једна Аустрија, Холандија, Белгија, Словенија и Финска заједно немају државних агенција колико има Србија, при чему те земље творе 4.300 милијарди долара бруто друштвеног производа, а Србија има чак и Агенцију за испитивање поморских несрећа, иако не излази на море…

Кладим се да не знате да имамо и Савет за праћење стања на тржишту млека у праху и маслаца у блоку…
То нисам чуо, али сам, рецимо, на сајту Владе Србије видео да имамо и стратегију за измену стратегије, што се опет, наравно, плаћа из државног буџета…

Огромна администрација је, ипак, само део проблема, јер су ту и огроман спољни дуг, индустријска производња која нестаје…
О стању спољног дуга и фризирању тих резултата говорио је министар финансија када је увидео чињенично стање, али нас би много више требало да забрињава изузетно низак ниво индустријске производње и катастрофални резултати на пољу реформских процеса, мислим на пензиони систем, здравствени систем, на незавршавање капиталних инфраструктурних пројеката… Заправо, влада Мирка Цветковића била је круна једног потпуно промашеног неолибералног концепта који је оштетио и ојадио Србију за десетине милијарди евра; не само кроз корупционе канале, већ и кроз приватизацију, кроз један економски концепт који се заснивао на услугама, на три велика П – Позајми, Продај, Потроши – и који апсолутно није ништа урадио на стварању материјалне претпоставке за економски развој у времену које долази.
Броз и Милошевић су нас за 55 година задужили за нешто више од 10 милијарди долара и то смо сматрали великим дугом, а онда су дошли експерти и за 12 година задужили нас за додатних 25 милијарди долара (ако рачунамо и четири милијарде долара отписа Лондонском и Париском клубу поверилаца). Распродали су све што је створено у време Броза и Милошевића, добили на десетине милијарди долара кроз донације, радничке дознаке и наравно нове кредите, а при том данас имамо 40 одсто индустријске производње коју смо имали 1989, имамо 50 одсто бруто друштвеног производа у односу на 1989, двоструко већу стопу незапослености, нисмо урадили ниједан капитални инфраструктурни пројекат, ниједну хидроцентралу, ниједну термоцентралу, нисмо завршили Коридор 10. Нисмо ни започели Коридор 11. Да се слије преко 100 милијарди долара у државу, а да се не уради ниједна капитална ствар, то је заиста крајње неодговорно.

Пошто већ идемо 20 година уназад с поређењем, када смо у том међувремену више пострадали? Деведесетих, током ратова и санкција или током потоње деценије спровођења овог неолибералног економског концепта о којем говорите?
Јако је тешко поредити заиста невиђене санкције којима је била изложена држава, хиперинфлаторно лудило деведесетих година и ратно окружење, са условима живљења од 2000. наовамо. И отуда су и поразнији економски резултати које су оставиле владе у том периоду. Имали сте подршку ЕУ и отворене њене фондове, имали сте подршку САД-а, имали сте отворен читав свет; окружење које је и својим донацијама, кредитима, инвестицијама обилато припомогло економском побољшању, али је очигледно сам економски концепт био дефектан. Тај концепт се није бавио радним местима, већ је почивао на претераној спољнотрговинској либерализацији где сте потпуно гушили домаћу индустријску производњу, изложили је потпуно нелојалној конкуренцији и на бази прецењеног девизног курса давали ветар у леђа увозном лобију, дестимулишући извоз. То је индустрију довело на најниже гране у последњих, сигурно, четрдесетак година. Данас имамо запослених у индустрији колико смо имали 1967. године. Данас имамо сточни фонд на нивоу из 1895. године. Данас имамо најмање засејаних пољопривредних површина од 1945. године.

 

Ово су егзактни подаци?
Егзактни подаци, рецимо код сточног фонда то је негде у 100 грла, горе-доле, крупне стоке. Поражавајући је податак да смо 1897. извезли 30 хиљада тона суве шљиве у САД-у, а прошле године свега шест хиљада тона… Могу слободно да тврдим да је економију деструкције заменила деструкција економије. Србија мора да ресетује економску политику и да потпуно промени економски концепт који ће се од услуга окренути производњи, од прекомерног задуживања ка јавно-приватном партнерству и концесијама, од фаворизовања увозног лобија ка давању субвенција и друге материјалне подршке извозно пропулзивном сектору и покретању индустрије. Српска напредна странка ће у томе дати немерљив допринос, иако не контролише економске ресоре.

Споменусте да је наша нејака привреда и индустрија изложена нелојалној конкуренцији са Запада. Колико је у томе допринео Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ?
Сигурно јесте допринео, али је чињеница да је он био један од корака у агенди који смо морали да испунимо. Одговорно тврдим да је, мимо ССП-а, много разорније дејство имала политика нереалног девизног курса и претеране спољнотрговинске либерализације, значи либерализације која је била несвојствена и развијеним тржишним економијама, које данас у извесној мери враћају мере протекционизма како би заштитиле сопствену економију. Ми смо после бомбардовања изложили нашу привреду конкуренцији, оставили је без царинске заштите и при том девизним курсом и те како мотивисали увоз, што је јако велика конструкциона грешка…

Да ли је реч ту о грешци или о намери да баш то урадимо?
Знате шта, ако се нешто спроводи у континуитету од 12 година, ипак је реч о неком концепту, а не о грешци, јер су се у Србији владе смењивале, а тај концепт – што више задужи, што више потроши – увек је био на снази.

Како намеравате да промените тај економски концепт?
Заиста, Србија се налази негде на ивици дужничког ропства. Ако брзо не прекине негативне трендове, ми ћемо доћи у немогућност извршавања обавеза према иностранству, односно довешћемо девизну ликвидност земље у питање.
Ипак, очекујем да велики, капитални инфраструктурни пројекти покрену целокупну српску привреду. Ту мислим и на довођење стратешког партнера у Железару, који ће захваљујући свом широком производном асортиману покренути и Железару и Фабрику вагона у Краљеву и „14. октобар“ у Крушевцу и „Прву петолетку“ из Трстеника. О „Јужном току“, инвестицији вредној две милијарде евра, да и не говоримо. То је заиста једна велика развојна шанса. Србија ће добити енергетску стабилност, Србија ће у моћној Русији добити стратешког партнера, и наравно да стратешки партнер за Железару долази из Русије.
Хоћемо да пронађемо новац, као што је рекао председник Николић, и на Истоку и на Западу, јер за нас није важно да ли је мачка бела или црна, већ је важно да лови мишеве; важно је да нађемо јефтине изворе капитала и у Кини и у Бразилу и у Емиратима, где год има слободног капитала, јер га тренутно у Западној Европи нема.

Говорите о стратешким партнерствима и концесијама, насупрот приватизацијама?
Најпре намеравамо да преиспитамо спорне приватизације и да донесемо Закон о пореклу имовине, па да видимо где су се ти новци слили, да видимо ко је то опљачкао грађане Србије; можда се неће одмах живети боље, али ће се живети лакше, јер је грађанима Србије потребна правда. Правда подразумева да видимо шта је рађено у последњих десетак година, где је отишао новац и колико се може тога одузети, вратити у буџет, вратити тим истим грађанима Србије. То је, дакле, почетни корак у процесу реиндустријализације Србије.
Што се тиче јавног приватног партнерства, да, залагаћемо се за концесије, залагаћемо се за јавно-приватно, али право партнерство које је у свету показало изузетно позитивне ефекте. Ми смо спремни да неко експлоатише наше путеве и 20 година, али ти ће путеви остати овде, а не да генерацијама које долазе товаримо нове обавезе које, плашим се, неће моћи уредно да сервисирају. Нама су у деценији која долази потребне натпросечне стопе привредног развоја…

За следећу годину се предвиђа само два одсто…
То је предвиђено буџетом, али већ данас имате извештај Европске инвестиционе банке која је ревидирала раст целог региона, па и српског, на 1,1 одсто… Околности су такве, и једна мала Србија тешко може да утиче на њих.
Мислим да је прошло време оних који су сматрали да је криза развојна шанса Србије. Криза сигурно није развојна шанса Србије и сигурно су и рефлексије кризе добрано утицале на овакве макроекономске перформансе, али одговорно тврдим да би Србија била у великој економској кризи и да није било велике светске економске кризе.

У недостатку новца и већег привредног раста који нам је неопходан, хоће ли бити продат „Телеком“?
Заиста сам противник продаје, нарочито ако се породично сребро продаје да би се попунила државна каса. То би дефинитивно личило на бећарску економију у којој „добар домаћин“ распродаје њиву по њиву од очевине, и живи лепо док има шта да се прода.
„Телеком“, при том, уопште није у финансијској позицији каквом се иначе представља, јер је последње две године доживео страшан пад и профита, и није се инвестирало и нико се није бавио „Телекомом“ озбиљно…
Али „Телеком“ може да буде развојна шанса Србије и ми смо у том контексту и довели професионалца, који није уопште припадник СНС-а, али који је дуго у систему и најбоље познаје техничке и финансијске капацитете „Телекома“, али и тржишта и конкуренције, да га подигнемо на ноге. Да подигнемо на ноге и „Телеком“ и ЕПС, да реструктурирамо ЕПС, да отворимо нова рудна поља, а лако ћемо продати. Увек се то може продати, а с друге стране није ни економски рационално продавати га у време када на тржишту не може да постигне праву цену.

Како, онда, обезбедити потребан новац? Ви сте аутор новог Закона о јавним набавкама…
Одговорно тврдим да за две године, решењима садржаним у овом закону, можемо да уштедимо цео један „Телеком“, и да нам „Телеком“ остане у мираз… За то је потребно да затворимо коруптивне канале, да озбиљно приступимо његовој реализацији, бескомпромисно, да реорганизујемо Државну ревизорску институцију, да реорганизујемо Управу за јавне набавке, Комисију за заштиту понуђача у јавним набавкама…

Да ли је могуће да су размере пљачке државе заиста толике?
То није наша процена, ви имате процену Европске комисије да кроз коруптивне канале годишње, само у јавним набавкама, оде од 970 милиона до милијарду евра…
Прошле године, рецимо, 340 милиона евра потрошено је кроз мале набавке, а зашто? Прво разбију велике набавке на мале набавке, а онда мале набавке буду у дискреционом праву генералног директора, градоначелника, директора неког јавног предузећа…

Значи, ишле су испод законског радара…
Управо тако.

Каквим механизмима намеравате да спречите такве злоупотребе?
Један од најважнијих је, управо, увођење малих набавки у законску регулативу. Да не може више неки директор, неки градоначелник да разбије велике набавке на мале, па зато што су мале да спадају у његово дискреционо право да погодбом у четири ока некоме додели посао. Друго, уводимо механизам контроле јавних набавки које се финансирају кредитима из иностранства. Те кредите из иностранства мора да врати неко, а ко ће вратити него грађани Србије, па би ваљда било и нормално да грађани Србије сазнају где одлази и како одлази тај новац? Затим, нећете веровати, закуп зграда и куповина нових зграда досад нису били подложни Закону о јавним набавкама. Па, рецимо, град купи „Аероинжењеринг“, купи зграду одлуком градске власти или одлуком градоначелника, или директора јавног предузећа; читаве зграде су се куповале мимо закона и замислите какав је ту простор отваран за корупцију… Такође, сви анекси накнадних уговора убудуће ће морати да буду објављени транспарентно, уз обавезу достављања извештаја Државној ревизорској институцији. Оно што је посебно важно, разрадили смо и механизам за превентивно деловање Државне ревизорске институције, којој се мора доставити план набавке; јер се поставља питање шта имамо сви ми од тога што неко оде у затвор, а направио је штету од неколико десетина милиона буџету…
Круцијална ствар је да се изнађе могућност – а све ове уштеде би нам отвориле широко врата за то – да растеретимо привреду. Привреду да растеретимо великог баласта, јер имамо невероватан нонсенс, имамо најликвиднији банкарски сектор у Европи, и најнеликвиднији реалан сектор у Европи и тако сиромашно становништво.

Неки економисти указују управо на ту парадоксалну ситуацију, да држава суфинансирањем кредита у ствари помаже банкама, а да привреда у крајњој линији нема велике користи од свега тога.
Не само то, него држава је и у прошлости, односно Народна банка, намерно помињем прошлост јер ће то сигурно бити кориговано, високим референтним каматним стопама практично чашћавала банке…

… и успоравала читаву привреду.
Тачно. Банкарски сектор је у последњих 10 година исисао 24 милијарде евра из привреде, комплетан профит, што значи да заиста мора да се постигне један нови консензус с банкарским сектором. Били сте суперпрофитабилни, али то време је за нама. Централна банка, заједно са банкарским сектором, сада мора да изнађе могућност да убризга свеж капитал у привреду, у којој је 60 хиљада предузећа у блокади, а 18 хиљада малих и средњих предузећа је изашло из система ПДВ-а због малог обрта…
Крајње је време да заиста сагледамо где смо, и места егзибиционизму и експериментима нема. Ми смо уназад десетак година често само преписивали готова решења из иностранства, дијагностицирали стање и болести, преписивали терапију без консултовања историје болести, и та решења су се показала катастрофално.

Да ли то значи да нам ММФ баш и није помагао, подржавајући управо таква решења?
Нисам неки велики присталица ММФ-а, али смо последњих година имали толико раскалашне владе да је ММФ био једини прави контролор…

Да, али их је истовремено подржавао у спровођењу економског модела о којем сте говорили.
Јесте. Али, чак и они сад увиђају да је било много грешака и оно што је, понављам, сигурно велика грешка јесте унифицирани модел, један исти модел и за Америку, Аргентину, Бразил, Кину, Србију, који не уважава привредне специфичности, географске, достигнути ниво привредног развоја. У време прошле Владе Србије донето је 250 закона који се дан-данас не примењују, јер смо преписивали готова законска решења да бисмо изашли у сусрет агенди ЕУ не уважавајући специфичности овог поднебља, и сад просто имате законе који не могу да се примењују.

Будући да УРС држи практично сва места у влади која се баве проблемима о којима причамо, колико може СНС да утиче на креирање економске политике? СНС јесте највећа странка у владајућој коалицији, али новац је код Динкића…
Ми преко државног секретара утичемо онолико колико можемо, али оно што је за нас било круцијално приликом формирања владе јесте ултимативно стављање кључних елемената економског програма СНС-а у програм владе. Мислим на доношење Закона о јавним набавкама, мислим на обавезност завршетка процеса легализације, изградње капиталних инфраструктурних пројеката, мислим на формирање Развојне банке… Инсистираћемо на формирању Развојне банке и на формирању Канцеларије за брзе одговоре која подразумева измену читавог сета законских прописа како би уклонили те беспотребне, компликоване административне процедуре које иначе, нећете веровати, коштају Србију преко милијарду евра годишње.
Наравно, елементарна претпоставка да тај економски програм да резултате јесте бескомпромисна борба против корупције, чија је перјаница у Србији данас председник СНС-а Александар Вучић.