Majstor obnove poetičkog

Piše Dejan Đorić

Slikar Dragan Spaseski Ohridski jedan je od mnogih makedonskih umetnika koji se okreću beogradskoj i srpskoj sceni – u vreme kada Šiptari pokušavaju da stvore veliku državu i na makedonskoj teritoriji

Nedavno je Momčilo Moša Todorović, poznat po svojoj galeriji i izdavačkoj kući „Radionica duše“, organizovao u beogradskoj Galeriji „Progres“ veću izložbu savremenih makedonskih slikara. Organizovao je i u beogradskom kulturnom centru „Guarnerius“ izložbu makedonskog slikara Dragana Spaseskog Ohridskog koja se donedavno mogla videti. O izložbi i monografiji „Ohridski. Pogledi u sebe“ između ostalih je na otvaranju govorio dr Stanislav Živković, jedan od najstarijih i najboljih naših istoričara umetnosti. Mnogi makedonski umetnici sve više se okreću beogradskoj i srpskoj sceni u vreme kada Šiptari, varvarski narod bez kulture i smisla za bilo kakve duhovne vrednosti, pokušavaju da stvore veliku državu i na makedonskoj teritoriji. U tom smislu povezivanje makedonske i srpske likovne scene ima dublji značaj, pa je o stvaralaštvu ovog umetnika govorio i Njegova ekselencija Ljubiša Georgijevski, ambasador Republike Makedonije, a bio je prisutan i Ljupčo Župan, vodeći privatni galerista iz te zemlje.

TRAGOM ZABORAVLJENOG Slikarstvo Ohridskog najvećim delom čine porodični i portreti prijatelja, kao i tehnički zahtevni prikazi ljudskih figura. Nije u pitanju samo intimno štafelajno slikarstvo u tradicionalnom duhu najboljih evropskih sadržaja. Slikar je obnovio zaboravljenu tematiku, portrete malo ko danas ume da slika, a kamoli da aktuelizuje renesansnu ili estetiku simbolizma. Ponovo je likovno bitan muzejski ton na pozadini slike, istaknuto je ne ugledanje već učenje od starih italijanskih i holandskih majstora, kao i iluzionizam bliži renesansi i baroku nego dvadesetom veku. Pojavio se umetnik koji deluje u duhu retro-estetike, poseže za prošlim vrednostima, ali nije nazadan. Malo je savremenih slikara na tako siguran način uznelo večni motiv – majčinstvo, majku i dete, Mariju i malog Isusa, malo njih uopšte drži do ljudskog. Umetnik predstavlja svoju porodicu na univerzalni način, svestan večnih, ali ugroženih vrednosti, slikarstvo je posvećenje tajni i izraz ljubavi, jer je samo po sebi čin vere. Madona i dete – zato što je Hristos u svakom čoveku i zato što sve potiče iz porodičnog kruga. Na slikama ne rešava samo najteže, psihološke probleme karakterizacije, već i anatomske i kompozicione, postavljajući figuru u pejzaž. Na njegovim delima pejzaž ima takođe simboličko značenje, osim formalnog isticanja likova predstavljenih u prvom planu. Mistični pejzaž odgovara svetoj porodici, nisu u pitanju bilo koje ličnosti već one sa kojima je slikar sudbinski povezan. Figure lebde ili se kreću u prostoru, osećanje je melanholično, a likovi levitiraju kao anđeli obavijeni plaštovima. Levitacija je u umetnosti uvek bila izraz duhovnih moći, naglašena u fantastičnom slikarstvu od Hijeronimusa Boša do Salvadora Dalija. Prizori Ohridskog često su nokturalni, noć je vreme kada popuštaju racionalne stege, a duhu se otvaraju prostor i vreme. Oko likova je aura ili oreol, spiritualni simbol sa slika majstora religiozne, ali i metafizičke tematike kakvi su Abdul Mati Klarvejn i Ernst Fuks. Aura se pojavljuje još u starom japanskom budističkom slikarstvu, dokazano je njeno fizičko postojanje pomoću Kirlijanove fotografije, a pojedini ezoterici tvrde da je mogu videti i prema njoj odrediti stepen zdravlja i duhovnog razvitka osobe.

[restrictedarea]

ONOSTRANI TONALITET Majka i dete su na slikama Ohridskog prikazani dramatično, atmosfera je napeta, ali ipak spokoj preovlađuje jer pravoj odanosti nikakva iskušenja ne mogu nauditi. Možda će u budućnosti ovaj slikar predstaviti i figuru sa krilima, zato što je njegovo slikarstvo okrenuto sakralnom. Lik deteta, sina, shvaćen je apsolutno, to je svako dete, prvo i poslednje, jedino i božansko. Pojedine slike su vizionarske, oko majke se leluja dim ili magla u vidu krila, pejzaž u pozadini je kosmički, slikar nastoji da prikaže večno, a likove postavi u idealnu kružnu formu. Većinu slika na izložbi prožima plavi, onostrani tonalitet, ne bi trebalo zaboraviti da i boja ima simboličku vrednost, plava možda najizrazitiju. Likovi kao na najboljim antičkim i renesansnim delima imaju blag osmeh, izraz intime i duhovne nadmoći. Supruga slikara katkad je prikazana kao svetica ili Bogorodica u ornatu, monaški ili kao polunaga sa oreolom.
Možemo se upitati da li ovakvo izrazito tradicionalno određeno slikarstvo ima viši smisao od privatnog divljenja porodici i velikim prethodnicima. Dragan Spaseski Ohridski u vreme avangardne razuzdanosti, postmoderne kulture zla, slika na način nazarena, nevino, ali ne i naivno, tragajući za duhovnim u doba kada i materijalno gubi značaj. Nomen est omen, Spaseski nastoji da spase drevne i zato večne vrednosti, a kada one potpuno nestanu njegovo slikarstvo će biti dragoceno i ispred vremena. Izvan aktuelne buke i besa, nezainteresovan za odnose likovnog i vizuelnog, stare i nove škole, traga za onim što je uvek zanosilo prave umetnike – za što boljom slikom. On je majstor obnove likovnih i poetičkih svojstava, i zato publika na njegove izložbe dolazi kao u crkvu, svečanost i tišina prenose se sa platna na posetioce, slike odnose u drugo vreme, potiskuju svakodnevno i pozivaju na dugo putovanje u noć.

[/restrictedarea]