LEK OD POLITIKE

Slepom nasilju propagandne mašinerije suprotstavljamo logiku zdravog razuma i krik povređenog dostojanstva, čime se do kraja razgolićujemo u svojoj nesreći. Nemamo snage da se stisnutih zuba presabiramo u samoći i da potajno jačajući spremamo protivudarac

Iza loma, koji se na našem tlu desio početkom devedesetih, pored žalosti zbog ljudskih i materijalnih gubitaka, ostao je ukus velikosvetske gnusobe. Poraz na psihološkom polju peče nas jače nego oni na bojnom. Pregazila nas je slepa svetska olujina koja je, sa padom Berlinskog zida, krenula preko zemalja i naroda. Gorčina, s kojom su naši očevi i dedovi doživeli ishod rata 1941-1945, vaskrsla je u nama, na sličan način i sa iste strane, posle poluvekovnog predaha. Pokazalo se da nikad ništa nije konačno završeno. Razumeli smo ono što uviđa svaki božji idiot: živimo na padinama aktivnog vulkana iz kojeg u svakom trenutku može pokuljati usijana lava. Provala je prošla, ostalo je osećanje nemoći, poniženja i zgađenosti. Platon, u „Gorgiji“(odeljak 480) kroz Sokratova usta, opominje da je ustaljena nepravda gnoj koji unosi neizlečivu bolest u dušu. Naša se muka duboko ugnezdila; danas je, možda, lakše nosimo, ali se ona nije umanjila.
*
Onolike bezočne proizvoljnosti, onolike podlosti i podmetanja, i udarci s leđa zbunili su naš detinjasto samopouzdan, u planetarnu gadost neupućen svet. Nastanjen u jednom od življih centara propagande čiji je cilj bio rasturanje zajedničke države, i ja sam se u prvi mah našao u čudu. Čitav jedan svet o kojem sam, ne imajući velikih iluzija, ipak sudio povoljno, srušio mi se na glavu. U proteklih petnaest godina objavio sam pet ili šest knjiga hronika o zlu koje nas je snašlo. Dok su se pojavljivali u periodici, ti su tekstovi našli jedan broj zahvalnih čitalaca već i zbog toga što su delili zajedničku muku. Bol i gnev su me zbližili sa jednim malim, uvređenim narodom, od koga sam, kao dobrovoljni izgnanik, pokušavao da pobegnem.

[restrictedarea] *
Energija negodovanja, zalihe očajanja i gnušanja s vremenom su se, bar kod mene, iscrple. Ne znam šta bi me, posle svega, još moglo iznenaditi. Sa dosadom odvraćam glavu od prizora kako na našoj, tako i na svetskoj sceni, ali i ovako, oslabljena sluha, dočujem ono najvažnije. Učestvujem, ako ne rečju i slovom, ono muklim ćutanjem i gutanjem. Rekao sam, poodavno, ono što sam imao, i sad se pitam ne bi li bilo bolje da sam sve ove godine proveo pod zakletvom ćutanja. Šta se mudro i zanimljivo može reći o Klintonu, Bleru ili Širaku? Govoreći o ružnim pojavama i predmetima, čovek se unizi i uprlja. Odupirući se zlu mi ga, na izvestan način, podupiremo: izigravamo ravnopravne protivnike u jednoj unapred izgubljenoj bici. Slepom nasilju propagandne mašinerije suprotstavljamo logiku zdravog razuma i krik povređenog dostojanstva, čime se do kraja razgolićujemo u svojoj nesreći. Nemamo snage da se stisnutih zuba presabiramo u samoći i da potajno jačajući spremamo protivudarac.
*
Priča je prosta, raspored snaga pregledan. Na jednoj strani, nasrtaj svetskih pljačkaša, a na drugoj, mala narodna zajednica čije unutrašnje tegobe osvajač koristi po večnom obrascu Divide et impera . I tu se, opet po pravilu, u delu pokorenih razvila slugeranjska psihologija, ohrabrivana od kukavica i plaćenika. Trebalo bi odbaciti epove i druge repove loše svarene prošlosti, uče nas oni koji svojom kaubojskom epopejom preplaviše kontinente! Naposletku, počinjemo verovati da smo sami krivi, pa bismo se morali izviniti onima koji su, plemeniti i širokogrudi, bili primorani da nas tuku po glavi… Kosovski mit nam je zatvorio put prema Evropskom raju, sa trideset miliona nezaposlenih i deset miliona gladnih ljudi.
*
Argumente imperijalnog mondijalizma čijem napredovanju, češće nesvesno nego promišljeno mali narodi stoje na putu, lako je prozreti i odbaciti, kao što je shvatljiva i pojava štokholmskog sindroma kod dela rukovodeće klase porobljenih. Nove krstaše, pored vojne nadmoći i neograničene upotrebe laži (na Kosovu, u Bosni, Iraku, Libiji, Siriji) odlikuje visok stupanj maloumnosti, što je neobična novost za civilizaciju koja je, u daljoj i bližoj prošlosti, dala tolike izuzetne umove. Ta je civilizacija, doduše, oduvek, delimično, počivala na konkvistadorskoj halapljivosti, ali je, istovremeno, bilo i onih koji su to javno govorili. Nezaboravno je svedočenje Džordža Orvela koga, na službi u Burmi, jedan britanski oficir upozorava: „Vi se jako varate ako mislite da smo mi ovde zbog nečeg drugog osim zbog pljačke.“ Danas su se ovakvi, lucidni procenjivači proredili. Živimo u eposi mediokriteta, a pohlepa i razbojništvo zaglupljuju, i inače, pamet.
*
Silnici svestrano i strahovito lažu. Najpre sebe, a onda sve oko sebe. Njihov pravni, privredni i finansijski poredak – u to nas uverava sadašnja Kriza – zasnovan je na krivotvorenju i obmanjivanju. Iza brbljarije o ljudskim pravima, slobodi i demokratiji kriju se providne lopovske računice. Glasovi otpora su sve ređi i tiši. Socijalisti, komunisti i levičari demokratskih zemalja ćutke su pratili osvajačke ratove svojih vlada, ako ih, u Iraku, Libiji i Siriji, nisu zdušno podržavali. Posebno su grlati šezdesetosmaši, koji pokorene narode savetuju da „prihvate realnost“, odrekavši se parole iz maja 1968. godine: „Budimo realni, tražimo nemoguće!“ Taj je slogan, stoleće pre njih, sročio najveći pesnik jednog malog balkanskog naroda sa stihom: „Neka bude što biti ne može!“ Levičari su se poigravali paradoksom, a vladika Rade ga je živeo. Izloženi smo svakodnevnom ispiranju mozgova, prinuđeni da slušamo najamnike zadužene za ponižavanje pameti koju nam je Višnji podario.
*
Da li smo prinuđeni?
U poslednje vreme sve češće isključujem televizor. Kako se pojavi neki od tih koji ubeđuju ili objašnjavaju, menjam kanal. Hvala lepo, znam… Redovno pratim jedino našu „Slagalicu“, i slične emisije na francuskoj televiziji. U trudu oko pogađanja reči i brojki nema podvala; tu se ulaže i vidan intelektualni napor. U svetu, koji se drži na tolikim lažima i podvalama, negovanje prezira je jedini način da se očuva duhovno zdravlje. Kasno sam otkrio lek od politike; bolje ikad, nego nikad. Sedamdesetih godina prošlog veka bio sam, u Beogradu, pretplaćen na dva najpoznatija dnevna glasila zapadnog sveta: jedan na francuskom i drugi na engleskom jeziku. Nadao sam se da štampa slobodnih zemalja, za razliku od Titove, govori istinu. U izveštavanju o uzrocima i toku građanskog rata 1991-1995, te su se novine pokazale lažljivije od onih koje su, na krut, birokratski način, kontrolisali naši komunisti. Danas, nijedan dnevnik ne uzimam u ruke. Dešava se da, pred kioskom, pročitam naslove sa prvih strana. To mi je dovoljno…
*
Najteže je sam. I najlepše.
Da umanje tegobe samovanja, ljudi se udružuju. Zajedništvo nas jača, pomaže nam da izbegnemo nevesela suočavanja sa sobom. Ima nas, međutim, koje gomila sapinje i umanjuje: Herman Hese nas je strpao u stepske vukove. Načelno sam nepoverljiv prema svemu što bližnji snuraju i pripremaju. Nepoverljivost na mahove oslabi, ali se ubrzo nađe neko da me podseti kako su niskost i samoživost ključ delovanja kako velikih svetskih sila, tako i uličnih preprodavača i ćiftica. Štiteći me od neprijatnosti, nepoverljivost mi zaklanja i neke lepše vidove stvarnosti, pa mi promakne ponešto plemenito čega u životu, ipak, ima.
*
Samoća je najstariji, isproban lek od politike. Biti idiotes , odnosno idiotikos , kod Grka je imalo neutralno značenje. Negativnu konotaciju toj su reči dodali Latini, da sredinom 17. veka dobije smisao kretenizma i debiliteta. Grci su ovom rečju imenovali privatna lica, lišena želje i potrebe da se mešaju u poslove polisa , to jest u politiku. Idiot F.M. Dostojevskog je oličenje čednosti, a onaj Foknerov ranjive iskrenosti.
Zavidim idiotima. Blaženstvo u kojem oni provode vek teško je osvojivo. [/restrictedarea]