Karađorđe je mrtav, živeo Obama!

Piše Miodrag Zarković

Srpske televizije umele su ranije da budu posvećene našim istorijskim junacima; danas su prvenstveno zaokupljene američkim političkim moćnicima

Probajte da zamislite šta bi se dogodilo kada bi neko predložio Aleksandru Tijaniću da RTS snimi dramu o ubistvu Karađorđa: vrli bi direktor pristao, sto odsto, ali uz uslov da srpskog vožda glumi Nataša Miljković, da kostime za glumce bira Nenad LJ. Stefanović („moj je Neša genije za kravate“), a da to baš i ne mora da bude drama, već bolje neki okrugli sto, sa Zoranom Stanojevićem kao voditeljem, koji će kroz razgovor sa Ognjenom Pribićevićem i momcima iz „Cesida“ rasvetliti ceo taj slučaj u kontekstu evropskih integracija Srbije.
Ili, daleko bilo, da isti predlog stigne do Verana Matića, urednika B92. Taj bi, koliko odmah, nahuškao Brankičicu (Brankica odmila, prim. M. Z.) Stanković da se u sledećem serijalu „Insajdera“ pozabavi dotičnom problematikom. Ne bi „Insajder“ časa časio, već bi, koliko smesta, utvrdio: ko je Karađorđe; kako je trošio novce stečene trgovinom svinjama; koji su tajkuni imali koristi od njegovog odupiranja osmanlijskim zakonima; ko mu je finansirao boravak u Rusiji; kako je Vojislav Koštunica povezan sa ubistvom, jer mora da je povezan, makar kao politički inspirator, ko bi drugi…
Da, u današnjoj Srbiji je televizijska drama o važnim istorijskim ličnostima i događajima verovatno nemoguća. Unazad tri decenije, međutim, bila je sasvim izvodljiva, što smo se ponovo uverili protekle sedmice, kada je RTS reprizirao dramu „Karađorđeva smrt“ snimljenu 1983. godine.

[restrictedarea]

Pre nego što su maltene iščezle pred naletom u Bi-Bi-Si i HRT zaćorenih urednika, televizijske drame su svojevremeno s punim pravom važile za vrhunske umetničke izraze. Za razliku od nabeđene filmske industrije, te drame nisu bežale u isprazne spektakle, već su, naprotiv, rado prihvatale priznata dostignuća starijih umetničkih veština, mahom književnosti. TV drame su, ukratko, bile oaze znalački osmišljenih priča, dovitljivih zapleta, upečatljivih likova i, uopšteno rečeno, vešto razrađenih scenarija, često preuzetih ili iz literature, ili iz stvarnog života. „Karađorđeva smrt“ spada u ovu drugu skupinu, pošto joj je tema poznata istorijska okolnost iz 1817. godine, kada je Miloš Obrenović naredio ubistvo svog političkog suparnika.
Od scenarija, bremenitog dijalozima iz čije svake rečenice prosto kipe višestruka značenja, pa preko nenametljive, a delotvorne režije, sve do upečatljive glume pojedinih nosilaca radnje (naročito Aleksandra Berčeka kao Obrenovića), „Karađorđeva smrt“ spada u ona najređa ostvarenja koja uspevaju da prevaziđu svoje nedostatke. Da, produkcijska ograničenja jesu vidljiva (na primer, premalo je statista u scenama eksterijera, a i naturščici nisu baš briljirali u svojim epizodicama), ali smetaju minimalno ili čak nimalo, zato što je autorski tim, na čelu sa rediteljsko-scenarističkim tandemom Đorđe Kadijević-Danko Popović, znao kako da sklopi skladnu, delotvornu dramaturšku celinu.
***
U pomenutoj drami, inače, vredi izdvojiti još jedan glumački podvig: Bora Todorović igra Nauma, Karađorđevog najvernijeg pratioca. Rodoljuba! Srbina! Sa današnjim iskustvom, možemo da sagledamo koliko je to bio težak zadatak za Todorovića, ali odradio ga je besprekorno.
Odlično se u svojoj ulozi snašao i Svetozar Cvetković. Možda zato što ne progovori ni reč. On, kad ćuti, značajno umanjuje šanse da nanese nekakvu štetu. Možda su i genijalci iz Demokratske stranke morali to da imaju na umu.
***
Niko se, uključujući tu i Mišel Obamu, Barakovoj izbornoj pobedi nije radovao toliko koliko se veselila Sanja Lubardić, voditeljka Jutarnjeg programa na „Studiju B“. U sredu 7. novembra, kada je cela planeta saznala ishod glasanja u Americi, uredništvo Đilasove gradske TV stanice posvetilo je Obaminom trijumfu središnje mesto u svojim informativnim sadržajima, a pošto je značajan deo Jutarnjeg programa upravo, je li, informativan, onda je i Sanja Lubardić tog jutra imala zadatak da gledalište – svih dvanaestoro – u pravilnim vremenskim razmacima podseća na to da su američki građani s pravom glasa još jednom ukazali poverenje sadašnjem predsedniku.
Za tu ulogu teško da je iko bolji od Sanje Lubardić, oduvek sklone veštačkom prenaglašavanju plitko shvaćenog optimizma (znate ono, kada bi trebalo da ste kao bajagi srećni što je vreme sunčano, i kada bi sve u životu trebalo da shvatate pozitivno, i kada slepo sledite onu budalaštinu da je danas „prvi dan ostatka vašeg života“). Sanja se pred našim očima naprosto rastapala od ushićenja svaki put kada je u usta uzimala Baraka, a tek što je prema Mišel bila velikodušna: u više navrata je naglasila da je prva dama SAD-a izgledala „prelepo“ dok je na bini stajala uz svog slavljeničkog muža.
Sve ovo do sada rečeno predstavlja, u stvari, pohvalu „Studija B“, čije je uredništvo najzad uspelo da razluči bitno od nebitnog. Njihov program, naime, ima isključivo tri svrhe: 1) da vidite koliko je stepeni i/ili sati; 2) da saznate šta o ovome ili onome misli Dragan Đilas; 3) da saznate šta o ovome ili onome misli američka kolonijalna klika. Za bilo šta drugo, „Studio B“ je potpuno beskoristan, ali je po ova tri pitanja više nego upotrebljiv u bezmalo svakom trenutku. U to ime, na uređivačku politiku „Studija B“ može da utiče jedino nivo gradonačelnikove mrzovolje u datom trenutku, i sastav američke administracije; ništa drugo – savest i odgovornost ponajmanje – nema nikakav značaj za sadržaj programa na Đilasovoj gradskoj TV stanici. Tako da je posvećenost američkim izborima bila, u izvesnom smislu, više nego dobrodošlo osveženje u programskom sadržaju „Studija B“: barem je, ako ništa drugo, izostalo uobičajeno licemerno pretvaranje da je reč o pravoj televizijskoj stanici sa pravim vestima i pravim prilozima pravih novinara istinski posvećenih pravoj dobrobiti građana.
Ili, što bi rekao Cane Partibrejker: ko ne shvata „Studio B“, taj ne shvata ni Ameriku.

[/restrictedarea]