Instalacije, intervencije, performansi…

Piše Raško V. Jovanović

Program „Limit – Lajv art festival“ u Domu omladine Beograda učinio je bar za nekoliko trenutaka pozorišni život Beograda za nijansu sadržajnijim, vedrijim i zanimljivijim. S obzirom na prazninu koja suvereno vlada na našim pozorišnim scenama – to nije malo

Beogradu se priređuje mnoštvo različitih festivala, ali „Limit – Lajv art festival“, koji se ove godine drugi put priređuje, programski je osobit, budući da je usmeren na prezentaciju procesa prisutnog u savremenim kretanjima u scenskim umetnostima, za koja je karakteristično traganje za novim izražajnim dostignućima i tekovinama posebno u smislu prožimanja i prevazilaženja granica među žanrovima. Uprkos krizi i skromnim materijalnim sredstvima, festival koji je trajao samo pet dana, u okviru glavnog i pratećeg programa ponudio je u selekciji umetničkog direktora Milana Lučića zanimljiv i veoma raznovrstan sadržaj, koji je mogao zadovoljiti širok spektar interesovanja naročito mlađe publike, ali i sve one koje zanimaju najnovija kretanja u modernoj scenskoj izvođačkoj praksi. S obzirom na prazninu koja suvereno vlada na našim pozorišnim scenama – to nije malo.

KLASIKA U MODERNOM PAKOVANJU Festival je počeo predstavom „Popodne“ prema konceptu i u koreografiji Rajmunda Hogea, dramaturga i negdašnjeg saradnika Pine Bauš, koji je za osnovu odabrao poznatu kompoziciju Kloda Debisija „Prelid za popodne jednog fauna“ nastalu prema pastoralnoj poemi Stefana Malarmea. Sam kompozitor u komentaru svog dela kaže:„Muzika za ovaj prelid je veoma slobodna ilustracija krasne Malarmeove poeme. Ona nipošto ne želi da ovu poemu sažme, već da dočara različita raspoloženja fauna jednog vrelog popodneva. Umoran od vitlanja bojažljivih nimfi i plašljivih najada, on se prepušta sladostrasnom snu, u kojem se ostvaruju sve njegove želje: potpuno posedovanje sveukupne prirode.“ Potom se Hoge obraća vokalnoj lirici Gustava Malera i za muzičku osnovu koreografije koristi tri pesme njegovog remek-dela – iz ciklusa „Pesme mrtvoj deci“ na tekstove Fridriha Rikerta kojima priključuje i još dve pesme izvan tog ciklusa, iz pera istog autora.

[restrictedarea] Igrač Emanuel Egermon, član grupe Rajmunda Hogea, s tim što u Lilu, u Francuskoj, radi i na vlastitim projektima, pokazao je izuzetnu prefinjenost pokreta, osobito ruku, kojima je dočaravao faunovo snevanje o ljubavi i buđenje. Nasuprot tome, savršeno je emanirao, pokretom i stavom, bol i tugu izraženu u „Pesmama mrtvoj deci“, kao i ljubavni zanos u ostalim Rikertovim pesmama, koje je Maler komponovao u svom poslednjem stvaralačkom razdoblju. Ukupno posmatrajući ovo je bio vanredno lep festivalski početak: videli smo kako Rajmund Hoge na savremen način prikazuje klasičan ples.
Drugo veče, kada je prikazan performans „Balade voćnjaka“, bilo je više u sferi eksperimenta koji je sjedinio koreografiju, koncert i instalaciju: autorke koreografije Ingri Fiksdal na muziku Ingvild Langard prikazala je performans inspirisan prirodnim promenama naporedo sa mitološkim viđenjem. Ove dve Norvežanke sa velikom dozom emocionalnog naboja, uz polistiličnost muzike od folklornih napeva sve do savremenih zabavnih ritmova uspele su da zaokupe punu pažnju gledalaca.
Tekst francuskog pisca Ervea Guiberta „Psi“, prikazan treće festivalske večeri, naglašenog je erotskog sadržaja i po svemu što i kako opisuje dostojan je jednog Žana Ženea. Radi se o monodramskom kazivanju u kojem se neposredno i otvoreno govori o seksualnim željama i fantazijama kojima kazivač ne otkriva samo vlastite erotske preokupacije, nego govori i o sadomazohističkom odnosu sa svojim partnerom da bi iz homoseksualne sfere prešao u zajednički hetero-homoseksualni čin. Ovo delo, koje autor naziva svojom „pornografskom knjižicom“, prikazano je u režiji Bojana Đorđeva, koji je nastojao da čitavu priču saopšti što jednostavnije, zapravo minimalistički uz to i monodramski – kazivanjem teksta i pokretima tela koji bi bili u saglasnosti sa onim o čemu se govori. Kako čitamo u programu namena je pripovedanja „da od frustrirane žudnje stvori neku vrstu ceremonijala koji će omogućiti ostvarenje punoće erotskog doživljaja.“ Mladi glumac Stipe Kostanić uspeo je da odabranim pokretima – počev od puzanja i kretanja četvoronoške (rukama i nogama) do drhtavice čitavog tela – dočara sve erotske fantazije i opise, a da nijednog trenutka ne zapadne u banalnosti koje bi ga odvele u pornografiju. Pojedine „pseće“ prizore Stipe Kostanić uspešno je izvodio ispod tog „stola“. Gledaoci su sa napetom pažnjom pratili čitavu predstavu, inače namenjenu samo starijima od 18 godina. A sve u ovoj priči, ako hoćemo da govorimo istinu, kod nas se saopštava kao nekakva „tabu-tema“, iako se sve što ona sadrži, verovatno, mahom potajno i priželjkuje, ako ne i praktikuje, uz pripomoć kompjutera.
Treće festivalske večeri priređena je i „Noć performansa“ tokom koje je prikazano nekoliko realizacija, od kojih nam se učinila najzanimljivijom ona što je bila naslovljena oznakom „329. dan u godini“. Naime, autorski tim u sastavu: Alen Sinkauz, Nenad Sinkauz i Miroslav Piškulić uživo je audio-vizuelnim sredstvima prikazao proces nastajanja jedne izuzetno dramatične muzičke kompozicije. I performans „Građenje svetle budućnosti“ privukao je pažnju posmatrača, uspevši čak i da u realizaciju uključi pojedince iz publike.

JANEZ – BEZ DUHA Poslednje festivalske večeri, 25. novembra, gledali smo performans „Ko je sledeći?“ Janeza Janše, u saradnji sa dramaturgom Simonom Semenič i autorsko-izvođačkim timom u sastavu: Boštjan Narat, Jelena Rusjan, Irena Tomažin, Vito Vajs, Grega Zorc, Nataša Živković i Barbara Kranjc. Poznati slovenački autor i izvođač interdisciplinarnih projekata Janez Janša, jedan od trojice umetnika koji su 2007. godine zvanično usvojili ime i prezime tadašnjeg premijera Slovenije i izazvali različita osporavanja i polemike u javnosti.
Da ne okolišimo, u performansu „Ko je sledeći?“ Janez Janša i njegov autorsko-izvođački tim nije ispoljio neku osobitu duhovitost, niti pak dramaturško-rediteljsku spretnost, iako je pokrenuo veoma aktuelno pitanje odgovornosti pojedinca za sadašnje stanje u društvu opterećenom recesijom, neizvesnostima i nesigurnostima egzistencije, ali i ravnodušnošću. Posebnih scenskih duhovitosti nije bilo, osim ako autori smatraju da je duhovito što su verovatno za ovu priliku dopustili nešto što u svojoj kući verovatno ne bi činili. Naime nismo sigurni da bi na sceni u svojoj zemlji grgotanjem nekakvog čaja intonirali slovenačku himnu. Ovde su tako postupili, nažalost izazivajući smeh, a ne zvižduke publike, sa srpskom himnom „Bože pravde“, možda i ne znajući da se radi o kompoziciji slovenačkog autora Davorina Jenka, veoma uspešnog srpskog kompozitora, koji nije komponovao samo himnu, nego i uvertiru „Kosovo“. Na ovom „štosu“, sva je prilika, Janši bi pozavideo i sam Oliver Frljić!

[/restrictedarea]