Arapsko ili kurdsko proleće?

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Ukoliko se sukob Slobodne sirijske armije, Turske i Zapada proširi, to neće biti jedan front, već desetine frontova, i to izaziva glavobolju u Pentagonu i okupiranom Carigradu. U Siriji, naime, mimo želje Vašingtona, nije došlo do krize režima i vladajuće BAAS partije, već etničke, religiozne i krize identiteta svih zajednica koje žive u ovoj državi

Još jedno iznenađenje za Tursku i Zapad u Siriji. Kako piše Ibrahim Karaoglu za turski list „Yeni Safak“, Radnička partija Kurdistana (koja ovde deluje pod imenom Demokratski savez) sukobila se sa Slobodnom sirijskom armijom u gradu Alepu. Tako su sirijska „opozicija“ i Turska dobili još jednog neočekivanog protivnika i sve se, izgleda, pretvara u arapsko-kurdsko-turski rat. Vojno organizovanih i obučenih Kurda u Siriji ima oko 100 hiljada. Ukoliko se sukob Slobodne sirijske armije, Turske i Zapada proširi, to neće biti jedan front, već desetine frontova, i to izaziva glavobolju u Pentagonu i okupiranom Carigradu. Jer, u Siriji, mimo želje Vašingtona, nije došlo do krize režima i vladajuće BAAS partije, već etničke, religiozne i krize identiteta svih zajednica koje žive u ovoj državi. Jasno je da Vašington, a posebno Turska, žele da izbegnu i arapsko-kurdski i šiitsko-sunitski rat. Ukoliko to ne uspeju, sve će se pretvoriti u beznadežna lutanja i nerešene konflikte za koje će biti potrebne godine da se reše, a upravo sukob pripadnika Slobodne sirijske armije sa Kurdima svedoči da se ide u tom neželjenom pravcu.
Slično misli i ruski analitičar Dmitrij Sedov, koji za „Fond strateške kulture“ konstatuje da „protekla bitka između odreda naoružane opozicije u Siriji i sirijskih Kurda mogu biti početak značajnih promena vojnopolitičke situacije u ovoj državi“. Naime, u okolini sirijskog grada Alepo, gde se dogodila bitka, žive Kurdi koji imaju dobro obučene odrede, a pripadaju političkoj partiji Demokratski savez, odnosno Radničkoj partiji Kurdistana. Kurdi, inače, čine 10 odsto stanovništva Sirije i žive na 15 odsto teritorije ove države.

[restrictedarea]

KURDSKA GLAVOBOLJA Sukob između „ustanika“ i Kurda dogodio se kada su odrediSlobodne sirijske armije u Alepu pokušali da uspostave kontrolu nad oblasti Ašrafija u severnom delu grada. Za sirijske „ustanike“, koji sarađuju sa Turskom, Kurdi ne mogu biti saveznici jer imaju podršku vlade Bašara Asada, a takođe se pregovara i „oko bilo kojeg stepena autonomije za Kurde u Siriji“; postoje i svedočanstva da je o tome već postignut dogovor, što je nešto što definitivno stvara trajnu glavobolju Erdoganu i njegovoj vladi Turske. Ukoliko se, dakle, sukob „ustanika“ i Kurda nastavi i u drugim delovima Sirije, to bi bio veliki strateški uspeh Asada.

Glavni protivnik stvaranja nezavisnog Kurdistana je Turska, koja decenijama pokušava da (bezuspešno) uništi Radničku partiju Kurdistana. Turska zbog Kurda često vojno upada u Irak da bi uništila kurdske vojne logore, ali nije ostvarila neki uspeh. Sirijski Kurdi stvorili su Demokratski savez (Kurdsku demokratsku partiju), koji ima dobre odnose sa Radničkom partijom Kurdistana. Tu je i zabranjena partija iranskih Kurda „Pežak“ i drugi odredi Kurda, koji ne ulaze ni u kakvu organizaciju, već samostalno nanose udare po ciljevima u Turskoj, što izaziva veliku glavobolju aktuelnim političarima u okupiranom Carigradu.
Ovde bi trebalo primetiti da je Demokratski savez u tajnosti potpisao dogovor sa sirijskim predsednikom Asadom o kontroli severoistoka Sirije (o čemu smo ranije pisali), te da se sada radi na ujedinjavanju kurdskih vojnih odreda. Ukoliko se to dogodi, eto nezavisnog Kurdistana. Prateći navedene događaje, Ertogrul Ozok, turski analitičar lista „Hürriyet“, ne bez bola, konstatuje: „Ako mi nismo mogli da kontrolišemo dosadašnju granicu sa Kurdima dugu 400 kilometara, kako ćemo kontrolisati novu od 1.200 kilometara?“ Drugim rečima, „Arapi ratuju – Kurdi pobeđuju“! Tu je i nafta i naftovodi iz Kirkuka u Džejhan, i Kurdi će ovu kartu iskoristiti, a nezavisni Kurdistan neće dobijati naređenja ni iz Ankare, ni iz Damaska, ni iz Bagdada, jer ima ono što mu je potrebno – naftu, glavno oružje na Bliskom istoku. Jer, ko ima naftu svi mu se dodvoravaju.

VELIKI BLISKI ISTOK U međuvremenu, turska vlada iskazuje srdžbu na režim Asada i preti da neće dozvoliti Kurdima da koriste teritoriju Sirije za napade na ciljeve u Turskoj, i dovlači svoju armiju na 900 kilometara dugu granicu sa Sirijom, odnosno sa Kurdima. Kurdi, naravno, ne obraćaju mnogo pažnje na pretnje Erdogana i bratije, već formiraju svoju vlast u naseljima u kojima imaju većinu na teritoriji Sirije, omogućavajući Asadu da vodi uspešnu borbu sa ubačenim i lokalnim pripadnicima Slobodne sirijske armije. Na turskim televizijama smenjuju se aktuelni političari i generali. Prvi prete slavnom turskom vojskom koja će zgromiti svakog protivnika, a drugi (generali) ističu da je vojna operacija protiv Kurda u Siriji rizična i da nije sve tako jednostavno.
Turski analitičari su vrlo trezveni i uz jeku zvanične turske propagande ukazuju na stvarnost, koja je sasvim drugačija od one koju slika propaganda vladajuće partije Pravde i razvoja. Na primer, analitičar Erol Manisali za „Cumhuriyet“ ističe da „bez nezavisnog Kurdistana nema mira na Bliskom istoku“. Kurdsko pitanje je dvojno: povezano je sa ljudskim pravima i demokratijom, a na drugoj sa time što bi nezavisni Kurdistan bio nosilac projekta pozapadnjačenja (vesternizacije) regiona (usvajanja zapadnog sistema vrednosti). Stvaranje Kurdistana je važno za SAD, Izrael i Evropsku uniju, ali i Srbiju, da se potkrešu osvajačka krila Turaka, kako nikada više ne bi poletela u pravcu Srbije. Analitičar Manisali ističe da iza projekta „Veliki Bliski istok“ stoje SAD, Izrael i EU, te da su Kurdima i „Muslimanskoj braći“ dali ulogu „ovna“, tačnije ulogu razbijanja režima u regionu. Iako turski režimi nisu odobrili projekat stvaranja nezavisnog Kurdistana, nisu mu rekli ni otvoreno i jasno „NE“. Od osamdesetih godina prošlog veka Turska „namiguje“ na Kurdistan, a prvi je to učinio Turgut Ozal rekavši: „Ako to SAD žele, onda nema smisla protiviti se!“ Danas deo uticajnih turskih medija u javnom mnjenju ove države širi misao da „bez Kurdistana nema mira narodima u regionu“. Dakle, jedna kapitulantska misao koja otvara mogućnost režimu Erdogana da sagne glavu pred Kurdima i Vašingtonom. Za sada se, poznato je, turski zvaničnici tajno (od svoje javnosti) sastaju sa kurdskim liderima u Iraku i pregovaraju. Naravno, nema informacija kako se odvijaju pregovori, samo savetnici premijera Erdogana govore da „stvaranje nezavisnog Kurdistana nije u suprotnosti sa Turskim interesima“.

CENA NEZAVISNOG KURDISTANA I, stvarno, kada se pogledaju analize o ovom pitanju, poput one Azerbejdžanca Rafiza Hafizoglua, koja je urađena za tamošnju „Trend News Agency“, vidi se da postoji turska cena za stvaranje nezavisnog Kurdistana, a to je davanje koncesije na eksploataciju 50 odsto sve postojeće nafte na teritoriji Kurdistana na 50 godina, ali kurdski predstavnik u pregovorima, predsednik Kurdske autonomije u Iraku Barzani to nije prihvatio, jer je novoj državi potrebna ekonomska moć. Drugi razlog je što Kurdi imaju alternativu – Siriju, koja ima izlaz na more i time izlaz na svetska tržišta. Zato Kurdi neće da dele svoje bogatstvo sa Turcima.
Spomenuti analitičar Rafiz Hafizoglu, u drugoj analizi ističe da Zapad želi da izbegne sukob u Siriji sa Iranom, pa gura Tursku u sukob. No, da bi Turska mogla da se pojavi kao regionalna sila, mora da reši svoje unutrašnje probleme, a oni su vezani, pre svega, sa kurdskim pitanjem. Međutim, predsednik Sirije Bašar Asad vešto koristi „kurdske teroriste“, tako da situacija, uz pomoć Radničke partije Kurdistana, ide ka tome da se „Arapsko proleće“ pretvori u „Arapsku katastrofu“ i „Kurdsko proleće“. Naime, Turska je profitirala od „Arapskog proleća“, ali sve to može da se istopi, ako se ostvari „Kurdsko proleće“.
Da sve ide u tom pravcu mišljenja je i jermenski analitičar Karin Ter-Saakjan za sajt „PanARMENIAN.net“ koja konstatuje da se „Arapsko proleće“ postepeno transformiše u „Kurdsko proleće“. Naime, upravo tako se može okarakterisati sukob Kurda iz Sirije i turske vojske. Kurdi su osetili da događaji na Bliskom istoku mogu da im pomognu da stvore nezavisnu državu, te da tako sami počnu da kontrolišu novac stečen prodajom nafte, ali i transport iste iz Iraka i Sirije.
Karin Ter-Saakjan takođe tvrdi da „Arapsko proleće“ preti da se pretvori i u „Arapsku katastrofu“. Naime, za Tursku glavna glavobolja potiče od Kurda koji žive s obe strane granice sa Sirijom. Kurdi, da bi formirali svoju nezavisnu državu, moraju razbiti Tursku, Irak (što je već urađeno), Siriju i Iran. Turski oslonac na SAD pokazao se kao loše rešenje, jer Barak Obama se „proslavio“ time što je izdao sve svoje saveznike. Sada postaje jasno da neoosmanska politika „nula problema sa susedima“ predstavlja želju (SAD) da Turska nema susede, te da bi sve države na Bliskom istoku trebalo da budu demontirane i utopljene u globalističkom Velikom Bliskom istoku (veliki halifat, odnosno Osmanska imperija). Velikim Bliskim istokom vladali bi, za sada, kadrovi koji su po etničkom poreklu Turci, a po verskom muslimani (islamisti), a u suštini istinski okultisti, pripadnici transnacionalne elite.

[/restrictedarea]