Varijacije na jugoslovenske teme – Krležina enciklopedijska arbitraža /3.deo

Piše Milo Lompar

Analizirajući srpsku kulturnu i građansku tradiciju predstavljenu kao način mišljenja i sistem, Miroslav Krleža je animalizuje i u „Marginalijama“ on doslovno kaže: „U tom sistemu bilo je logike. Ta logika kretala se doduše na četvoronožnoj pameti, ali pameti primitivnoj, koja je nikla između balkanskih urvina i diplomatskih klanaca jadikovaca, u trajnoj panici zvjerke koja njuši zamke i gvožđa i opasnosti na sve strane. Ne vjeruje nikome, pa ni sebi, s jedinom namjerom da zdipi šta može.“ 

Kada osmotrimo različite Krležine postupke, kao i udeo njegovog nesvakidašnjeg temperamenta u njima, prepoznajemo koje su tematske pretpostavke bitne za jezgro njegove enciklopedijske arbitraže. Šta znači – i u „Marginalijama“ – ključna Krležina ocena da „osnovna smetnja takvih formacija pod barjacima jugoslovenske, jadranske i hrvatske legije bio je Baja u Nišu“? Ova opsesivna predstava o jednoj situaciji – prisutna i u „Marginalijama“ – ima dalekosežnu genezu u Krležinoj političkoj esejistici. Da bismo razumeli šta je istinski sadržaj Krležinog predstavljanja jugoslovenske ideje, neophodno je da naznačimo misaona i emotivna uporišta subjektivnog doživljaja „Baje u Nišu“. Jer, upravo taj doživljaj baca dugačku senku na „Enciklopediju Jugoslavije“.

SUPILO KAO KOLEKTIVNA SUDBINA Ova figura se pojavljuje – u Krležinoj redakturi – kao odlučujući antagonist jugoslovenske ideje. Njen presudni znak oličava Krležina esejistička predstava o Franu Supilu – iz 1928. godine – koji kleči pred Bajom u Nišu, premda zna „što znači radikalija na čelu sa legendarnim Bajom“. Krležina esejistička predstava usmerena je na Pašićev susret sa Supilom u Nišu 1915. godine. Ona, međutim, nije nikakva istorijska rekonstrukcija nego izrazita politička simbolizacija. Jer, scena razgovora u Nišu obeležava momenat „kada se tragični vjekovi kondenziraju u nekoliko trenutaka konvencionalnog razgovora“. Sam razgovor je, dakle, izraz dejstava dubokosežnih istorijskih sila.
Frano Supilo je esejistički prevashodno određen Krležinim ličnim odnosom koji podrazumeva vidan proces identifikacije. Koliko je ovaj proces identifikacije bio važan za Krležu pokazuje njegovo pozno obrazloženje kako Matoš „nije bio moja simpatija, već i zbog toga što sam ja bio supilovac, a on nije volio Supila“. Tako se odnos prema Supilu prepoznaje kao distinktivna raskrsnica koja upravlja jačinama Krležinih simpatija ili netrpeljivosti. Upravo ova zatajena i delotvorna identifikacija omogućava snažnu patetiku u opisivanju položaja hrvatskog političara koji je „romantik, pustolov i ukleti sanjar“. On je „tragično hrvatsko lice, kome je četa dezertirala“. On je vođen „svojim garibaldinskim romantičnim srcem“, pa je doneo „na poklon sebe, sve svoje, čitavu svoju supstanciju duhovnu i tjelesnu, svoje meso i svoju dušu, svoju sudbinu“. On je „kondotjer, koji s polomljenim mačem stoji pred slomom, a vojska mu se razletjela kao stado ovnova pred grmljavinom“. Ova stilizacija individualnih Supilovljevih svojstava – srodna Krležinom samoogledanju – ima dodatni kvalitet u nadolazećoj uopštavajućoj identifikaciji: Supilo je poistovećen sa samom hrvatskom idejom i hrvatskom sudbinom. Jer, „Supilo nosi u sebi svu tu četiristogodišnju hrvatsku tminu“, „sve to osjećanje kroatenlagerske tmine“, „najtajanstvenije biti hrvatskoga zbivanja“, „sve te očajne napore, kako da se stvar zaustavi i hrvatske mase oslobode“. Nije, dakle, reč o susretu dva političara nego o susretu dva simbola.
Okolnost da se Baje „svi planovi, sve iluzije, sve nade i sve tragedije Frana Supila savršeno ne tiču ništa“ poprima odlučujuće obeležje jednog političkog stava koji dovodi do sloma Frana Supila. Susret u Nišu predstavlja – u ovom esejističkom doživljaju – „pretposlednji akt tragedije“, jer je propao Supilovljev pokušaj „da spasi za Hrvatsku što se može spasiti u posljednjem trenutku“. Sledio je Londonski ugovor, a „iza njega nije moglo doći drugo nego ludilo i smrt“.
Smrt Frana Supila nije, međutim, samo njegova smrt, pošto je sav njegov život znak najčistijeg jugoslovenstva: „Ta najčistija i najtipičnija hrvatska tragedija je jugoslavenska, kao što su jugoslavenske tipično srpske smrti Principa, Gaćinovića i Apisa.“ Karakteristično Krležino klizanje od individualnih sadržaja čovekovog života do kolektivnih simbolizacija koje se upisuju u sam taj život navodi nas da se zapitamo: zašto su – u Krležinom doživljaju – atentatorska, revolucionarna i zaverenička smrt tipično „srpske smrti“?
Zašto to ne bi mogle biti bregalnička ili kolubarska, ili kajmakčalanska smrt? Zato što su te smrti – budući da Krleža zna kako su one imale svetskoistorijski značaj i odjek u evropskom javnom mnjenju – unapred negativno ocenjene. Jer, političar i pravnik Ivan Lorković – kao jedan od vođa Hrvatsko-srpske koalicije 1912. godine, kao jedan od vođa političkog zajedništva u Habzburškoj monarhiji – u času srpskih pobeda u Balkanskom ratu otvoreno je rekao da je „ova srpska pobjeda… jedan od najvećih hrvatskih političkih poraza“. Iz koje perspektive je moguće reći da je srpska pobeda u Kumanovu – hrvatski poraz? Samo iz perspektive koja podrazumeva hrvatsku dominaciju u jugoslovenskom ujedinjenju. Poučan je Krležin komentar od 25. decembra 1978. godine: „Tako je de facto i bilo.“ Jer, ovaj komentar otkriva raznostrani kontinuitet ideje o hrvatskoj dominaciji.

TRAGIKA HRVATSKOG „KLEČANJA“ Krležin esejistički potez nagoveštava, pak, da mora postojati neki zajednički imenitelj koji pojedinačne tragove izdvojenih ljudi – Principa, Gaćinovića i Apisa – pretvara u dramatske i paradigmatske simbole „srpske smrti“. Šta ih, dakle, ujedinjuje? To nam pokazuju Krležine reči o Dragiši Vasiću: „Kao mučenici solunskog procesa, kojima je smrtna osuda čitana od ponoći do svitanja, kao pokojni Gaćinović koji je u Americi za vreme rata agitirao protiv legija, kao pok. Supilo, koji je poludeo u Londonu… i Dragiša Vasić je bolje video u ratu, i tako je imao tačniji pogled posle rata, kada je zavesa opet spuštena.“ Suprotstavljeni srpskoj vladi i kruni, upleteni u poslove oko sarajevskog atentata, „mučenici solunskog procesa“ korelativni su sa Principom i Apisom kao esejističkim reprezentantima tipično „srpske smrti“. Gaćinovićevo suprotstavljanje okupljanju dobrovoljaca za Solunski front, kao suprotstavljanje politici srpske vlade i krune, poklapa se sa Supilovljevim suprotstavljanjem, prirodnim za nekoga ko „osjeća svu paniku Kroatenlagera“. To su pretpostavke po kojima su njihove smrti paradigmatično jugoslovenske: takvima ih čini zajedničko negativno usmerenje ka antagonističkom simbolu – Baji. Karakteristično jugoslovenske smrti su, dakle, one koje se po potpunoj negaciji određuju spram Baje. Jer, „Supilo stoji pred Bajom… osjećajući kako stoji pred neprijateljem“. Ko je – u ovom simboličko-esejističkom ringišpilu sila – Baja?
Premda individualizovan kao „slaba cincarska pamet pod princeugenskom šajkačom“, on je bitno uopšten, pretvoren u istorijsku silu srpske vlade i krune, jer je doživljen kao zagrižena kratkovidost gladnog cincarskog etatizma, pretvoren u silu nemilosrdnu i proračunatu, koja će „prodati Supilovljevu posljednju funtu mesa, bez jedne jedine unutarnje emocije, kao da prodaje meso za klaonicu“. Ako Supilo predstavlja „dramsku zagonetnost tipično hrvatske pojave“, ako je – u skladu sa tim – njegova politička tragedija tipično jugoslovenska, kao što su takve – kao „smrti na vješalima, u ludilu ili u bitkama“ – i tipično srpske smrti, kakva tipičnost biva obeležena „legendarnim trgovcem leševa na veliko i malo“?
Upozoren da postoje svedočanstva – poput memoara Ivana Meštrovića – o tome da lični odnosi između Pašića i Supila ne samo da nisu bili loši nego su „čak bili dobri“, što je u suprotnosti sa njegovim tvrdnjama, Krleža – koji nije nikakav svedok samih istorijskih događaja i okolnosti – odgovara u potpunom skladu sa sopstvenom esejističkom identifikacijom i vizijom: „onako kako sam ja opisao Supila u Nišu, tako je bilo“. To znači da je jedno negativno predrazumevanje, duboko simbolizovano, prilagodilo istorijske činjenice i saznanja sopstvenim predodređenjima. Otud vernost tim predodređenjima nije mogla biti uskolebana nikakvim činjenicama, jer je počivala na temeljnom Krležinom osećanju identiteta: ličnom i kolektivnom, esejističkom i pripovedačkom, umetničkom i političkom.
U rasvetljavanju ovako stilizovanih tipičnosti, pre nego što odgovorimo na zagonetno pitanje o politički tipičnom koje oličava figura Baje u Krležinoj predstavi, neophodno je da napravimo dva važna razlikovanja. Kakvih je razmera Krležino romantizovanje Supila? Ono svakako podrazumeva individualna svojstva hrvatskog političara, u čiju figuru utkiva pregršt tragičkih motiva. Ono, međutim, transcendira njegovu ličnost u sceni u kojoj prepoznajemo „tifoidni Niš godine petnaeste, gdje Supilo kleči“. Ko kleči? U ovoj patetičnoj viziji pojavljuje se tragička vertikala hrvatske raspetosti i vrtoglavo uspinje u narastajuću nemilosrdnost sudbinskog podsmeha, koji je učinio da kleči čovek „zaljubljen u hrvatstvo“. Pred kim kleči? „Pred legendarnim trgovcem leševa na veliko i malo“. Ovaj izrazito romantizovani i politizovani prizor ispripovedan je u visokomimetskom registru, u uzvišenom tonalitetu, sa jakim apelom na čitaočevo uživljavanje i emotivno angažovanje. Kao takav, pak, on – sredstvima individualnog doživljaja – odslikava ključni kolektivni doživljaj koji će biti obnavljan u različitim okolnostima, pronalažen u raznorodnim istorijskim svedočanstvima i akterima i uvek služiti kao podloga i opravdanje za ideologiju titoističkog jugoslovenstva, sa posebnim obzirom na pojam srpske krivice.

KONTROVERZE JEDNE VIZIJE Važan momenat političkog romantizovanja obeležava Krležina sklonost da opštost Supilovljeve figure idealizacijski širi na potpuno privatna čovekova svojstva: sobe u kojima je stanovao, jela koja je jeo, odela koja je nosio. Obnavljajući sećanja Ivana Meštrovića, Krleža skicira kako je Supilo u Londonu „stanovao u jednom skrovitom hotelu, u sobi gdje je na primusu mogao kuhati grah“, pa su ga nalazili „u odijelu i cipelama gdje leži već dva ili tri dana na krevetu u svojoj melankoličnoj depresiji“: „on leži tu, nit se prao, nit se brijao, soba nezagrijana, prljava, sve smrdi od primusa“. Svi ovi detalji izdvojeni su da bi – i u privatnim stvarima – oslikali tragičnu osamljenost Frana Supila. Takav postupak otiskuje privilegovani politički stav u Krležinoj imaginaciji. Stvari su postavljene tako sugestivno da nas gotovo navode na to da zaboravimo da nam Krleža pripoveda po Meštrovićevim sećanjima. Ali, ako je bio voljan da uvaži Meštrovićev opis Supilovljeve očajničke uznemirenosti, zašto nije uvažio Meštrovićeve naznake o dobrim ličnim odnosima između Supila i Pašića? Zato što se to saznanje nije poklapalo sa njegovom vizijom Supila kao čoveka koji kleči i strada „zaljubljen u hrvatstvo“.
Sama Krležina vizija ima u stvarnosti – i u sećanjima očevidaca – upadljiv niskomimetski kontrast. Jer, nasuprot Krležinim tamnim valerima koji odslikavaju dramatsku Supilovljevu izgubljenost u Nišu postoji svedočanstvo Lazara Markovića o tome „kako je Supilo, kao krupan čovek, mnogo jeo, a imao je izvrstan apetit“. Poneti plamtećom sugestijom o tragičkoj veličini ovog čoveka, namah bismo mogli pomisliti kako je izgubio apetit u Nišu. Jer, zar nismo saznali da je bio neutešan i potresen zbog neuspešnog susreta sa Pašićem? „U Nišu su čuveni jaganjci, a u restoranu ‘Balkan’ uvek je bilo za ručak i za večeru, jagnjećeg pečenja, koje je Supilo jako voleo.“ Ovi spomenarski momenti – u uspomenama koje ne skrivaju da je sastanak Pašića i Supila bio politički neuspešan – kao da spremaju čitaoca za neki komički uzlet. „Uzeo bi jelovnik, zovnuo bi kelnera i poručio bi: ‘Janjetine, prijatelju… Dve porcije odjednom!’ Mi smo svi pravili šale na račun Supila kad bi on, naknadno, ako je janjetina sasvim sveža iz peći ili sa ražnja, poručio i treću porciju!“ Ova realistička i niskomimetski ispripovedana scena – i sama deo jednog unapred oformljenog pogleda na ljudsku situaciju – prevashodno nam dočarava u kolikom stepenu je povišen tonalitet Krležinog opisa.
Krležin kritika radikalske politike bila je u mnogo čemu srodna sa razvijenom i bespoštednom kritikom koju je istovremeno – hrabro i temperamentno – iznosio Dragiša Vasić. Ali, između dvaju naizgled srodnih pogleda na radikalsku politiku ima važnih razlika. Jer, Vasićeva kritika Pašića prevashodno je vezana za unutrašnju političku borbu, kao što je i ispunjena ogorčenjem zbog radikalskih nastojanja da uspeh čitavog naroda u ratu pripišu svojoj političkoj partiji, da tegotni okov narodnog pregnuća učine zlatnim grumenom sopstvene političke pameti. Krleža – koji preuzima mnoge sadržaje i motive iz Vasićeve kritike radikalske politike – daje sasvim osoben pravac svojoj kritici. Jer, on sve upotrebljene motive postavlja u perspektivu jugoslovenstva. Tako je Pašić postao neko ko je antagonist Krležine predstave o jugoslovenstvu.

SKLAD SA TITOISTIČKIM JUGOSLOVENSTVOM Ko je, dakle, Baja u Krležinoj teoriji tipičnog? To nam otkrivaju „Marginalije“ pisane povodom „Enciklopedije Jugoslavije“. One pokazuju kako je Krležin individualni doživljaj podudaran sa ideologijom titoističkog jugoslovenstva. Jer, Baja je reprezentant ne samo srpske politike nego i celokupne srpske kulture. Krleža je nedvosmislen: „Čemu gubiti riječi na diskursivna zaobilaženja, kada Belić formulira jasno i logično sve ono što su o tome mislili, govorili i pisali Cvijić, Slobodan, Bogdan, Jaša, Saša, i od Nedića i Vuka do Bože Kundaka i Baje, jednoglasno svi.“ Celokupna srpska kulturna i građanska tradicija – do duboko u devetnaesti vek – izvedena je na optuženičku klupu, dalekosežno je osumnjičena i u političkom i u naučnom vidu, u ime Krležine vizije jugoslovenstva.
Sama ta vizija, pak, nije podvrgnuta samorefleksiji, već je ostala neproblematizovana: kako neko ko je, poput Supila, „zaljubljen u hrvatstvo do svog posljednjeg daha“ može biti simbol jugoslovenstva, dok svi reprezentanti srpske kulturne i građanske tradicije – čak i Skerlić, jer je on „izigravao Jugoslovena, a u biti je bio veliki nacionalist, različito od Matoša koji je u biti bio Jugosloven, ali i Evropejac“ – ostaju odvojeni od autentične mogućnosti jugoslovenstva? Kako čovekova ljubav za hrvatstvo ne obezvređuje valjanost njegovog jugoslovenstva, dok briga za – recimo – srpsko stanovište obezvređuje svaku čovekovu privrženost jugoslovenstvu? Na toj asimetričnoj podlozi je zasnovana Krležina vizura koja je u bitnim korelacijama sa titoističkim jugoslovenstvom u čije ime nastaje „Enciklopedija Jugoslavije“. U tom asimetričnom simetrizmu odnosi su determinisani: simetrija podrazumeva nepromenljivu ravnotežu strana, ali neprestanu neravnotežu intenziteta; ravnoteža počiva na statici uspostavljenih odnosa, dok neravnoteža počiva na njihovoj dinamici. To su predodređujući vidovi Krležine enciklopedijske arbitraže.
Ona počiva na vrednosnom poništavanju svojih neistomišljenika i protivnika kao poništavanju koje je vođeno jakim emotivnim afektom. Ako čitava srpska kulturna i građanska tradicija predstavlja jedan način mišljenja i sistem, onda svakako valja kazati – kao što Krleža poentira u „Marginalijama“ – da „u tom sistemu bilo je logike. Ta logika kretala se doduše na četvoronožnoj pameti, ali pameti primitivnoj, koja je nikla između balkanskih urvina i diplomatskih klanaca jadikovaca, u trajnoj panici zvjerke koja njuši zamke i gvožđa i opasnosti na sve strane. Ne vjeruje nikome, pa ni sebi, s jedinom namjerom da zdipi šta može.“ Ova animalizacija čitave srpske građanske tradicije, kao svođenje univerzitetskih profesora, francuskih i bečkih đaka, berlinskih i peterburških specijalizanata na „četvoronožnu pamet“, kao amblematsko označavanje svih njihovih civilizacijskih pregnuća i rezultata u srpskoj sredini oznakom „pameti primitivne“, ovo širenje animalizacijskih tehnika na čitavu jednu sredinu, koja se poistovećuje sa „zvjerkom koja njuši zamke i gvožđa“, predstavlja trajni ulog hrvatske kulturne politike. Jer, ukidajući bilo kakva građanska i kulturna svojstva zastupnicima srpskih tradicija i interesa, ona trajno označava animalističko-biologistički temelj svake srpske nacionalne egzistencije.

Nastaviće se