Teške vesti za Ankaru

Piše Zoran Milošević

Pitanje – da li je u doglednoj budućnosti moguć raspad Turske države odavno nije hipotetično, a novi događaji u ovom delu sveta, posebno rat u Siriji, ukazuju da je ovo jedan od realnih „scenarija“

Predsednik Sirije Bašar Asad načinio je značajan taktički potez: njegova vojska je napustila gradove i sela na severozapadu države, faktički Kurdima predavši vlast nad teritorijom. U kurdske ruke prešle su i državne strukture u pograničnim, sa Turskom, reonima: Kobani, Atrin, Darik, Amude i Al Ajnada. Svuda se vijore kurdske zastave. Sve kurdske organizacije (ukupno 12) su se ujedinile i stvorile su Kurdski nacionalni medžlis (skupštinu). Kako piše britanski „Gardijan“, sada Kurdima preostaje samo da zaštite svoju teritoriju na kojoj žive, pri čemu, na ovom prostoru još nema sukoba ni sa sirijskom vojskom, ni sa „ustanicima“. Sledeći potez koji se može očekivati jeste da Damask proglasi federalizaciju države i dodeli autonomiju Kurdima, što će se neminovno odraziti i na situaciju u samoj Turskoj, u kojoj živi brojna, višemilionska, a obespravljena kurdska zajednica, koja vodi oružanu borbu za svoja nacionalna i ljudska prava i, naravno, oslobođenje iz turskog ropstva.

IZGLEDNA LIBANIZACIJA Ankara je preduzela niz poteza da ne dozvoli ujedinjenje svojih Kurda (koji, inače, da podsetimo, žive u četiri okolne države: Turskoj, Iraku, Siriji i Iranu) sa srodnicima iz Sirije. No, uz irački Kurdistan, Ankara sada ima i sirijski Kurdistan, što ništa dobro ne obećava Turskoj. U bližoj budućnosti sve će se odvijati vrlo jednostavno: sirijski Kurdi će se povezati sa iračkim Kurdima (koji imaju autonomiju i faktički su nezavisni od Bagdada), a činjenica je da se predsednik Kurdske autonomije severnog Iraka Masud Barzani uključio u stvaranje kurdske autonomije u Siriji, a na sednici u Arbilu (gde se razmatralo funkcionisanje nove kurdske autonomije) izjavio je da podržava ujedinjenje Kurda.
Istovremeno, kako se i očekivalo, aktiviran je na jugoistoku borbeni nastup Turske Kurdske radničke partije, koja već decenijama traži autonomiju za Kurde u ovoj zemlji. Ankara na ovo reaguje tako što na delatnost sirijskih Kurda lepi etiketu „teroristi“, jer ne može se drugačije shvatiti nastup turskog premijera Tajipa Redžepa Erdo(g)-ana koji medijima „dokazuje“ da u „stvaranju kurdske države na severu Sirije učestvuje teroristička Radnička partija Kurdistana“, ali, istovremeno, turski ministar spoljnih poslova Ahmed Davutoglu (za koga mediji u ovoj zemlji tvrde da je „najlošiji ministar spoljnih poslova u turskoj istoriji“), posle susreta sa predstavnicima alijanse kurdskih političkih partija Sirije i Kurdskog nacionalnog medžlisa (skupštine) izjavljuje da se „Turska neće suprotstavljati ravnopravnosti Kurda u Sriji“. Samim tim, Davutoglu je priznao da Ankara ne samo što taktički gubi u sukobu sa Damaskom, već se „igra“ prenosi na teren turske države, jer se snaga Kurda u Turskoj time uvećava.

[restrictedarea] Pred Turskom se, dakle, otvara perspektiva libanizacije, odnosno ponavljanje situacije koja postoji u Libanu u kojem su šiiti već saopštili da podržavaju svoju jednovernu braću (alavite), dok suniti podržavaju sirijsku opoziciju. To je, zapravo, kanal kojim dotiče iranski uticaj. I ne samo to. Ako je suditi po materijalima koje objavljuje izraelska štampa, ministar spoljnih poslova ove države Avigdor Liberman odavno drži ruku „na kurdskom pitanju“, sa ciljem da ukaže pomoć turskim Kurdima kada dođe do sukoba sa Ankarom. Sam ministar je na ove komentare odgovorio diplomatski „da je kurdski narod višemilionski, te da nisu svi Kurdi u Radničkoj partiji Kurdistana, tako da postoji prostor za saradnju“. Na drugoj strani, sirijska opozicija (tzv. ustanici) već nude Ankari usluge da se uključe u borbu protiv sirijskih Kurda u zamenu za mnogo više oružja za borbu sa vladom u Damasku. No, za Tursku ovde nije kraj muka. Očekuje se i aktivizacija turskih alavita (na vlasti su u Siriji), što je već košmar iz kojeg Turska neće lako izaći. Turska koja je dozvolila da bude upletena u sirijsku krizu pod parolom „demokratije i demokratizacije Sirije“, jer je „zabrinuta za sudbinu sirijskog naroda“. Tako se našla uvučena u bliskoistočni vrtlog iz kojeg nema ni lakog, ni bezbolnog izlaska. Sve ovo nateralo je turske političare, analitičare, naučnike i druge ljude koji bi da očuvaju teritorijalni integritet današnje Turske da otvore debatu na mučno pitanje: „Kako se dogodilo da je Turska po sirijskom pitanju izabrala takav kurs koji potencijalno vodi gubitku velikog dela teritorije“? Za sada ima samo dva odgovora. Jedni tvrde da se radi o strateškoj grešci, a drugi o izdaji! No, kako god da bilo stvaranje Kurdistana je izvesno, bilo mirnim ili oružanim putem. Samim tim je izvestan i raspad Turske, a to može otvoriti i neka druga pitanja.

ISLAM KAO OSLONAC Rustam Rzgojan za sajt „kurdistan.ru“ piše da je dosadašnja strategija Ankare u politici prema Kurdima bila „razbijanje kurdskog jedinstva, kako u samoj Turskoj, tako i izvan njene teritorije“. Trenutno, Turska sprovodi ujedinjenu ideologiju islamizma kao unutardržavne ideologije, sa idejama neoosmanizma i panturkizma, kao spoljne politike države. Turska se, dakle, namerno oslanja na islam, nameravajući da ga zloupotrebi, jer su mnogi Kurdi, kao i Turci po veri muslimani suniti, te tako žele da ostvare dominaciju Turaka nad Kurdima realizacijom neo-
osmanizma. Interesantno je, na primer, da je turski direktor za religiozna pitanja razradio plan, prema kojem je, ove godine turska država poslala 1.000 mula-Kurda (koje je školovala po specijalnom programu) na dužnosti imama u džamije, u delu države gde žive Kurdi, kako bi „pružili kvalitetne usluge u dominantno kurdskim regionima“. Rzgojan kaže da kada se malo bolje analizira sintagma „kvalitetne usluge“ jasno se vidi da je turska država školovala kolaboracioniste i „petu kolonu“, jer bi ovi imami trebalo da prpovedaju tursku državnu ideologiju, naravno na štetu interesa Kurda.
Trenutno aktuelni turski premijer poseže za represijom i politikom asimilacije Kurda. Uhapšeno je na stotine kurdskih političkih aktivista, a turska armija uz korišćenje avijacije, bespilotnih letelica i teške tehnike se bori protiv kurdskih boraca za slobodu. Interesantno je da tokom protekle dve decenije Turci uopšte nisu išli na ustupke Kurdima, što kod ovih izaziva radikalizaciju stavova. Zato i spomenuti analitičar Rzgojan misli da je turska politika prema Kurdima osuđena na propast i da će Ankara, pre ili kasnije, izgubiti kontrolu nad jugoistokom zemlje. Ukoliko sve ostane ovako, za 30 godina Kurdi u Turskoj će činiti 55 odsto stanovništva, a već sada značajan deo turske armije čine Kurdi, koji u datom trenutku mogu biti osnova ne samo za formiranje kurdske armije, već i razbijanje i demoralizaciju sadašnje armije lojalne Ankari. Pored toga, Kurdi imaju i u biračkom telu izuzetan potencijal, pa je formiranje Kurdistana samo pitanje vremena, ali je izvesno.
Ima li izlaza za Tursku?
Analiza ponašanja zvanične Ankare prema Siriji i Kurdima ukazuje da se ide na radikalizaciju, tj. na ratnu opciju, pa da se u ratnom metežu pokuša sačuvati dominacija u regionu. Naime, mediji su preneli vest o incidentu kada je nekoliko granata doletelo sa teritorije Sirije i palo na teritoriju Turske, pri čemu su ubile tri osobe (među njima jednu ženu i dete), dok je sedam ranjeno. Parlament Turske je odmah doneo odluku da bi turska armija trebalo da zaštiti teritoriju države i dozvolio da „upadne“ u Siriju.

AMERIKA ĆE „POJESTI“ SVOG SAVEZNIKA Eksperti, kako piše Biržev Lider za ukrajinski sajt „hvylya.org“, nedvosmisleno smatraju da se radi o namernoj provokaciji, a istorija svedoči da upravo ovakvi „incidenti“ služe kao okidač za rasplamsavanje rata. Zato analitičari postavljaju drugo, mnogo važnije pitanje: čija je to provokacija? Iako je Ankara, kao i brojni zapadni mediji, optužila zvanični Damask za bombardovanje Turske, ovaj čin najmanje odgovara sirijskom režimu, tako da bi tu opciju trebalo odbaciti. Na drugoj strani, Turska ima više potrebe za organizaciju ove provokacije od same Sirije. Sirijske „ustanike“ podržavaju Turska i NATO, dajući im logistiku na svojoj teritoriji (Ankara ovo i ne poriče). Pri tome, „ustanici“ u Siriji imaju sve manje vojnih uspeha, pa poseže za terorističkim aktima. Na primer, 3. oktobra 2012. godine na dan „bombardovanja“ turske teritorije u sirijskom gradu Alepo dogodila se serija terorističkih akata, a odgovornost su preuzeli sirijski „ustanici“. Rezultat ovih terorističkih akcija je 40 mrtvih i 99 ranjenih. Istovremeno, sirijska vojska uspešno onemogućava upade sirijskih „ustanika“ sa turske teritorije. Na primer, samo dva dana kasnije, 5. oktobra 2012. sirijska vojska je uništila odred stranih plaćenika (iz terorističke organizacije „Džebhat an-Nusra“, a među teroristima je bio i popularni vođa Hamza Muhamed Akbar) koji je sa teritorije Turske pokušao da uđe u Siriju. Prema tome, činjenice govore da je za „incident“ granatiranja Turske najviše bila zainteresovana Ankara, te da je ona i organizovala ovu akciju. Jer, kad na granicu sa Sirijom dođe turska vojska sa tenkovima, artiljerijom i drugim oružjem, sirijska vojska mora da pazi kako se obračunava sa upadima plaćenika, što joj, svakako, otežava zadatak.
No, Turska je posle proglašenja nove spoljne politike od njenog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua kojom se proglasila nadležnom za svu teritoriju nekadašnje Osmanske imperije, počela da se zamera i sukobljava sa nizom država (što je već postalo uobičajeno: Kiprom, Grčkom, Izraelom, Jermenijom, Rusijom, Iranom i Srbijom). Prema mišljenju eksperta za Tursku iz kanadske akademije „Masterforex-V“, Jevgenija Olhovskog, ovi sukobi uopšte ne odgovaraju turskim interesima, već Izraelu i SAD-u (da se protivnik, Sirija, uništi tuđim, turskim rukama). Burna reakcija „civilizovanog“ zapadnog sveta na „bombardovanje Turske“ potvrđuje stav da je u njegovoj organizaciji, pored Turske, i ovaj deo sveta i te kako umešan. Odmah se oglasio Savet NATO-a, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Evropska unija i drugi važni politički subjekti su podržali Tursku, a da nije sprovedena bilo kakva istraga o „incidentu“, tako da se stekao utisak da je očekivan. Na kraju bi trebalo reći da će i ovog puta SAD „pojesti“ svog saveznika, u ovom slučaju Tursku. Kada „zadavi“ američkog neprijatelja (Siriju), Turska će, prema svim dostupnim analizama, prestati da postoji u sadašnjim granicama. Na drugoj strani, turski kadrovi koji sprovode američku politiku na Bliskom istoku, prema praksi Vašingtona, personalno će biti bogato nagrađeni položajima u nadnacionalnim strukturama.

RAZLOZI ZA DESTABILIZACIJU SIRIJE

Prema mišljenju Aurah Ramadana iznetom na sajtu „Dipcomment“ Sirija je ključ za novi arapski gasovod, koji bi trebalo da se proteže na 1.200 km. Ovaj gasovod trebalo bi da omogući dostavu egipatskog gasa za arapski istok i Evropu. Gasovod ide od grada Ariš sa severa Sinaja do grada Akabi na jugu Jordana. Druga grana trebalo bi da se proteže od Akaba i jordanskog grada Rihaba, koji je 24 km udaljen od sirijsko-jordanske granice. Treća grana gasovoda u dužini 324 km iz Jordana ide do Dir Alija u Siriji i protezaće se do sela Rajan. Ramadan navodi da je 2006. godine dogovoreno između Egipta, Sirije, Jordana, Libana, Turske i Rumunije da se gasovod ujedini sa „Nabukom“ (naftovodom), čime bi se povezao sa kontinentalnom Evropom. Takođe, postoji i dogovor između Egipta, Jordana, Libana i Sirije da se gasovod poveže sa Iračkim, sa ciljem izvoza gasa u Evropu. Od ovih projekata odustao je Egipat, potom i Sirija (moguće i još neke države), pa se Vašington umešao da „disciplinuje“ Arape izvođenjem niza „revolucija“ poetski nazvanim „Arapsko proleće“, jer je njihov gas ključan za zadržavanje Evropske unije i cele Evrope u atlantističkim strukturama, tj. pod dominacijom SAD-a. Naravno, američka dominacija u Evropi ne odgovara Rusiji, kao ni samim Evropljanima, pa se glavna geopolitička bitka između dva ključna svetska igrača, između ostalog, vodi i gasovodima.

[/restrictedarea]