SRBIJA U CVEĆU

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Za narod Srbije „evropske integracije“, u ovoj situaciji kada mu se ekonomija raspada, na njegovim tanjirima vidi dno  i kada su „puni“, a sama EU ne zna ni sama šta će sa sobom,  a kamoli sa drugima – nisu „prva rupa“ na svirali

Vrednost izvoza cveća i ukrasnog bilja, prema podacima Privredne komore Srbije, od januara do jula 2012. godine (poslednjeg perioda vladavine DS-a na ovim prostorima) iznosila je 3,6 miliona dolara, što je za 19,1 odsto više nego u istom periodu prethodne godine. Pretpostavljam da su te vesti definitivno jedan od najvećih ekonomskih uspeha bivšeg režima Tadić – Cvetković. Jedino što smo u tom periodu gotovo sasvim prestali da jedemo meso… ali, još uvek nismo počeli da jedemo cveće.
A šta ćemo jesti dalje, prilično je nejasno…

„ČETIRI TREĆINE“ Od oktobra, hrana, piće, cigarete, kozmetika, kućna hemija, grejanje i naftni derivati dobiće nove cene, više i do 20 odsto. Prema statistici, od aprila do juna, prosečno domaćinstvo u Srbiji za hranu, piće, komunalije i transport prosečno je trošilo dve trećine prihoda – mada sam ubeđen da je reč o „četiri trećine“! Za godinu dana kupovna moć je opala 30 odsto. Takođe će doći do povećanja cene grejanja, oko 18-20 odsto. To znači da će grejanje stana od oko 80 kvadrata, svakog meseca u godini morati beogradskim toplanama da se plaća blizu 9.000,00, što znači za šest meseci grejne sezone – 18.000,00 dinara (plus struja). Polovina prosečne mesečne plate u Srbiji! Možda gradski čelnici smatraju da je stanovanje prosečne beogradske porodice u 80 kvadrata „luksuz“, u kojem bi, na primer, trebalo da stanuju samo njihova deca, koristeći ih za „žurke“. Za ostale „smrtnike“ je 40-60 kvadrata, čak i previše! Sećam se, svojevremeno je guverner Narodne banke Srbije Kori Udovički predlagala našim „starijim sugrađanima“ da ako nemaju novca da plaćaju komunalije za svoj „veliki stan“ – pređu u manji. Da bi se za njihov, naravno, već pobrinuli njihovi – „žuti dobrotvori“. Najzad, da bi spisak bio konačan, najavljeno je i poskupljenje karata u Đilasovom „Bus Plus“ prevozu u Beogradu, pa bi tako građani za pojedinačnu kartu umesto 60, plaćali 70 dinara, dok bi zaposleni mesečnu kartu plaćali 3.220 dinara.

[restrictedarea] Svako kome su skoro dolazili rođaci ili prijatelji iz zemalja Zapadne Evrope, ili oni retki koji su u te zemlje imali priliku da odu – došli su do zapanjujućeg saznanja da su cene hrane u Austriji, Švajcarskoj ili Nemačkoj iste ili manje nego u Srbiji, dok su im plate u proseku od sedam do deset puta veće! Naravno, to nije važilo za funkcionere prethodnog „žutog režima“, direktore Javnih preduzeća i Narodne banke Srbije, koji su tu trku u visini plata sa svojim zapadnim kolegama „nekako“ uspevali da održe! Na Zapadu su jedino skuplje stanarine. Za cveće, ne znam, ali s obzirom na toliki uvoz iz Srbije, mora da su i njemu tamo pale cene…

SAMO DA VAS NE ISPREBIJAJU… Međutim, jeftiniji je i prevoz. U Beču, na primer, možete da kupite jednu kartu za prevoz koja važi sedam dana, a košta 15 evra ili oko 1.700,00 dinara. Ali, zamislite – tu kartu ne morate nigde da ukucavate, možete svih sedam dana da se danonoćno vozite tramvajem, autobusom i metroom i da obiđete sve znamenitosti austrijske prestonice – a da vas nigde ne proganjaju i nastoje da uhapse specijalne jedinice „Bus Plusa“! A, kod nas, u Đilasovom Beogradu, poređenja radi, sračunajmo: ako u toku sedam dana jedan prosečan turista želi da obiđe većinu kulturno-istorijskih spomenika Beograda, pozorišta i onih nekoliko muzeja koji još uvek rade, potrebno mu je da napravi barem desetak vožnji gradskim prevozom. A to je po novim cenama 700,00 dinara dnevno ili 4.900,00 dinara za nedelju dana, ili – 42 evra! A, sve pod uslovom da vas ne isprebijaju ili da zaglavite tešku robiju u „Bus Plusu“! Lično sam bio prisutan kada je grupa stranih studenata (mislim iz Nemačke) pokušavala da sa (inače veoma ljubaznom) prodavačicom na kiosku, na engleskom jeziku rastumači koliko ima vožnji na jednoj „Bus Plus“ kartici, koliki vremenski period važi, kako mogu da kontrolišu iznos koji im na njoj preostaje – ali, bez ikakvog uspeha! I moje je znanje engleskog jezika, tom prilikom, za tako složenu alhemijsku „pljačku naroda“ bilo nedovoljno za objašnjenje. Zaključak: Beograd je jedina metropola u Evropi u kojoj gradski prevoz služi za bogaćenje jedne tajnovite grupe ljudi, a koji je višestruko važniji – od dva i po miliona građana! Koji protiv tog terora svakodnevno protestuju, na šta se gradska vlast pravi „i mrtva i hladna“. Dobro je dok se samo „pravi“…
Ali, postoje i neki ohrabrujući znaci… Država hitno mora da reguje, jer je standard stanovništva vidno urušen, kažu u potrošačkim organizacijama. Poznavaoci tvrde da je jedini pravi recept za obaranje cena dolazak nove konkurencije na domaće tržište. I premijer Ivica Dačić kaže da su svi resursi Vlade Srbije usmereni na zaustavljanje propadanja naše ekonomije, istakavši da je bez toga nemoguće ostvariti sve ostale ciljeve, uključujući i evropske integracije i neophodne unutrašnje reforme. Istina, mislim da za narod Srbije „evropske integracije“, u ovoj situaciji kada mu se ekonomija raspada, na njegovim tanjirima vidi dno i kada su „puni“, a sama EU ne zna ni sama šta će sa sobom, a kamoli sa drugima – nisu „prva rupa“ na svirali. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je jasno rekao na Skupštini SNS-a da će Srbija u daljem procesu evropskih integracija imati svoje uslove, jer nema razloga da trči za datumom i papirom. Nikolić je napomenuo da je deset godina trčanja Srbiju dovelo do prosjačkog štapa i da će sada malo da misli o sebi.
Konačno. Do sada su svi drugi mislili o njoj – a DS ponajviše! Zato Srbija sve više i postaje „zemlja cveća“ i… vegeterijanaca. Prijatno!

[/restrictedarea]