Novo markiranje žigosanog kneza

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li je zlosrećni Pavle Karađorđević, „srpski renesansni princ“, kako su ga nazvali stranci,  zaista bio „fašista“ i šta je u toj kvalifikaciji, danas kada je rehabilitovan, ne samo nesporazum sa činjenicama, već pre – ciljana laž

Spin doktore prepoznajemo ne zato što oni nose uniformu i što su, na primer, odeveni u primerenu – elegantnu crnu, već tako što rezolutno govore nešto što se razumu čini izluđujućim. Ovi moderni izvođači radova na otvorenom mozgu javnog mnjenja, po pravilima spin veštine, ciljano prodaju „interpretaciju događaja sa idejom ubeđivanja u korist ili protiv određene pojave, organizacije, javne ličnosti…“ Kako to u stvarnosti biva, upravo su demonstrirale dve dame poznate po zastupanju „kritičke“ javne reči – istoričar, univerzitetski profesor i dr Dubravka Stojanović i političar Aleksandra Jerkov, poslanica LSV. Povod beše provokacija pristigla u minulu subotu, 6. oktobra 2012. godine, sa nacionalnih istorijskih frontova, kada se na dva različita mesta u Srbiji mogla čuti ista rečenica: Srbija je posvećena negovanju istorije i tradicije. U kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu položeni su posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, dok je u Spomen-parku u Jajincima održana komemoracija streljanima tokom Drugog svetskog rata.
I šta tu nije u redu, čemu uznemirenje? Za istoričarku, kako je u svom reagovanju pod naslovom „Jajinci pod Oplencem“ i napisala, nevolja beše u činjenici da je: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić govorio na oba mesta, šaljući poruku da su nam oba jednako važna.
Povod za spin udar poentiran je precizno:„Problem je u tome što ta dva mesta sećanja šalju međusobno suprotstavljene poruke, što se na njima neguju sukobljene tradicije i slave dve različite, nepomirljive istorije.“

Kako su poruke Novosađanke uvek direktne, bez zamajavanja stilskim finesama, ona je odsekla: „Govoriti o borbi protiv korupcije, a imati Karića u svojim redovima, isto je što i pre podne ići na pomen knezu Pavlu na Oplenac, a po podne u Jajince na pomen žrtvama fašizma.“ O fašizmu i antifašizmu je dakle ovde reč! Spin se zavrteo, matrica je zadata, a na saborcima dveju dama je da ga dalje održe u krepkom zdravlju. Cilj je u ovom slučaju postavljen ambiciozno: ne puca se samo u kneza, već u jednu politiku (ovog puta personifikovanu u javnom delovanju predsednika Republike), potom i dalje – na sve one koji su u subotu Tomislavu Nikoliću dali za pravo. A njih nije malo, reč je o ubedljivoj većini Srba.

U zemlji u kojoj su ideološki obrađene verzije istorijskih događaja podrazumevajuće, malo koje nasilno izvrtanje činjenica biva uočeno kao povod ključanju. Blogeri su pokazali da je ovo takav slučaj: Jasno je da ona ovo nije izrekla kao istoričar, već kao drugosrbijanski ideološki jurišnik. Deo javnosti uspešno je izgleda pelcovan protiv lakovernog gutanja spin bombona, pa otuda i komentari poput ovog: Besmisleno zvuči da mu zameraju isti oni koji danas žele da pacifikuju Srbiju, oni koji sami naglašavaju da je Srbiji potreban mir, koji smatraju da bi Srbija trebalo da uđe u NATO koji je prerastao u svojevrsnu reinkarnaciju Trojnog pakta.
Odgovori se beleže i na drugoj strani. Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, dakle i kolega gospođe Stojanović, samo dan kasnije piše: Knez Pavle nije ratni zločinac, nije izdajnik, ni veleizdajnik. Njega su porazili događaji, rehabilitovala istorija. Istorija jeste kneza opravdala, zvanična Srbija ga jeste rehabilitovala, ali to, vidimo, ne pali u liberalnom drugosrbijanskom korpusu. Iz njegovih redova samo jedan odgovor sledi na pitanje koje Pavlović o knezu u nastavku postavlja: Može li da nam pomogne da umirimo sopstvenu istoriju, bespotrebne i razorne podele, da se prema ličnostima iz istorije odnosimo dostojanstveno i mirno? Ne, ne može! Mira neće biti, a i dostojanstvo je izgleda za neke nedostižna vrlina.
Pomenimo, nažalost samo kratko, i američkog istoričara Suzan Fišer koja je analizirala državnički i politički usud princa, o čemu je u Beogradu govorila 2003. godine.
„Za one koji ga žigošu kao nacističkog simpatizera ili kao čoveka koji je naprasno promenio stranu, od prozapadne ka pronemačkoj, površno gledaju na stvari i zanemaruju, kao da ne postoje, Pavlov karakter i sredinu… Pavlu su bili odvratni kako Hitlerov varvarizam, tako i njegovo gledanje na Slovene kao na nižu rasu.“
Svoj tekst autorka D. Stojanović posvetila je „sećanju na profesora Vojina Dimitrijevića, istrajnog borca protiv rehabilitacije fašizma.“ Drskost s kojom se događaji na „istorijskom frontu“ u minulu subotu interpretiraju kao „rehabilitovanje fašizma“, poručuje da će nastavljači dela preminulog profesora tek delovati. Protiv fašizma, razume se. Kojeg fašizma?