Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Izabrao i preporučio Vladimir Dimitrijević
Ma koliko da napreduje elektronsko doba, i da se pismenost formira SMS porukama i mejlovima, a ne gramatikom, pravopisom i čitanjem klasika, ipak je osećaj kada se uzme knjiga u ruke, prelistava, pa čak i udiše miris sveže odštampane strane nešto što se ničim ne može zameniti. Beogradski sajam knjiga je potvrda da ovaj drevni proizvod ljudske potrebe za Smislom i dalje pretrajava, pa je šetnja između štandova, ulicama koje su dobile imena po poznatim ljudima od pera, i dalje lepa i izazovna avantura, pogotovo onima koji knjigu doživljavaju kao oruđe (za obdelavanje duše, jer visoke civilizacije, za razliku od primitivnih, misle više rečima nego slikama, pa pravi čitaoci izbegavaju televiziju koja je, kako reče američki pisac Lari Vojvud, „kiklop koji proždire knjige“) i kao oružje (u doba sveopšteg pomračenja uma putem elektronskih medija, borba za slobodu misli i delovanja ne može se odvojiti – kao, uostalom, što nikad nije ni mogla – od dobre knjige, koja dijagnostifikuje i, u isti imah, nudi prave lekove). Zato smo, kao i prošle, 2011. godine, odlučili da s čitaocima „Pečata“ prošetamo i da letimično, naravno, jer prostor ne dozvoljava drugačije, ukažemo na naslove koji mogu biti i oružje i oruđe. Izbor je ličan, ali, nadamo se, ne i samovoljan.
STARI I NOVI MAJSTOR Agilni i pred nacionalnom kulturom odgovorni izdavač iz Novog Sada, „Orfeus“, ove godine nam nudi ponovljena, ali proširena izdanja knjiga jednog starog i jednog novog majstora (obojica su majstori u svemu: od ideja koje izlažu, preko aktuelnosti izloženog, do jezika i stila kojim pišu). Jedan je akademik Kosta Čavoški, čija studija „Makijaveli“ predstavlja, još uvek, naš najozbiljniji uvid u misao i delo čoveka koji od renesanse ne prestaje da uzburkava evropske duhove, jer je prvi i možda najuspešnije demistifikovao političku veštinu, pokazujući je upravo kao „majstoriju“ svedozvoljenosti u postizanju cilja. Čavoški nije samo pravnik i istoričar; on je i književnik čijih se stranica ne bi odrekao ni Slobodan Jovanović. U „Pečatu“ smo već videli, ali nije uzaludno napomenuti: Milo Lompar nam je, preko „Orfeusa“, podario treće izdanje svog „Duha samoporicanja“, prekretničke knjige koja je otkrila izvore i izvore drugosrbijanstva ne samo u geopolitičkim interesima Imperije, nego i u hrvatskoj kulturnoj politici. U temeljnim iščitavanjima prikrivene ideologije krležijanskog leksikografskog rada, kao i u umnom i učenom odgovoru na kritiku „Sarajevskih sveski“ upućenu prethodnim izdanjima „Duha samoporicanja“, Lompar pokazuje da je „nasledio“ ne samo erudiciju i lucidnost svog učitelja, Nikole Miloševića, nego da je otišao i korak dalje – analitičnost kojom se tumače uzroci velike krize srpske kulture preobražava se u sintetičku viziju mogućnosti izlaska iz te krize. Dakle, dve prave knjige kod „Orfeusa“ ( da ne zaboravimo: za ljubitelje poezije, ako nisu nabavili, izvanredno kolo najboljih ruskih pesnika, u prepevima naših najboljih prevodilaca, i dalje je dostupno).
[restrictedarea]DEKONSTRUKCIJA DRUGOSRBIJANSTVA Poslovi koje su započeli ljudi poput Slobodana Antonića i Mila Lompara, uspešno se nastavljaju i dovršavaju. „Službeni glasnik“ je objavio publicističku knjigu Marinka M. Vučinića „Druga Srbija – na mrtvoj straži političke korektnosti“. Vučinić se opredelio za suočavanje sa izazovima politkorektnog manipulisanja prošlošću, protivrečjima političke rehabilitacije, jurišnim odredima „Druge Srbije“, autošovinizmom i, naravno, zahtevom za dekonstrukciju političke korektnosti koja služi gaulajterima Imperije da zapušavaju usta onima koji drugačije misle. Pokazujući zašto su Srbi „politički nekorektan“ narod, Vučinić dokazuje da je ta njihova „nekorektnost“ (vernost svom najdubljem arhetipu, slobodarstvu) suštinska bitna za njihov opstanak u istoriji.
SREBRENICA I KOMENTARI Pošto, bar do sada, uglavnom nismo imali državu, nego smo bili teritorija po kojoj ureduju žutokraki „Evro-Srbi“, uloge bitnih institucija, poput SANU, potonule, osim časnih izuzetaka (svi ih znamo, i „Pečat“ ih redovno pominje), u simuliranu i, po svemu sudeći, plaćenu demenciju zvanu „ne bavimo se politikom“, preuzimaju razne NVO i delatni pojedinci. Tako je i u slučaju „Istorijskog projekta Srebrenica“ sa sedištem u Holandiji, na čijem čelu se nalazi agilni Stefan Karganović. Ove godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, pored ranijih izdanja, čitalac može nabaviti i zbornik radova „Srebrenica/ Falsifikovanje istorije“ (saizdavač „Pečat“), kao i knjigu pune istine o ovom tragičnom prostoru u tragičnom vremenu – studiju „Srpske žrtve Srebrenice 1992-1995“ Dragana Markovića.
MUDRA PTICA LJUBAVI I BORBA PROTIV LEVIJATANA Nova izdavačka kuća „Katena mundi“ je zajedno sa NVO „Dveri srpske“, objavila petnaestak novih naslova (studija M. S. Markovića o Francuskoj revoluciji, knjiga o Dostojevskom kao hrišćanskom misliocu, izbor tekstova Solženjicina, ogledi Aleksandra Arsenina o privatnosti u elektronskom dobu, tekstovi Crnjanskog o „srpskom stanovištu“ , koja ide za čitanje uz Lomparov „Duh samoporicanja“, samo su neki od novih naslova). Ipak, vredi istaći dve knjige koje su višestruko korisne i kao oruđa i kao oružja: jedna je izbor intervjua saradnice „Pečata“, autentične i, baš zato, zabranjivane Biljane Đorović, „Atlantis protiv Levijatana“, a druga „Kijuk: mudra ptica ljubavi“, zbornik radova o jednom od najumnijih i najhrabrijih novijih boraca za istinu i pravdu ovog naroda, po Savindanu 2012. prešavšem u bolji svet, Predragu R. Dragiću Kijuku, autoru, između ostalog, „Katene mundi“, duhovne enciklopedije srpskog naroda. Biljana Đorović, koja je u sebi spojila mudroljublje filosofa i prodornost novinara, obdarila nas je razgovorima sa Noamom Čomskim, Edvardom Hermanom, Majklom Parentijem, Džudit Risman, a bavila se raznolikim temama, od upotrebe medija kao bombi u globalnom ratu do HAARP-a. U knjizi o Kijuku, pored tekstova o njemu, nalazi se i nekoliko bitnih, a nepoznatih radova iz njegove „ostavštine za budućnost“.
ZA LJUBITELJE HRIŠĆANSKOG PISMA Izdavačka kuća „Bernar“ iz Starih Banovaca i ove godine je nastavila putem koji je uspešno započet pre nekoliko leta: da ljubiteljima hrišćanske misli i književnosti zasnovane na jevanđeljskim povestima, kao i onima koji znaju da „umom ti Rusiju shvatiti nećeš“ (Tjutčev), jer je, kako reče Rilke, ona jedina država koja se graniči s Bogom, ponude nešto vredno. Pored dve nove Bunjinove knjige (do sada je „Bernar“ izdao izabrana dela genijalnog ruskog pesnika i pripovedača), pojavile su i dve zbirke proze Selme Lagerlef (čuvene „Legende o Hristu“ u novom prevodu su, kako bi rekli Angloamerikanci, „must read“), ali i važna zbirka ogleda o hrišćanskom odnosu prema elektronskom dobu i totalitarizmu te epohe, delo sveštenika dr Olivera Subotića, čija je monografija „Informaciono kontrolisano društvo“ (objavio je „Bernar“ prošle godine ) najbolja studija na tu temu koja se može naći na našem jeziku.
POEZIJA I ESEJISTIKA DRAGANA HAMOVIĆA Dragan Hamović je ušao u fazu zrelosti, koja daje dobre i „redovne“ plodove. Prošle godine smo imali njegovu studiju o pesništvu Stevana Raičkovića, a ove godine, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva, zbirku soneta „Žeženo i nežno“ i knjigu eseja i zapisa „Matični prostor“, u izdanju „Službenog glasnika“. U esejima o Skenderu Kulenoviću, Ljubomiru Simoviću, Matiji Bećkoviću, Petru Pajiću, Rajku Petrovu Nogu, Milosavu Tešiću, Novici Tadiću, Ivanu Negrišorcu, Branku Miljkoviću, Aleksandru Ristoviću, Milanu Nenadiću, Miroslavu Ceri Mihailoviću, Đorđu Sladoju, Vladimiru Jagličiću, Jovanu Hristiću, Bratislavu Milanoviću, Nebojši Vasoviću, Nikoli Vujčiću, Vojislavu Karanoviću, Živoradu Nedeljkoviću, Miodragu Pavloviću, Bogdanu A. Popoviću, Robretu Hodelu, Ivu Andriću, Momu Kaporu i Novici Petkoviću, Hamović iz „Matičnog prostora“ pokazuje se ne samo kao vrstan tumač teksta srpskog pesništva, nego i kao gorljivi branitelj njegovog identitetskog konteksta, čovek koji se ne stidi predačkog nasleđa i koji ume da pokaže da je kosmopolitsko (pri čemu ne samo ovozemaljsko, nego i kosmičko i natkosmičko, eternalno kosmopolitsko) uvek ukorenjeno u tle iz kojeg potiču oni što umeju da pevaju. Hamović odbija da radi u luna parku drugarske književne kritike i da okreće „vrtešku književne mode“ (njegov izraz), jer zna da „ono što ostaje, utemeljuju pesnici“(Helderlin). Zato će njegov kritičarski angažman (toliko puta „betoniran“ u drugosrbijanskim podliscima u kojima, da parafraziramo Crnjanskog, cvetaju hrizanteme politkorektnosti) uvek ukazati na „formulu za delikatno pitanje angažmana kao izraza sušte etičnosti književnosti“: „Govorim, da bih bio čovek!“; „Govorim, jer ne mogu drugačije!“; „Govorim, da se ne bih srušio!“ Na životno uverljiv način (rekosmo, Hamović je zreo pesnik i čovek sa stavom), „Žeženo i nežno“ su soneti koji se sasvim slažu sa onim što je esejista rekao prozom. Majstorski izbegavajući da se zvuk pesme pretvori u zvek rimatorstva i da oblikotvorna veština zameni orfejsku vrlinu, Hamović nas svojim sonetima podseća da sve što je pesnički vredno dugujemo „očevim odškrinutim vratima“ (naslov njegovog autopoetičkog zapisa na kraju „Žeženog i nežnog“). Otac nebeski, koji je, kako reče Njegoš, „tvoriteljnom zanjat poezijom“, odškrinuo nam je vrata postojanja, a naši očevi su, i duhovni i telesni, otvarali dveri ka tradiciji koja, kako reče Česterton, nije ništa manje nego „demokratija pokojnika“. Tek tako je moguće stići do pesničkog nivoa na kojem je bio Stevan Raičković, junak Hamovićevog soneta „Bajka o majstoru“: „Časovnik stao (od svih rashodovan)/Proradi – kucka,zazuje točkići. Probudi prostor, razrovan i trovan,//Po kom (sumnjaše) niša neće nići./Poreče majstor smutnu pretpostavku./Opravlja, pevom. Sve stavku po stavku“. Opravljanjem sveta u kvaru bavi se svaka dobra knjiga. Sajam knjiga u Beogradu je prava prilika da potražite majstore za sebe i svoje.
Nataša i maskota Andi
Štand „Istorijskog projekta Srebrenica“ na Sajmu knjiga u Beogradu, gde se vidi peticija protiv inicijative za REKOM Nataše Kandić, sa njenim omiljenim prevoznim sredstvom. Izgleda da je i peruanski miš Andi, maskota „Istorijskog projekta Srebrenica“, zauzeo jasan stav protiv inicijative gospođe Kandić i da podržava peticiju. Svi koje interesuje tema Srebrenice i istraživanje ratnih zločina mogu posetiti štand Projekta u Hali 4 Beogradskog sajma.
Za pisce Kosova
Bratislav Petković, republički ministar kulture, u govoru održanom povodom otvaranja štanda Kancelarije za Kosovo i Metohiju na Sajmu knjiga, najavio je da će biti učinjeno „sve da se pomogne piscima na Kosovu. To je deo našeg naroda. Tamo ima značajnih pisaca i pesnika koje bi trebalo da podržimo i negujemo, i Ministarstvo će učiniti sve da materijalno pomogne pisce sa Kosova“.
Pisana i stvaralačka reč Kosmeta
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u Hali 4, predstavljeno je, prvi put do sada ovako brojno i objedinjeno, izdavaštvo sa Kosova i Metohije. Na jednom mestu, na impozantnom izlagačkom prostoru od (280 kvadratnih metara) okupljeno je čak 45 izlagača (izdavačkih kuća, institucija kulture…Tu su i Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska, mediji). Oni su izložili oko 1.000 knjiga.
Kancelarija za Kosovo i Metohiju organizuje tokom trajanja sajamske smotre i osam tribina, okruglih stolova i prezentacija, kao i oko 40 promocija knjiga izdavača i autora sa Kosova i Metohije. Na štandu Kancelarije za Kosovo i Metohiju u Hali 1a, tokom trajanja predstavlja se i televizijsko stvaralaštvo medija sa Kosova i Metohije, organizuju se muzički programi i pozorišne predstave Narodnog pozorišta u Prištini.
