Нови наслови у избору „Печатовог“ аутора: Једна шанса да се прогледа

Изабрао и препоручио Владимир Димитријевић

Ма колико да напредује електронско доба, и да се писменост формира СМС порукама и мејловима, а не граматиком, правописом и читањем класика, ипак је осећај када се узме књига у руке, прелистава, па чак и удише мирис свеже одштампане стране нешто што се ничим не може заменити. Београдски сајам књига је потврда да овај древни производ људске потребе за Смислом и даље претрајава, па је шетња између штандова, улицама које су добиле имена по познатим људима од пера, и даље лепа и изазовна авантура, поготово онима који књигу доживљавају као оруђе (за обделавање душе, јер високе цивилизације, за разлику од примитивних, мисле више речима него сликама, па прави читаоци избегавају телевизију која је, како рече амерички писац Лари Војвуд, „киклоп који прождире књиге“) и као оружје (у доба свеопштег помрачења ума путем електронских медија, борба за слободу мисли и деловања не може се одвојити – као, уосталом, што никад није ни могла – од добре књиге, која дијагностификује и, у исти имах, нуди праве лекове). Зато смо, као и прошле, 2011. године, одлучили да с читаоцима „Печата“ прошетамо и да летимично, наравно, јер простор не дозвољава другачије, укажемо на наслове који могу бити и оружје и оруђе. Избор је личан, али, надамо се, не и самовољан.

СТАРИ И НОВИ МАЈСТОР Агилни и пред националном културом одговорни издавач из Новог Сада, „Орфеус“, ове године нам нуди поновљена, али проширена издања књига једног старог и једног новог мајстора (обојица су мајстори у свему: од идеја које излажу, преко актуелности изложеног, до језика и стила којим пишу). Један је академик Коста Чавошки, чија студија „Макијавели“ представља, још увек, наш најозбиљнији увид у мисао и дело човека који од ренесансе не престаје да узбуркава европске духове, јер је први и можда најуспешније демистификовао политичку вештину, показујући је управо као „мајсторију“ сведозвољености у постизању циља. Чавошки није само правник и историчар; он је и књижевник чијих се страница не би одрекао ни Слободан Јовановић. У „Печату“ смо већ видели, али није узалудно напоменути: Мило Ломпар нам је, преко „Орфеуса“, подарио треће издање свог „Духа самопорицања“, прекретничке књиге која је открила изворе и изворе другосрбијанства не само у геополитичким интересима Империје, него и у хрватској културној политици. У темељним ишчитавањима прикривене идеологије крлежијанског лексикографског рада, као и у умном и ученом одговору на критику „Сарајевских свески“ упућену претходним издањима „Духа самопорицања“, Ломпар показује да је „наследио“ не само ерудицију и луцидност свог учитеља, Николе Милошевића, него да је отишао и корак даље – аналитичност којом се тумаче узроци велике кризе српске културе преображава се у синтетичку визију могућности изласка из те кризе. Дакле, две праве књиге код „Орфеуса“ ( да не заборавимо: за љубитеље поезије, ако нису набавили, изванредно коло најбољих руских песника, у препевима наших најбољих преводилаца, и даље је доступно).

[restrictedarea]

ДЕКОНСТРУКЦИЈА ДРУГОСРБИЈАНСТВА Послови које су започели људи попут Слободана Антонића и Мила Ломпара, успешно се настављају и довршавају. „Службени гласник“ је објавио публицистичку књигу Маринка М. Вучинића „Друга Србија – на мртвој стражи политичке коректности“. Вучинић се определио за суочавање са изазовима политкоректног манипулисања прошлошћу, противречјима политичке рехабилитације, јуришним одредима „Друге Србије“, аутошовинизмом и, наравно, захтевом за деконструкцију политичке коректности која служи гаулајтерима Империје да запушавају уста онима који другачије мисле. Показујући зашто су Срби „политички некоректан“ народ, Вучинић доказује да је та њихова „некоректност“ (верност свом најдубљем архетипу, слободарству) суштинска битна за њихов опстанак у историји.

СРЕБРЕНИЦА И КОМЕНТАРИ Пошто, бар до сада, углавном нисмо имали државу, него смо били територија по којој уредују жутокраки „Евро-Срби“, улоге битних институција, попут САНУ, потонуле, осим часних изузетака (сви их знамо, и „Печат“ их редовно помиње), у симулирану и, по свему судећи, плаћену деменцију звану „не бавимо се политиком“, преузимају разне НВО и делатни појединци. Тако је и у случају „Историјског пројекта Сребреница“ са седиштем у Холандији, на чијем челу се налази агилни Стефан Каргановић. Ове године, на Сајму књига у Београду, поред ранијих издања, читалац може набавити и зборник радова „Сребреница/ Фалсификовање историје“ (саиздавач „Печат“), као и књигу пуне истине о овом трагичном простору у трагичном времену – студију „Српске жртве Сребренице 1992-1995“ Драгана Марковића.

МУДРА ПТИЦА ЉУБАВИ И БОРБА ПРОТИВ ЛЕВИЈАТАНА Нова издавачка кућа „Катена мунди“ је заједно са НВО „Двери српске“, објавила петнаестак нових наслова (студија М. С. Марковића о Француској револуцији, књига о Достојевском као хришћанском мислиоцу, избор текстова Солжењицина, огледи Александра Арсенина о приватности у електронском добу, текстови Црњанског о „српском становишту“ , која иде за читање уз Ломпаров „Дух самопорицања“, само су неки од нових наслова). Ипак, вреди истаћи две књиге које су вишеструко корисне и као оруђа и као оружја: једна је избор интервјуа сараднице „Печата“, аутентичне и, баш зато, забрањиване Биљане Ђоровић, „Атлантис против Левијатана“, а друга „Кијук: мудра птица љубави“, зборник радова о једном од најумнијих и најхрабријих новијих бораца за истину и правду овог народа, по Савиндану 2012. прешавшем у бољи свет, Предрагу Р. Драгићу Кијуку, аутору, између осталог, „Катене мунди“, духовне енциклопедије српског народа. Биљана Ђоровић, која је у себи спојила мудрољубље философа и продорност новинара, обдарила нас је разговорима са Ноамом Чомским, Едвардом Херманом, Мајклом Парентијем, Џудит Рисман, а бавила се разноликим темама, од употребе медија као бомби у глобалном рату до HAARP-а. У књизи о Кијуку, поред текстова о њему, налази се и неколико битних, а непознатих радова из његове „оставштине за будућност“.

ЗА ЉУБИТЕЉЕ ХРИШЋАНСКОГ ПИСМА Издавачка кућа „Бернар“ из Старих Бановаца и ове године је наставила путем који је успешно започет пре неколико лета: да љубитељима хришћанске мисли и књижевности засноване на јеванђељским повестима, као и онима који знају да „умом ти Русију схватити нећеш“ (Тјутчев), јер је, како рече Рилке, она једина држава која се граничи с Богом, понуде нешто вредно. Поред две нове Буњинове књиге (до сада је „Бернар“ издао изабрана дела генијалног руског песника и приповедача), појавиле су и две збирке прозе Селме Лагерлеф (чувене „Легенде о Христу“ у новом преводу су, како би рекли Англоамериканци, „must reаd“), али и важна збирка огледа о хришћанском односу према електронском добу и тоталитаризму те епохе, дело свештеника др Оливера Суботића, чија је монографија „Информационо контролисано друштво“ (објавио је „Бернар“ прошле године ) најбоља студија на ту тему која се може наћи на нашем језику.

ПОЕЗИЈА И ЕСЕЈИСТИКА ДРАГАНА ХАМОВИЋА Драган Хамовић је ушао у фазу зрелости, која даје добре и „редовне“ плодове. Прошле године смо имали његову студију о песништву Стевана Раичковића, а ове године, у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева, збирку сонета „Жежено и нежно“ и књигу есеја и записа „Матични простор“, у издању „Службеног гласника“. У есејима о Скендеру Куленовићу, Љубомиру Симовићу, Матији Бећковићу, Петру Пајићу, Рајку Петрову Ногу, Милосаву Тешићу, Новици Тадићу, Ивану Негришорцу, Бранку Миљковићу, Александру Ристовићу, Милану Ненадићу, Мирославу Цери Михаиловићу, Ђорђу Сладоју, Владимиру Јагличићу, Јовану Христићу, Братиславу Милановићу, Небојши Васовићу, Николи Вујчићу, Војиславу Карановићу, Живораду Недељковићу, Миодрагу Павловићу, Богдану А. Поповићу, Робрету Ходелу, Иву Андрићу, Мому Капору и Новици Петковићу, Хамовић из „Матичног простора“ показује се не само као врстан тумач текста српског песништва, него и као горљиви бранитељ његовог идентитетског контекста, човек који се не стиди предачког наслеђа и који уме да покаже да је космополитско (при чему не само овоземаљско, него и космичко и наткосмичко, етернално космополитско) увек укорењено у тле из којег потичу они што умеју да певају. Хамовић одбија да ради у луна парку другарске књижевне критике и да окреће „вртешку књижевне моде“ (његов израз), јер зна да „оно што остаје, утемељују песници“(Хелдерлин). Зато ће његов критичарски ангажман (толико пута „бетониран“ у другосрбијанским подлисцима у којима, да парафразирамо Црњанског, цветају хризантеме политкоректности) увек указати на „формулу за деликатно питање ангажмана као израза суште етичности књижевности“: „Говорим, да бих био човек!“; „Говорим, јер не могу другачије!“; „Говорим, да се не бих срушио!“ На животно уверљив начин (рекосмо, Хамовић је зрео песник и човек са ставом), „Жежено и нежно“ су сонети који се сасвим слажу са оним што је есејиста рекао прозом. Мајсторски избегавајући да се звук песме претвори у звек риматорства и да обликотворна вештина замени орфејску врлину, Хамовић нас својим сонетима подсећа да све што је песнички вредно дугујемо „очевим одшкринутим вратима“ (наслов његовог аутопоетичког записа на крају „Жеженог и нежног“). Отац небески, који је, како рече Његош, „творитељном зањат поезијом“, одшкринуо нам је врата постојања, а наши очеви су, и духовни и телесни, отварали двери ка традицији која, како рече Честертон, није ништа мање него „демократија покојника“. Тек тако је могуће стићи до песничког нивоа на којем је био Стеван Раичковић, јунак Хамовићевог сонета „Бајка о мајстору“: „Часовник стао (од свих расходован)/Проради – куцка,зазује точкићи. Пробуди простор, разрован и трован,//По ком (сумњаше) ниша неће нићи./Порече мајстор смутну претпоставку./Оправља, певом. Све ставку по ставку“. Оправљањем света у квару бави се свака добра књига. Сајам књига у Београду је права прилика да потражите мајсторе за себе и своје.

Наташа и маскота Анди
Штанд „Историјског пројекта Сребреница“ на Сајму књига у Београду, где се види петиција против иницијативе за РЕКОМ Наташе Кандић, са њеним омиљеним превозним средством. Изгледа да је и перуански миш Анди, маскота „Историјског пројекта Сребреница“, заузео јасан став против иницијативе госпође Кандић и да подржава петицију. Сви које интересује тема Сребренице и истраживање ратних злочина могу посетити штанд Пројекта у Хали 4 Београдског сајма.

За писце Косова
Братислав Петковић, републички министар културе, у говору одржаном поводом отварања штанда Канцеларије за Косово и Метохију на Сајму књига, најавио је да ће бити учињено „све да се помогне писцима на Косову. То је део нашег народа. Тамо има значајних писаца и песника које би требало да подржимо и негујемо, и Министарство ће учинити све да материјално помогне писце са Косова“.

Писана и стваралачка реч Космета
На овогодишњем Сајму књига, на штанду Канцеларије за Косово и Метохију, у Хали 4, представљено је, први пут до сада овако бројно и обједињено, издаваштво са Косова и Метохије. На једном месту, на импозантном излагачком простору од (280 квадратних метара) окупљено је чак 45 излагача (издавачких кућа, институција културе…Ту су и Универзитет у Косовској Митровици, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, медији). Они су изложили око 1.000 књига.
Канцеларија за Косово и Метохију организује током трајања сајамске смотре и осам трибина, округлих столова и презентација, као и око 40 промоција књига издавача и аутора са Косова и Метохије. На штанду Канцеларије за Косово и Метохију у Хали 1а, током трајања представља се и телевизијско стваралаштво медија са Косова и Метохије, организују се музички програми и позоришне представе Народног позоришта у Приштини.

[/restrictedarea]