Lažni azilanti

Piše SAŠA FRANCISTI

Ko su azilanti, zašto podnose zahteve za azil, odakle potiču, i šta ih privlači ka evropskim zemljama koje nam u skladu sa trendom priliva azilanata uredno mašu topuzom reaktiviranja viznog režima? Najzad, šta  se tu može, s punim pravom, nazvati „podmetanjem činjenica“?

Jesen. Građani Srbije pripremaju zimnicu, kisele kupus, vade prvu turšiju, spremaju ogrev i toplu garderobu. Ali ne rade to svi. Oni dovitljiviji pakuju kofere, glancaju pasoše i uvežbavaju standardne fraze na nekoliko evropskih jezika. Jesen je i uobičajeno doba kada, naime, u evropskim parlamentima počinje da raste napetost pred sezonsku najezdu azilanata sa svih strana sveta. U medijima u Srbiji naslovi gotovo istovetni prošlogodišnjim:„Bezvizni režim u opasnosti“, „Sledi ponovno uvođenje viza“, „Srbija bez belog Šengena“. Naslovi nisu bez osnova, jer nekoliko članica EU od prošle godine radi na zakonima koji će zemljama članicama omogućiti da suspenduju bezvizni režim po kratkom postupku. Istovremeno iz evropskih prestonica stižu sve odlučniji i glasniji zahtevi da Srbija pod hitno reši problem lažnih azilanata i smanji njihov broj na razumnu meru. U tome prednjače Nemačka, Švedska, Holandija, Francuska i Belgija kao najčešće mete lažnih azilanata i gde su azilanti iz Srbije u samom vrhu po brojnosti.
Prema podacima „Eurostata“, agencije Evropske komisije za statistiku, tokom 2010. godine na području EU, građani Srbije su podneli ukupno 17.740 zahteva za azil. Naredne godine, 2011. posle upozorenja EU i mera republičke Vlade taj broj je smanjen na 13.980, što je smanjenje za 21,2 odsto. Prema izveštajima iz prvog kvartala 2012. pojavljuje se tendencija daljeg pada broja lažnih azilanata. Za prva tri meseca azil na području EU zatražilo je 3.390 građana Srbije, od toga čak njih 1.980 u Nemačkoj, 610 u Švedskoj, 170 u Luksemburgu i 660 u Švajcarskoj. Nije potrebno pominjati da broj odbijenica gotovo u potpunosti odgovara broju podnetih zahteva za azil.
Ko su, dakle, azilanti, zašto podnose zahteve za azil, odakle potiču, i šta ih privlači ka pomenutim zemljama koje nam u skladu sa trendom priliva azilanata uredno mašu topuzom reaktiviranja viznog režima?

OMILJENE „DESTINACIJE“ Krenimo redom. Na vrhu liste poželjnosti za podnošenje zahteva za azil dominira Nemačka zahvaljujući svojim povoljnim zakonima. Politika Savezne vlade o strancima i azilantima zasniva se na Zakonu o imigraciji koji je donet 2005. godine i koji osim usklađenosti sa Ženevskom konvencijom proširuje osnove za davanje azila van definicije političkog progona.
Procedura podnošenja zahteva za azil je sledeća: ako se stranac deklariše kao tražilac azila u Nemačkoj, on će biti upućen u najbliži prihvatni centar gde će biti smešten. Tamo predaje svoj zahtev ogranku Savezne kancelarije koja će potom otvoriti dosije tražioca azila. Kroz objedinjeni sistem odmah se može videti da li se zahtev podnosi prvi put ili je bilo ranijih pokušaja. Osim toga, tražiocu azila se uzimaju otisci prstiju i fotografiše se. Posle toga azilant dobija privremenu boravišnu dozvolu do donošenja odluke o azilu. O tome da li će biti odobren azil odlučuje Savezna kancelarija posle saslušanja i istrage o opravdanosti zahteva. Tokom boravka u Nemačkoj podnosioci zahteva za azil imaju pravo na pomoć u vidu: smeštaja, garderobe, školovanja, zdravstvene zaštite, kao i novčani deo koji je doskora iznosio oko 120 evra po porodici mesečno, a poslednjim izmenama Zakona ta naknada je izjednačena sa najnižom socijalnom pomoći u Nemačkoj i iznosi oko 420 evra. Ukoliko azilanti sami obezbeđuju smeštaj i ishranu, novčana pomoć lako dostigne i 1.100 evra.
Švajcarska je sledeća na listi lažnih azilanata. Procedure podnošenja i obrade zahteva za azil donekle su slične kao i u Nemačkoj, uz zajedničku karakteristiku da se svi zahtevi pažljivo obrađuju uz dugotrajnu proceduru provere. Osim toga, ukoliko tražilac azila bude odbijen, i dalje mu ostaje mogućnost podnošenja žalbe kod Upravnog suda Švajcarske, što dodatno produžava proceduru.
Gotovo istovetni uslovi su i u narednoj zemlji na listi, Švedskoj, s tom razlikom što azilanti borave u zatvorenim prihvatnim centrima do donošenja odluke o azilu. Za vreme boravka u prihvatnom centru obezbeđena im je pravna pomoć prilikom oblikovanja zahteva za azil. Kao i Nemačka, Švedska je takođe proširila listu dovoljnih uslova za dobijanje azila uvođenjem kategorije „lica kojima je potrebna zaštita“, što znači da azilant kao razlog podnošenja zahteva može navesti progon po više osnova, kao što je verski, polni itd. Procedure rešavanja zahteva su takođe pažljivo osmišljene i dugotrajne.
Međutim, izvesnih izmena u proceduri u svim pomenutim zemljama će biti. Švedska je već uvela nova pravila koja su stupila na snagu od 1. maja 2012. godine i kojima se menja procedura po prijemu negativne odluke o boravku ili azilu. Pomenuti zakon važi na čitavoj teritoriji EU, odnosno u svim zemljama Šengena. Suština je da lažni azilanti dobijaju zabranu povratka u zemlju u kojoj je tražen azil i zabranu ulaska u bilo koju zemlju Šengena na pet godina.

KO SU LAŽNI AZILANTI? Republika Srbija, niti bilo koja druga zemlja ne može da dobije podatke o azilantima, jer bi samim objavljivanjem tih podataka država u kojoj je tražen azil ispunila uslove za automatsku dodelu azila. Nemoguće je pronaći ni podatke o nacionalnoj pripadnosti, osim zemlje porekla. Dakle, preostaje da se oslonimo na statistiku i podatke koje nudi „Eurostat“. Prosečan tražilac azila u Evropskoj uniji je muškarac, samac, star između 18 i 34 godine. Međutim, za azilante iz Srbije to pravilo ne važi. Najveću grupu političkih azilanata iz Srbije čine deca starosti od 0 do 13 godina, odnosno 39,7 odsto svih podnetih zahteva za azil, posle njih dolaze odrasli od 18 do 34 godine sa 29,9 odsto, te odrasli starosti od 35 do 64 godine sa 22,4 odsto. Zanimljivo je da azilanti sa Kosova gotovo u stopu prate taj trend, kako po broju azilanata, tako i po starosnoj strukturi. Od ukupnog broja zahteva 31,3 odsto su deca od 0 do 13 godina, a 41,7 odsto odrasli uzrasta od 18 do 34 godine. Pomenuti podaci su na nivou EU. Očigledno, radi se o čitavim porodicama. Takođe je interesantan podatak o sezonskom porastu broja lažnih azilanata. Sa dolaskom jeseni povećava se broj zahteva i opada tokom proleća i leta. Sasvim je izvesno da su ti takozvani azilanti lavovskim delom isključivo ekonomski migranti koji iskorišćavajući duge procedure i povoljne uslove boravka „pregrme“ zimu ni ne očekujući odobravanje azila. Čak i zarade koji evro čekajući odluku o deportaciji. S obzirom na to da im u Nemačkoj nije zabranjeno kretanje van azilantskih centara automatski se otvaraju neverovatne poslovne mogućnosti u koje se može uključiti čitava porodica.
Simptomatično je što najveći broj lažnih azilanata dolazi sa juga Srbije. Sa jedne strane bilo bi logično da odatle kreću ekonomski migranti u potrazi za poslom, s obzirom na to da sve pomenute zemlje Šengena imaju ozbiljne potrebe za različitim radnim profilima, a koje lokalno stanovništvo tradicionalno izbegava. I umesto klasičnog profila azilanta u EU, profil „azilanta“ iz Srbije je: muškarac i žena, starosti od 18 do 34 godine, sa najmanje dvoje dece starosti do 13 godina, te baba i deda kao moralna podrška u teško vreme boravka u toplim azilantskim centrima, a prema pisanju domaće i strane štampe, i prema izjavama zvaničnika, romske ili albanske nacionalnosti.

PREVENTIVA?

Evropska unija uporno insistira na kontroli izdavanja pasoša i preventivnom zaustavljanju lažnih azilanata na samoj granici Srbije. Međutim, po važećim zakonima, primena bilo koje od te dve mere predstavlja kršenje zakona, ustavnih i ljudskih prava, jer traženje azila nije krivično delo. EU i zemlje Šengena uveliko imaju razrađene i dobro sređene baze podataka o lažnim azilantima i odgovarajuće procedure pomoću kojih bi mogle zaustaviti azilante na prvoj šengenskoj granici, međutim taj pritisak „azilanata“ im je očigledno neophodan kao sredstvo političkog pritiska kojem je nehotice i Republika Srbija doprinela. Pre svega širokim tumačenjem sopstvenih zakona prema kojima svaki Albanac sa KiM ima pravo na biometrijski pasoš i druga dokumenta Republike Srbije, što Albanci i koriste. Stotine hiljada putnih isprava uručeno je Albancima sa KiM, uz nekoliko korupcionih afera kada je otkrivena mreža državnih službenika koji su Albancima sa KiM prodavali lažne krštenice, prijave boravka i pasoše. Takođe, EU bi proglašavanjem zemalja Balkana zemljama sigurnog porekla, automatski u skladu sa svojim zakonodavstvima drastično skratila proceduru obrade zahteva za azil i samim tim odbila sve potencijalne azilante sa ovog područja. Ali u tom slučaju Zapad bi ostao bez još jedne šargarepe u agoniji zvanoj „pridruživanje EU“.